Дијапазон

Физика много није у праву. Они кажу, светлост је најбржа. Али, ако је тако, како онда тама увек и свугде буде пре светлости? Или је стигла пре, или…је једноставно старија.

---

Боли ме грло…
Узми нешто, узми онај…хербико са медом…
Мислиш, виски са ледом?
Не, рек’о си грло…ово твоје је за мозак…претежно.

---

Улазим у собу. Тамо ме одавно чека мрак. Да ли да га отерам? Или да пробам да се дружим са њим? Могу да га пригушим, иако сви пригушују светло. Дани су неког супер месеца, довољно је да мало померим завесу и то је то. Кад је мрак тоталан, врло је тешко наћи „оно“ за ситуацију кад те боли мозак. У том тражењу, направи се обично огромна штета. Нешто се поруши, поломи, убију се цеванице о делове намештаја…Па бол мозга пређе на неке делове тела који су мање теоријског карактера, више практичног.
Треба добацити до доктора Хауса. За то ће послужити Норвешка шума, Мураками. Чика Харуки често ме понесе, па морам да упадам код Хауса, а он је већ издијагностиковао све, и пацијента и сараднике и најбољег пријатеља и директорку…Како ружно речено, „издијагностиковао“…
Јутро је кренуло из -4. Вече се држи на +3. Како мизеран дијапазон. Дан се врти око нуле. Дану, где си био?
Нигде.
Дану, шта си радио?
Ништа.
Дану, ти си данас нигде и ништа.
Ех, немој тако. Ако мало боље погледаш моју старију браћу, видећеш да невероватно личим на њих.

---

Све ово побацах, онако, случајно…