Том пута пет

(https://youtu.be/k3W-5nwr1aY)
о како је прљаво. од земље до неба. од истока до запада. хтео бих, макар, чисте људе око себе…

(https://youtu.be/4GIAawSTisE)
…а он овде цвркуће о зеленом свету. зеленом од поезије, додуше. лако је побећи, позеленети од медних стихова. лако је не дисати ово прљаво, што избија из сваке честице материје. и шире, из невидљивих таласа и вибрација, које допиру одасвуд. тако је лако закорачити у зелено, писати, писати, куцати на слепо…

(https://youtu.be/XxCZC5dF8D8)
очекивања. то сам укинуо. и од тада, живим безбрижно. као човек који нема брига. у ствари, више као нека биљка, којој зуби сами од себе, испадају. још мало, па нећу гристи, мораћу да гутам, сирово и суво, врело и ледено. а некада давно, гутао сам а да тога нисам ни био свестан. сада, спремам се да ми то постане смисао…
када се више ничему не надате, живите из тренутка у тренутак, олакшани за гомилу тешких мисли које вас ионако воде у поразе. а када више нема пораза, остају само победе…

(https://youtu.be/j-ROB8kI_fw)
наравно, немам ни ја више времена за локалце. не зато што је моје време постало тако непроцењиво, већ зато што су локалци нестали. умрли су, у најстрашнијим мукама су поједени од стране града, који више није могао да их гледа. неки су умрли од болести, неки од дроге, многи су умрли од избеглиштва. понеки још увек умире уверен да је то од среће која га је снашла од жене и деце, али он у ствари умире од рака, од традиције. има их који су још живи, али мртви. они ходају, али не говоре, они се крећу, као са неким циљем, али иду само да би ходали. све их је побио овај мој град. и мене, на крају. кад сам у мом граду, осећам се тако мртав, да ни сам себи то не могу да поверујем.

(https://youtu.be/Dixxse4dpQ4)
сада чекам да ме одведу. чекајући, извољевам. да ме воде, а да ми је глава између твојих дојки, да су ми твоје усне на темену, да ми ноктима разриваш лопатице. чекам анђеле, предајући се вештици. ако и остане нешто од тебе, за анђеле, биће то тек скроман поклон небесима. она боље нису ни заслужила. та, небеса, ионако све узму, на крају, па нека им у мом случају, само скромно западне…сува суза, прамен беле косе, грумен јецаја и две шаке уздаха…кошуљу, патике, подај бескућницима…а каиш, то ћу понети…ако анђели буду морали да ме вежу…

Велики Зид, а пут…Обригадоо 

Advertisements

Упитњак

Синоћни Упитник је, најзад, допринос јавног сервиса успостављању чињеничног стања-државна скупштина није институција. Није, не решава најважније државно питање-КиМ. Иако држава учествује на интернационалном нивоу у преговорима, договорима, изради и потписивању споразума, прихватању и спровођењу преузетих обавеза (ваљда, у име свих нас), показало се да све то са државном скупштином ама баш никакве везе нема.

У ствари, скупштина је сведена на обичан, формалан сервис владајуће елите. Сервис који служи елити у легализацији узурпиране власти, па и моћи. Не треба се залетати у оценама, све је то на крају крајева, демократија. Владајућа елита, која по изборним резултатима, представља четвртину грађана, управља се по својим назорима, схватањима и карактеру. То што се она тако управља, то није уопште спорно, али што она управља по истим тим назорима и већинским, трочетвртинским делом државе, то је наопако. Међутим, и то је демократија.

Оно што није демократија, то је онемогућавање скупштине да врши своју институционалну дужност. Да буде место на коме се расправљају најважнија и најтежа државна питања. Државна питања тичу се безмало свих грађана, а не неке четвртине, или више, половине. У условима скрајнуте скупштине, скрајнути су и грађани, пред једина два политичка избора-први, да сва своја политичка питања решавају сами са собом (а што неумитно доводи до политичког аутизма), и други, да промене политичко окружење (емиграција). Иако звучи као генерализација, ова два пута, два избора налазе се равноправно испред сваког грађанина, било да он симпатише власт или опозицију. Ово потврђују бројеви-број оних који не учествују у изборима, и у исто време, број оних који напуштају земљу, углавном трајно.

Овако успостављеним стањем једино је савршено задовољна политичка елита. Велики део политичке елите чини владајућа коалиција, али ту спада и крем опозиције. Суштински, иако формално није, ипак је успостављен једнопартијски систем-систем једне политичке елите. Нема више мишљења, само мишљење елите је живо, нема више идеја, нема више погледа на питања, теме. Постоји само једна идеја, један поглед. Тај поглед се надграђује у један пут, једини добар, могућ, користан. Нема сумње да нешто ваља, да је исправно. Све и да има, то се не чује, не види, не доживљава. Нема где. Скупштина је, како рекох, место за нека друга питања.

Медији. Па, природно, и медији су се прилагодили условима политичког амбијента. Они су у служби елите. Зато је синоћни упитник важан догађај. Мада нехотице, показао је, ономе ко хоће да види, какав облик демократије се остварује у држави Србији. Циљ је био некултура говора, мржња, примитивизам, али десило се да сви ћуте на питање када се у скупштини водила дебата о КиМ. А одговор који је лебдео све време у ваздуху, био је-никада. Никада, макар за вакта напредњачког.

Грађани, у овако устројеном политичком систему, практично су таоци елите. Ова својеврсна талачка криза дуго траје, а елита све време истрајава на тврдњи да је свакога дана све боље и боље. Ако је, под кризом, све боље и боље, то само значи да се криза продубљује, постаје кришчина. Ту је власт у праву. Међутим, кад конци попусте, а временом морају, једноставно, тиме никада ниједна власт није могла да управља, тада ће наступити политичка анархија. Е тада може да нестане и сама држава. Просто, неће бити никога и ничега да то спречи (скупштина). Са тим сазнањем, можемо сад лепо да се припремимо за политичку анархију која претходи општој. Већ данас, има појава где се ове две анархије преплићу и успешно допуњују.

Размиљао сам и о могућим последицама по уредника и ауторе емисије-полиалога. Како ће елита одреаговати на све изречено, па и на оно неизречено, а што је свакоме било јасно. Обзиром на висок степен политичког аутизма у грађана, на који елита увек рачуна, вероватно никаквих озбиљних последица неће бити. Али, то се никад не зна. Елита је, осим што је необразована, бахата и осиона, још и веома хировита. Ко зна? Видећемо. Убрзо.

Него, Морача је опет оживела. Бучи ли бучи, хоће да надокнади доба сувог корита, па га притисла само тако. Кажу, она никад не пресуши. Кад јој је корито суво, она је доле, испод, живи у утроби земље, хлади стење далеко од очију и ушију нас људи. Кад врелина притисне по потиљку, она зарони под земљу да се сачува од пакла земаљског. Ето, и Морача има два пута, два решења, два начина, да претекне. Само ми смо спали на један, једини, најбољи. Безалтернативни. И кад је лепо, и кад пакао притисне. Да да Бог, па да се и ми некако сачувамо. Како? Не знам, зна он, Бог.

Обригадооо

Изда

Наметање теме о разграничењу, узимајући у обзир тренутак, контекст, један је екстремно неодговоран и волунтаристички потез. Што да не, то се потпуно поклапа са суштином и карактером тренутне српске власти.

Ето, сада се јасно види да је, чувени унутрашњи дијалог, био само алат, и то веома јефтин и неквалитетан да би се, уз његову употребу несметано прогурао на светло дана, унутрашњи монолог, разговор једног човека са самим собом. Човека кога је гадно обузео и вала, дрма неки опасан трип.

Правдање покретања приче о разграничењу, чујемо, налази се у прошлости. Ако већ није прошла власт, онда је добра и прошлост. Изгледа да је лидер Српске државе изузетно разроко биће, нас стално одговара од прошлости, митова, легенди, јербо је он открио да се сви морамо загледавати у будућност. А онда, одједном, ничим изазван, пред нас баца тезу, идеју, став који је извукао из нафталина историје. Ако стално гледа напред, како, у исто време, види назад? Митско је биће, нема друге. Ма, и то би се дало схватити, да је испијач пива испред локалне продавнице, или нека слична дангуба. Али, на нашу несрећу, и несрећу свеколиког нашег потомства, није. Он је Изабрани. Нео. У Србиксу…У који и све нас полако уводи, додуше не преко телефона, већ преко телевизора(како се звало за време прошле власти)-Пинквизора(како се исправно и напредно зове тај уређај).

За разлику од свега осталог за шта је садашња власт оптужила бившу, за стављање теме разграничења у фокус јавности, не мере се окривити прошла власт. Али може прошлост, теоретичари, социолози, историчари од пре двеста и сто година, научници од пре седамдесет, све је то, у суштини, за ову власт-жуто. Све жути до жутог, лопина и џукела. Пре 2012 године постојали су само жути кењци, од прве године, ма чуј, од Византије, ма и пре. Стари Египћани су исто били жути, а и сви пре њих. Рецимо, кромањонци, жути пореклом из француске, или аустралопитекуси, жути пореклом са аустралијског континента. Ма сви. Тек од 2012 нема више жутих, почиње нова историја цивилизације, напредна историја Србије. И сад, ето првих, али несретних корака, и то након шест година окривљавања свега што је претходило години две хиљаде дванаестој, најзад, првих корака за које је немогуће окривнити претходност (која је почела са Адамом и Евом, и завршила се 2012). Корак један-унутрашњи дијалог, корак два-разграничење. Ако је први корак био погрешан и блам, други је природни наставак првог у ништавило. Показаћу до краја да ни дубак овој власти не би помогао да корача мудро и државнички. Гмизање није ход. Визија није халуцинација. Државништво није идентификација са Титом и Титама. Мудрост није бифлање цитата са фејса и твитера. Све то заједно, само је самозаблуђивање и лажно самопоуздање. Да поновим, гмизање није ход. Гуштери и остали гмазови би ходали, да имају потенцијала. Али немају, иако они неописиво дубоко верују у себе и све то око себе.

У тренутку у ком УСА господари Црном Гором, Албанијом и Македонијом, у сваком могућем смислу, не само војном и политичком, наше митско биће одбацује, плодове ионако бесплодног унутрашњег дијалога, загледава се у само њему јасну будућност и хоће да утврди границу, потакнут неком, само њему, јасном светлошћу из прошлости, са крвожедном УСА администрацијом. Па све и да се утврди граница, која узгред буди речено постоји, шта онда? Ништа, село изгоре, а да баба није ни стигла да се очешља.

У ствари, прича о разграничењу је, боља и од бомбардовања, помоћ Албанцима да створе другу државу на Европском континенту. А после тога, реторичко је питање да ли ће се трећа правити у Македонији или Црној Гори. Бомбардовање је узимало живе људе, децу, зграде, мостове. Разграничење узима тло, све оно што бомбе нису могле, а био им је основни задатак.

КиМ је окупирана територија. Ово треба да буде први члан новог устава. Не преамбула, први члан. То је суштинска граница српске државе и народа, тај запис који сваком живом бићу на свету, од сада па за навек, недвосмислено говори какав је однос грађана српске државе према тој територији. Стављање тог питања пред грађане државе је одговоран чин. То је слушање и поштовање народа, а не кукумавкање и запомагање о изгубљеним биткама, јединим и најбољим намерама да добијемо нешто (а шта?), уместо да изгубимо све (све?). Па онда, након сто, двеста, петсто година, нека се први члан устава избрише. Онда кад КиМ не буде окупирана, или онда кад више не буде државе Србије, шта год и кад год прво да се оствари. Хајде да се бавимо извесностима.

Покретање питања о разграничењу (разграничењу чега? нас од нас, унутрашње разграничење, нешто попут унутрашњег дијалога) је непоштовање устава. А заклели смо се на њему, а? Разграничење је у бити предаја дела државне територије и то самоиницијативно. Још једно кршење устава, просто издаја. Гледајући у будућност, наговарају нас у садашњости да прихватимо издајство као нешто нормално, исправно и како кажу, једино паметно. А ми, ваљда обрисаног памћења, утомљене прошлости, само треба да климнемо главом и почнемо да учимо децу како је издајство врлина, одлука мудрих, паметних, великих. Је ли то баш тако?

Ова је власт добила задатак. Не од народа, свог народа, већ од моћника белосветских. Толико о демократичности ове власти. Ова власт се боји, али не народа, свог народа, већ белосветских фукара и башибозлука. А страх је чудо. Страх је зло, није болест да се да излечити. Наша је власт пред нама разголићена, стоји усраних и упишаних гаћа, и није је срам. Нас је срам, нама је то гадно, и смрди, али нико неће/ не сме/ не може да каже шта види и осећа. Јбг, сви смо се, по наговору, забуљили у будућност, па не видимо ни срамоту у пуном њеном сјају и савршенству.

Цар није само го. Он је и усран и упишан. Али и таквог бих могао да трпим, само да није страшљив. И помало превејан. Од таквих се гадим, и буде ме мука. И тако сам своју децу васпитао, и заветовао да они своју децу подуче. Да је страх зло, да је издаја дно, да је тешко бити човек, ако си слуган, роб. Ја им рекао, а они морају да виде шта ће. Којем ће се, ха, царству приволети, овом мом, чистом и узвишеном, или том другом, посраном и попишаном.

Децо, бирајте, бирајте очима, носом, срцем. Бирајте, и пазите, од тога како изаберете, зависи да ли ћете бити људи или нељуди. Али, то је већ ваша ствар. Моје је било да вам кажем.

Кад већ помињах митска бића, ред је да једно буде овде (није за страшљиве). Без бриге, није близу, оно живи у Синтри, у Поругалији, из прошлости је, а није жута. Из прошлости је добацила до садашњости, и иде даље у будућност, тамо где се ми загледавамо, и правимо се да нешто видимо…

IMG_20180912_164707.jpg

Обригадооо

 

Преко мреже

Чекам Корене. Са пуно стрепње, после Немањића…

Чекам Корене. Са пуно стрепње, да ћу затећи „Канал није откупио права преноса за територију Црне Горе“…

Чекајући Корене, стрепим да ћу овде почети да пуштам корење, ако се под хитно не преместим…

Јуче после подне, улазимо у Аманет, ми, наши, и наши Кинези. Пети сет, пар поена до краја. Италијанка се пеца, радујемо се ми, радују се и наши Кинези. Остали гости ћуте, ни не гледају нас, као што нису гледали ка ТВ-у. Гледају у телетине на жару, пуњене вешалице, у онај качамак са сиром, Колашинским. Седамо за сто (нисмо сели чим смо ушли, стојећки смо гледали крај…). За једним столом две медаље, наша златна и наших Кинеза, бронзана. Наши су Кинези толико непосредни, срдачни и просто добри, да се више радују нашој златној. Радују се наши Кинези, али не и наши Црногорци…

Чекам Корене, са сумњом да овде још има наших корена. Као да су повађени, за задњих петнаестак година. Могу ли се затрти корени? Не знам, из незнања стрепим, из иделизма жудим да ме неко, нешто увери у супротно.

Ође је шјевер кренуо да оре. Између сваког пара бора на мом лицу, урезује, клеше нову. Између два његова таласа, удишем прелепи ваздух. У том удаху, рамим слику постоља, и сваку девојку са три прста на срцу. На души. Са стаклом у очима. Удишем њихову срећу, но је време између два таласа севера, тако ситно, тако танано, да је у њега тешко поверовати.

Ође се јесен дохватила кичице. Нема панораме која није пострадала. Нема стабла које се није увукло у нови модел. Хаљине нове, мода се вратила, иста она од прошле године, претпрошле, натпрошле…Хањине нове, корени стари.

IMG_20181020_113608

Комове су појели облаци. Кучке планине Сунце. Морачке су ми иза леђа, по њима се ваља сиви талас од хиљада кишних километара. Тамо далеко је Јапан. Тамо су наше девојке, са крунама од три прста на души.

Португалци су своје исклесали, ставили на место које је кућа. Место које се последње види, када одлазиш, а прво које се види, када се, ако Бог да, вратиш.

IMG_20180905_144030.jpg

Шта ћемо ми са нашим краљицама и краљевима? Шта ћемо ми са нашом кућом? Са нашим имагинаријумом, који је пуст, а опет претесан за наше људе. Па се они диљем света разлете, као да их неки шјевер разбуца. Из корена почупа, па баци тамо, далеко, далеко, да се тамо приме.

Наша је кућа постала наш аеродром. Мада је и он продат, ако се не варам. А и ако није, биће ускоро. Мора, то тако мора. Све нам је мање места где би исклесали своје краљеве и краљице. Читам скоро, и Победник се наставио кривити, мада су му оправљали темеље. Чини се, и њему смо нешто згрешили, и њему смо нешто дужни. Чини се.

Ја бих наше краљице одвео у Синтру. То је једно село, четрдесетак километара од Лисабона, на запад. Тамо су одседали португалски краљеви. А тамо су њихове краљице волеле да пију ђиђињу из чашица од чоколаде.IMG_20180912_170020.jpg

Тамо, у тој Синтри су волели да се нађу и социјалистички краљеви распале Југославије. Да се попричају, око затирања корена. Највероватније…Њима није тамо било лако, они на своје душе нису имали шта вредно да ставе. Попут три прста, шаке, макар наклона главом ка души…Они су знали да уживају, у том уживању су и отишли са овога света, док је њихова земља горела. Искрадоше се они из пакла у рај, они бескорени. А ми? Још мало, па ћемо да их клешемо у спомење, као да пакла није било довољно…

Кажу да је и сам Волт Дизни мазнуо ове дворце Синтре за почетну шпицу својих цртаћа. Не знам то, али тамо у тој бајци од краја, живео је неко време и сам Андерсен.

IMG_20180912_180448.jpg

Тамо, далеко од својих корена. Сигурно је зато и писао бајке. Није гледао доле, пут корења, већ горе, у небо по ком су се распоређивале куполе двораца и палата. Тамо, где време стоји хиљадама година. Где се вишња цеди у ђиђињу, ова точи у напрстак од чоколаде, па се све заједно гута зарад пустог уживања.

Ако ми ови вечерас и ударе натпис преко Корена, онај о неоткупљеним правима, можда то буде и добро. Не гледати више доле, у земљу, под земљу. Гледати треба горе, у небо, преко мреже, високо преко мреже. Преко облака, и шјевера, и Комова, Кучких и Морачких планина, преко свега и свачега. Преко света. У рај. Горе, овако:

IMG_20181011_172640.jpg

Обригадооо

Наковањ, чекић, срп

Ено, одбојкашице кидају. Успешне су. Успешан је и онај Терза, што их води. Необично смирен, сталожен лик за наше услове. И Ноле је успешан. А тек ватерполисти. И кошаркаши. Шта је свима њима заједничко? Нису овде, кући. Да би били цареви и царице, услов је да буду свугде, само не овде.

А тек они млади математичари, физичари, програмери…Баш ако их потрефи изузетна срећа, да стану у трећи дневник, на десет секунди, да спикер истртља број медаља, пошто за имена и презимена није предвиђено време, то оде на председника и премијера, отварање семафора на периферији Београда, а и клупе у једином парку негде у неком срезу. Та деца, за чија имена нема времена, кад посвршавају школе углавном оду од куће, далеко, тамо далеко. Где је успех да не постанеш још успешнији, ако си претходно био успешан.

Значи, ако хоћеш да будеш успешан, не можеш да играш код куће. Не, стално си гостујући, стално си у неравноправном положају у односу на скоро све око тебе, било да су у твом тиму или против њега. Зато је твој успех дупли, на квадрат, мада се то тако не мери, не признаје. Али, у суштини је тако.

Ако су успешни ван куће, кући су неуспешни. И ко се не запита, шта ће бити с кућом? Хоћемо ли је запалити? Наковањ да нам дају, ми би већ нашли начин да га покваримо. Заувек, трајно и неповратно. То је обавеза и дужност неуспешних. То, осим факта да играју код куће. И није то кривица тренутне власти, ни претходне, ни пре-претходне. Све те власти само дотерују, усавршавају услове производње неуспешности. Оне својим чињењем терају ове успешне од куће, нехотице их подстичу да буду и остану успешни. Далеко, тамо далеко. Тако долазимо до парадокса-власт се обраћа, бави неуспешнима, из позиције успешности, обзиром да је унапредила, и успешно унапређује услове за битисање неуспешних. Само тако, под тим условима успешна власт неуспешних може да поквари наковањ. Другог начина једноставно, нема.

Има ли решења? Не знам, нисам код куће.

Мора да постоји решење. Не то, радикално, да сви одемо од куће. Не. Треба нам нешто смирено, опуштено, сталожено, упорно к’о коњ, посвећено истински математици, физици, тако посвећено да нема места сну, нешто што кроз воду плива као риба, а на рибу ни не личи. Нешто скромно и поштено. Нешто што ће, без страха од власти, било које, или боље, било чије власти, направити, за почетак, наковањ. Кад га својим рукама створи, па макар из зезања, почеће да га цени. Знаће како да га сачува од кварења. Макар то, биће довољно. Биће решење.

Кући је сада све супротно од онога што нам треба. Све је некако хистерично и шизофрено. У томе је најуспешнија власт. Све друго, около, што постоји, неуспешно је. Власт држи наковањ, не да га, и никад га неће дати. Мора се направити нови.

Случајно ми је дошао наковањ. А можда и није, ако се зна да се у одбојци учи прво чекић.

Пауза оде. Краљице одбојке, далеко од куће, праве свој наковањ. Браво краљице, обригадооо…

Ограђивање

Сваког јутра, у јутарњем програму, негде око 7 и 15, гостује неки политички анал(н)и…тичар, коментатор, и читавих петнаестак минута брани власт од народа. Од народа, који додуше ту власт ни не напада. Неки Крле, неки Радун, упиру се да покажу како је власт невина, недужна, једном речју, кока-кола, оно право.

Ево јутрос, дигла се фрка око неког посланика опозиције који је рекао, или негде, на некој друштвеној мрежи написао да би премијера, а и председника требало обесити на Теразијама. Аналитичар се дубоко разочарао што опозиција неће ту изјаву осудити. То је, као, страшно. Ја себе сматрам опозицијом, мада нисам “ члан“ ни једне од „библиотека“, али се не саглашавам скоро ни у чему са овом влашћу. Но, хоћу да осудим изјаву, као врло лошу, непромишљену и брзоплету. Прво, Теразије не долазе у обзир. Замислити само оних пола милиона Бугара, туриста, или 1.4 милиона Кинеза, јашта, туриста, и њиховог шока кад би видели да се у центру њихове high top дестинације бесе људи на бандере. (податке о броју туриста нека потврди бивши градоначелник, а може и овај сад, потоњи, ако их Весић не зајебе, па све цифре дуплира, на кеца). Друго, шта би рекла геј популација, а и њихови симпатизери, два члана мање, један оверен, формалан, и други без печата, неоверен (то што цео стадион скандира, то јесте догађај, али, јбг, форма је форма, мсм печат је печат).

У тој изузетно непожељној, одвратној сцени на Теразијама, могли би и дубоки, а и они мало плићи верници да доживе и верску ноту. Додуше, мало модификовану, уместо распећа-како да кажем, вишење, а сем Исуса, пострадала и, по оригиналној верзији претекла, Марија Магдалена. Дубља анализа показала би да би Теразије, од крајње невиног и туристичког места, постало место вечног ходочашћа генерација и генерација праведних, пардон, напредних.

Некада давно, у исти сат и минут, само увече, у 7 и 15, пре оног најправијег правог дневника, пуштали су цртаће. После, надолажењем ревизија свега и свачега, цртаће је, као насилне и сходно томе опасне по најмлађе, протерала слагалица. Млађи због тог ченџа нису постали мање насилни, мада спектар начина уништавања Тома од стране Џерија, или којота од стране птице тркачице, уопште није био наиван. Зато имам један крајње конструктиван предлог-уместо аналнитичара који бране власт од народа, и то на сабајле, на таште народне памети, вратити цртаће. Аналнитичаре, који, не знам да ли сам вам већ рекао, бране власт од народа, ставити у државни посао. Њихова работа то и јесте.

Пауза је исцурела. Још једном да се оградим од изјаве. И од аналнитичара, и од јутарњег програма без цртаћа. И од броја Бугарских и Кинеских туриста. Од свега се ограђујем.

Само једно остаје неограђено. Обригадооо

Румун брат

Вук је рекао „пиши као што говориш…“. Мени то баш и не иде, ја пишем као што осећам.

Јутрос сам чуо да УЕФА хоће да дрнда Румуне због „Косово је Србија…“ на утакмици, ваљда у Букурешту, пре неки дан. Некако осећам, не могу баш прецизно да објасним, али осећам да је одлука УЕФА – фашизам.

Политици није место на стадиону. А што се онда свирају химне? Што се носе дресови са грбовима држава? Лицемерје, и то добро наплативо. Што су трибине пуне националних застава, на крају, зашто се надмећу државе међусобно, ако политици није место на стадиону.

Ако тридесет-педесет хиљада Румуна на утакмици са Србијом ћути, онако, позоришно, значи ли то да Косово није Србија? Ха, Хитлер је имао проблем са црнопутим Американцима на олимпијади у Берлину. Па ето, исто тако, сада УЕФА има проблем са Румунима.

Ако се још мало загребе, видеће се да је Адолф био мала маца у односу на УЕФУ. Њега су сви видели, појединац, а УЕФА је невидљива група, систем. Зло у систему неупоредиво је са злом појединца. Макар је лакше спуштати злог појединца. Сем тога, Хитлер се дурио што су црнци Амери побијали његов став о неприкосновености и супериорности Аријевске, беле расе. УЕФА се дури што Румуни скандирају истину. И као што се ништа не да променити по питању боје коже црнаца, а и што би, тако се ништа не мере ни по покличи да је Косово Србија. Хитлер то није схватио, прихватио, до свог краја у вучијој јазбини. Само је питање у којој ће јазбини скончати УЕФА.

И, бојим се, не само УЕФА. Има пуно тих, западних система, у које се „склонио“ фашизам. Па одатле, из тренутно безбедне јазбине кези се и завија. Пример? Just look in today’s Croatia. Или Мађарска са емигрантима.

Но, сат паузни истече. Кафа отишла, са њом палачинке. Овде, у Мосту постајем део инвентара. Време је да се ради нешто. Да се уздахне. Обригадооо (канда је лепше ово ћирилично 🤔, онако геометријски, стилски…)