Шмекери vs џибери

Шмекери vs џибери

Обрни, окрени, показало се да су жене најопаснија опозиција за ову власт. Прво чика Бата, па чика Мали, па сад и овај несретни чика Јованов. Њихови појединачни ударци на жене, додуше свако у свом стилу и примерено својим интелектуалним способностима, указују на то какав се маскулини клуб пробирикао, па још и да влада државом. Да малтретира жене и да влада државом. Опет се показало како се слични сличнима радују, како се лако сабирају, али не као муве око оне уличне светиљке из песме, већ око измета. Јербо, улична светиљка муве поубија, а говно их храни. Треба мислити о томе.
Узгред, сада је много јасније откуд госпођа Ајкула у оном рекламном споту. Изгледа да је сваки од припадника владајуће касте имао своју госпођу Ајкулу и свој ћошак у раном узрасту, те је у њему дуго и неутешно боравио, и при том акумулирао свој бес. Несрећа је што су из тих ћошкова излазили, тужно је што су те жене, што су их тада у ћошкове сабијале, биле слабе и попустљиве, те их из истих пуштале. Да су и данас у њима, свако у свом ћошку, никада се не би окупили, ма колико год да их примамљив измет призива и на окупљање зове.
Мушкарци се деле на шмекере и џибере. Шмекер је увек шмекер, као што је џибер увек џибер. Иде време у ком ће шмекери морати мало да му га дају по џиберима. Џибери се осилише. Нису нејач само жене. Не буде ли им се стало на реп, кренуће они, ако већ нису, и на децу, старе, болесне и немоћне.
Има и међу женама шмекера и џибера. Разликују се по томе што жене шмекери само што немају муда, умеју да се трсе и курче, а жене џибери мушкарцима џиберима повлађују. То повлађивање, то је факат нека тешка патологија, мазохизам изворног облика, техничка грешка у васпитању. Жене џибери могу да воле своје мушкарце џибере, можда је та љубав и већа и јача кад их ови бију и малтретирају, и бесконачна кад их ови убијају. А то је зло, велико зло. И о томе треба мислити. И не само мислити.
Мене је срамота. Мојом земљом владају џибери. Толико ме је срамота, да бих у ту земљу лако пропао. Али, то није баш шмекерски.
И да, још и то. Џибери су кукавице, огавне кукавице. Једно мрш! свашта може да направи. Изгледа шашаво, то мрш! може и говна да почисти. У ћошак. У исти онај из кога су дошли.
Ајмо шмекери. Ћошкови да се напуне џиберима. Да се врати пристојност, па онда редом, све остало што џибери укинуше. Да се од срамоте у земљу не пропада, бар не због смрдљивих џибера.

Оклагија

Оклагија

Велики је то терет, тај страх. Он човека изобличава изнутра, меси му душу, као кисело тесто. Премеће је са сто руку, с времена на време остави је, да мало нарасте, па је опет дохвати, гужва, окреће.
Страх није добар. То је ђаволова оклагија, штап. Свако ко шири страх, подстиче га и распирује, отео је штап из руке самог Мефиста, али витла њиме брже, јаче, боље и од самог власника.
Сваком народу западне неки господар. Неки су господари нафте, неки војске, неки тек обичне земље, мора ил’ планина. Само је нама запао господар страха. Тешко нама са њим. Но, тешко и њему са нама. Са нама?
Страх толико измеси душу човека, да овај може да замени места земљи и небу, тами и светлу, зими и лету. Пузи, а верује да трчи. Лаже, а верује да држи проповед. Плаче, а у ствари пева. Полагано одумире, а верује да никад више снаге није имао. Што је више страха, што је више замаха оним проклетим штапом, више је инверзије стварности.
Човек ил’ се излечи, ил’ са страхом умире. Излечење је равно буђењу. Умирање са страхом, умирући не осети, не доживи. Он само оде, луд и уплашен да никада неће умрети. Да иза њега штап пада на земљу, нико га не подиже. Да ће од влаге из земље, струнути.
Како свргнути господара страха? Остаје само храброст. И није сва храброст отети му оклагију, већ је треба вратити ђаволу – оном од кога је и отета. Без тога, храброст је смешна, узалудна. Потрошена и опогањена. Господар страха родиће наследника, а овај ће га у свему надрасти. Тако је било, сад је, и биће довека…

Данас су господари плашили Наташу. Вичем: „И ја сам Наташа!

Деобе

Деобе

Делимо се, као по завету,
на јаке и слабе,
где се јаки веселе,
а слаби би да гризу,
на велике и мале,
где велики мале не виде,
а мали од великих не виде,
делимо се, као по заклетви,
на паметне и глупе,
где паметни од знања сити,
а глупи од глупости гладни,
на поштене и лопове,
где поштени краду од лопова,
а лопови крију од поштених.

Делимо се, опет се делимо,
сваки род своју спроводи деобу,
на равне части, да части не оста
ни за оно мало црног
испод нокта.

Делимо се, по сећању,
на нас, и на њих,
где смо ми, к’о проклети,
и у нас, и у њих,
што по дану признајемо,
а по ноћи поричемо,
што на јави јесмо,
а већ у сну нисмо,
сви са по једним, тужним лицем,
упереним ка земљи, ка мајци,
и другим, радосним,
што гледа пут неба, пут оца.

Делимо се, хиљадама година,
на полутке, које верују
да су целе, и са једним
оком, и са једном руком,
пола срца и пола мозга,
и које ваљају,
располућене душе,
свако само себи, такав,
полутан, добар за двојицу,
тројицу, ма за племе
наказа.

Радосни се делимо,
уздижемо дела
подељених предака,
ништећи дела
још нераздељених
потомака,
множимо се у свакој
нашој подели, где сви
виде колико нас мало има,
а само је нама дупло,
и сви виде колико је то
наше голо, сакато и тужно,
а само је нама довољно
за радост.

Делимо се, к’о да ништа друго
не знамо, к’о да нам је
сваком, семе безгрешно
оплођено, и да свако
само подељен може
по води ходати, и
хлеба ни из чега делити, и
свој, цео, крст носити,
сам на једној нози,
једном руком, и на пут свој
гледати, једним оком,
а оно, од деобе и само
разроко.

Делимо се, а што и не би,
на добре и зле,
где би добри мирне савести
све зле побили, а зли добре,
немирном вољом све
подавили, или макар,
спалили.

Има нас за исток,
бар пола, што не знамо
ни ко је, ни шта је
исток,
и бар пола, за запад,
што не знамо, ни где је,
ни чији је, тај
запад.

Делимо се, срећа
што се не четвртамо,
или осмачимо, ко би
од нас тако размножених
на свету нашао
места за себе, од нас,
свих нас, непребројних.

Од дељења и деоба,
што смо њима обузети,
посвећени,
све смо друго, ино,
укрупнили, и уздигли,
огромили, ојачали,
сви су око нас
напрас саборни и
једни, слободни и
цели, да на нас
не личе.
А ми се на то
не обазиремо,
једно око види,
друго ни не гледа,
пола срца устрептало,
друга пола хладна,
доња усна влажна,
горња намах сува,
пола душе дивља,
друга пола спава.

Неће нас,
ми смо подељени,
коју полу изабрати
за брата, а коју за скота,
коју за друга, а коју
за душмана.
Неће нас, ови ини,
зато што смо
дупла слика,
приказа пијанца,
скица врага,
чудо невиђено.

Делимо се, браћо,
опет се делимо,
бит половачимо,
да проклетство
случајно
не прескочимо.

Удели нас, Боже,
речју, да смо једно,
просто, људско,
ваљано и цело,
грешно и цело,
добро, само цело,
вредно, цело,
бивше и будуће,
недељено,
недељиво.
Узми нам из памети
оно наше:
‘ајмо браћо да се
лепо поделимо!
Ил’ узимај
ил’ нас
заборављај.

Опасан пас (Okkupert feat Vanga)

Опасан пас (Okkupert feat Vanga)

Мој комшија, који је, иначе, један веома опасан човек, јуче је на нашу заједничку капију окачио таблу са натписом: „Опасан пас“. Мене је то зачудило, пошто у нашем дворишту нико нема пса. Кроз наше двориште углавном јурца гомила мачака, запишава га и засерава у пуној слободи. Само понекад неко разјури мачке драњем или поливањем водом из бокала, или комбиновано, драње плус бокал.
„Добар дан комшија. Видим решили сте да набавите пса.“
„Не.“
„Пааа, шта ће онда табла?“
„Због кампање.“
„Аха. Па да. Добра идеја.“
„Добра, него шта. Него, дај двеста кинти.“
„?“
„За таблу. Коштала је четристо.“
„Их, четристо. За те паре мог’о сам ја да је направим.“
„Па што ниси? И тебе ће да штити од кампање.“
„Мене од кампање штитим ја. За џ.“
„Значи, не даш.“
„Не дам.“
„Добро. Не мораш.“


Данас, по подне, када сам се враћао са посла, приметио сам да је на табли са натписом: „Опасан пас“ нешто руком дописано. Приђем да видим, кад оно тегет маркером испод фабричког текста, додуше мало згурано, на самој доњој ивици пише: „само Несторовић“. Кул. Поштено. Мада и није, ем је сам платио, само је његова, ганц нова, а још мора да је дорађује. Ево га, иде ми у сусрет.
„Добар дан, комшија.“
„Добар дан.“
„Видим, дорадили сте таблу.“
„Јесам. Па шта?“
„Па ништа. Мислио сам да вам дам једно двеста кинти, да скинете оно што сте дописали.“
„Мало је двеста.“
„Па јуче је било двеста.“
„Јуче је јуче, а данас је триста.“
„?“
„Није ти јасно?“
„Није.“
„Радио сам на њој. То кошта.“
„Кошта, истина. Али не вреди.“
„Зашто не вреди?“
„Пааа, неко са улице, кад прочита, помислиће да је у дворишту опасан пас само Несторовић…“
„Да, па шта? То сам и хтео.“
„Е добро. Онда ништа. До виђења.“
„Ај здраво.“


Сутра ће ми прилазити све комшије из улице да ме питају за таблу. Неки ће да ликују, неки ће да се чуде, неки, они старији, да будибогснамају, млађи ће да се спрдају. Углавном, нико неће успети да повеже те мале, ситничаве добробити које може донети једна политичка кампања. Као рецимо, то, тај натпис, где мој комшија, који је иначе веома опасан човек, на табли, јавно, напише то. И то тако, да је од свих који у нашем дворишту живе, само он опасан. Остали нису. Мислим, нема тих пара…


Прекосутра ће да прође кампања. Једина добра последица те кампање биће то што ће на нашој капији да остане табла. Све друге последице су потпуно непредвидиве свима, осим покојној баба Ванги. Да је жива, к’о што није, она би сад рекла све истине, и ко ће да победи на изборима, и кад ће Путин да умре, и то, шта ће бити после тога кад Путин умре, и да ће Руси стварно да окупирају Норвешку, а да ће покрет Fritt Norge да се рашири на целу Европску Унију, и да ће да постане Free Europe, и то, да је Трамп последњи УСА председник, и тако даље и тако даље, али ни покојна баба Ванга, да је којом намером и даље жива, не би могла ни прекосутра да види колико је мој комшија луд. И опасан.

Ролеркостер

Ролеркостер

Мој пријатељ, у ствари, познаник, написао је књигу. Добру, у ствари, одличну. Од ње је купио кола. Добра, у ствари, одлична. Када је њима ударио неког дилера дроге, потпуно случајно, у ствари, из нехата, мој пријатељ прошао је без огреботине. Ударац у дилера био је добар, у ствари, одличан. Дилер је на месту остао мртав. Мој пријатељ, у ствари, познаник, отишао је на робију. Затвор је био добар. Одличан, како он бар каже. Тамо је два пута покушао да се убије. Ти покушаји су били добри, у ствари, одлични, пошто је оба пута био на самој ивици. Због тих, тако опасних покушаја, мој пријатељ, у ствари познаник, морао је у потпуну изолацију, у самицу. То је добра самица, у ствари, одлична, у њу му дотурају храну без прибора за јело. Али њему најтеже пада то што му не дају папир и оловку. Не може да пише. Уопште. Ни мало. А има добру причу. У ствари, одличну. До ње је дошао пре првог покушаја самоубиства, кад му је у посети у затвору била сестра. Тада је од ње сазнао да се она забављала две године са дилером дроге, кога је он колима убио, из нехата. Та његова сестра, она је добра. У ствари, одлична. Упознао сам је на групној терапији зависника. Те групне терапије су добре, у ствари, одличне. На њима добро увидите, у ствари одлично схватите да нисте сами на дну дна. То мишљење има сестра мог пријатеља, у ствари познаника, који је написао књигу од које је купио кола којима је убио дилера дроге, који се са његовом сестром забављао све док га мој пријатељ, у ствари познаник, није убио и после тога завршио у затвору. Ја немам добро мишљење о групним терапијама, на њих идем само због сестре мог пријатеља, у ствари, познаника. Мислим да њој недостаје утеха. Добро је када ти недостаје утеха. У ствари, то је одлично. Тада се окрећеш ономе ко ти је најближи. Ја се трудим да њој будем сада најближи, пошто јој је брат, мој пријатељ, а у ствари више познаник него пријатељ, у затвору. Ја сада тешим сестру мога пријатеља, у ствари познаника, један дан због дилера дроге, други дан због брата. Она ми је због тога захвална. Добро је када ти је неко захвалан. У ствари, то је одлично. Врло је близу дан када ће она, из пуке захвалности, и због превелике близине, одлучити да спава самном. То је добро. Одлично. Али, она је у другом стању. То је добро, у ствари одлично, али мени ствара проблем. Морални проблем. Добро је када имате морални проблем. У ствари, одлично. Не постоји лепша ситуација да се из ње побегне, од те у којој испред вас стоји проблем, па још морални. Дете које ће она да роди, за пар месеци, од рођења ће имати сиду. То је добро, у ствари одлично. У живот, у свет, међу људе треба ући са неким хендикепом. Само тако ваше шансе расту неизмерно. Само то вам даје ону снагу за коју не знате одакле долази. Само тако сте увек и свугде потцењени. Без достојанства, које, као, припада свима. Само тако ћете разумети све, а не само пола. И то је добро. У ствари, то је одлично. Има једна ствар коју не могу да објасним. Знам, не питајте ме како, да ће то дете које буде родила сестра мог пријатеља, у ствари познаника, који је написао књигу и од ње купио кола, којима је убио дилера дроге, који је био младић његове сестре, а та сестра са тим дилером остала у другом стању, и сада код мене тражи утеху, док чека да се породи, е то дете, његова омиљена играчка биће ролеркостер. Знам то добро. Врло добро. У ствари, одлично.

Како је пропао рокенрол

Како је пропао рокенрол

Ево, још један дан почињем тако што га удевам, попут конца у ушице игле. И све је толико кнап, да се конац стално расцветава. Овлажим прсте па конац њима уврћем, али док га принесем игли, он се успротиви. Неће конац у ушице игле, а ни ја у овај дан. Као, неко нас за нешто пита?


Толико тога ваља закрпити. Понедељак је, није црвено слово, мени, али изгледа да јесте концу. Ево, још једаред, лижем јагодице, уврћем конац…џаба. Маказама га поткраћујем, одсецам му понедељак, да га поравнам, опоравим. Уденућу га са сутрашњим даном данас, обојици би требало да буде све једно. Крпљење је крпљење, не дижемо, ваљда, задужбину. Али, ‘оћеш, исто је.


Гледам све своје распаре и подеротине, и знам да ће још нарасти, ако их данас макар мало не подухватим. Наочаре стављам да боље нанишаним, као да је до тога. А није. Уместо да боље видим уденуће, боље видим раставе и рупе. Боље видим како ми се кезе и исмевају моју добру вољу.


Још један понедељак као виђен да прогласим да ни за шта нисам крив ја, већ конац, и игла. Да ништа ништа не држи, али не због мене, не због мојих руку, и вида. Ја сам добар, и понедељком и сваким другим даном. Лош је конац. Кинески. И игла, и она је кинеска. И понедељак је кинески, све је то једно ђубре, шкарт. Осећам се глупо, не ваљам више ни за бофл.


Идем до огледала. Плазим се. Око врха језика обмотавам конац. У сред поплавелог врха убадам иглу, врх њен пролази на другу страну. Неки би рекли, аутодеструкција. Ја бих рек’о – превара. Нека дервишка ствар. Само што су у трансу сви, осим мене. И то је добро, тако наопако. Тако кинески. Једино ми тешко пада што од данас више не звиждућем. Понедељком. А ако ми врх језика отпадне, и шире. Ето, тако је, у ствари, пропао рокенрол…

Побуњеник

Побуњеник

Најзад. Госпођа идеја водиља најзад ме је напустила. Сада, као и иначе након сваке вреле и похотне везе, осећам се растерећено, лако. Слободно. Вагам, шта је вредније? Оно што сам добио или оно што сам изгубио? Одговора нема. Најбоља су та питања на која се не може одговорити. Нешто као дељење са нулом.


Пустио сам браду. Кријем лице од људи, али њима то не смета. Они ме ионако не виде, ни са брадом, ни без ње. Брада је једини одговор, прозаичан и бесмислен, на то што ме је госпођа идеја водиља напустила. Чини се да ме је њено напуштање повредило, а сујета ми не допушта да то прихватим. Сујета ме тера на то, размишљам о томе колико је њој наша веза значила. Да ли се и она осећа растерећено, лако, слободно, као и ја? Да ли се и она запушта, као и ја? Верујем да је обична, хладна и бескрвна кучка, да се већ навалила на неког другог. Како сам је, такву, само могао волети. Са њом бити. И трајати.


Сада сам брадати човек без циља. Где ћеш боље да се одметнем, да постанем побуњеник. Лак и слободан, сам, без госпође идеје водиље, подићи ћу устанак. Окупићу браћу истих. Има их толико. Спремни су да прекрше завет самоће, да се забраде и устану у борбу која нема циљ, смисао. Борба ради борбе. Побуна ради побуне. Освета. Преобраћање свих оних који су у вези са идејом водиљом. Анархија.


Четрнаест година живим у анархији. Брада ми допире до колена. Ја сам побуњеник. Имам безброј сабораца. Имам два безброја преобраћених. Силан у својој безидејности. У својој посвећености анархији. Владам, тако што мноме нико не влада. Трајем, тако што време држим за реп, попут хистеричне мачке. Уживам у својој слободи, која ничему не вреди. Стојим у месту, тако чврсто, постојано, да испод стопа осећам врелину средишта земље.


Опасан са два прекрштена реденика речи и парола, гледам унапред, па потом у вис. Свуда око мене је чврсто успостављено царство безвлашћа. Бесмисла. Чини се да је борба успела. Чини се да је постигнут циљ, да циља нема. Треба ми подићи споменик, на сред стазе којом сам шетао загрљен са идејом водиљом, пре побуне. Пре устанка. И на њему, треба ми одржати говор захвалности. За жртву. За задобијене ране. За славу.


Још увек не знам ко ми је преотео идеју водиљу. Ускоро ћу се склупчати у свом споменику, ту на сред стазе којом сам, обузет, безброј пута прошао. Вратио сам се на старо. Све се вратило на старо. Доказао сам да није важан циљ, него пут. То ме је стајало само живота. Ништа вредно да би се за њим зажалило. Попут слободе. Истине. Правде. Идеје водиље?


Није више битно ко, већ зашто!