Крштење

Адреса, Драган Великић


Ново доба-вечна маска поражених победника. Јер они увек дођу, зато што никада ни не оду. Само се притаје у муљу језика, и чекају да се нове речи испуне старим значењима, да се херојима подигну споменици, да се окаче меморијалне табле на фасадама зграда, да утихну свечани говори, да се затре још једно јуче са својим светињама. Да зло и добро постану синоними.
Остављам тишину,
пише ми у тестаменту
пуном нових речи
ружних, надутих,
од старих, потрошених
значења.

Остављам светиње,
пише ми у тестаменту
посивелом од дима
тамјана, и
прокислом од воде из
босиљка,
свете воде
мог нехар ха-јардена.

Остављам светло,
пише ми у тестаменту,
светло расуто по
каменим плочама
предака,
једино што сам
икада имао за себе.

Остављам све, само
да бих примио
на себе сво
зло, као да је добро, и
сво добро,
као да је зло,
на себе, на једино
што сам икада имао за друге.

Остављам све, тако смешано,
да се лакше одспе, 
у тренутку помена,
неког новог доба.

Остављам све што сам
до сада чувао 
од себе, 
оног себе, иза маске пораженог, 
оног себе, испред маске победника,
оног себе, себе хероја,
себе, безбројног палог
незнаног јунака.

Остављам све, и остајем
да ћутим, да дишем дим тамјана,
да слепим од светла расута,
без ичега добар за
зло ново доба.
Добар, одличан.

Доколица

Доколица
Сећам се
очи су смениле место
са ушима,
тако да сам,
из доколице,
грицкао ресе.
Очи су виделе
само оно што
не треба,
И сви су,
огрезли у рутини,
викали на све,
кроз шаке скупљене
на О
у очи,
по навици.
Од тада жмурим
и слушам,
широм отворених ушију
са ранама
на ресама,
које иначе
не служе ничему
осим, наравно, доколици.
Капци су ми спуштени
на пола,
тешки од разних
пљувачки, разних
нечувених сподоба,
које су огрезле
у нади, да ће ми
од снаге њиховог урлика
већ једном очи испасти,
или макар
уши отпасти
или макар
да ће ме пренути
из доколице.
Сећам се
да ми је тада
језик био мастан,
и жут
од церумена,
и крут
од стајања,
и помало љут
од сталног
сашаптавања са
самим собом.
Учио сам да
гледам кроз уши,
слабо, споро, тешко.
Да слушам кроз очи,
слабо, споро, тешко.
Да чујем што би видео,
Да видим што би чуо,
Да не постанем луд.
Изопачен.
Опасан,
тако огрезао у доколици
...oko mene sve su ponavljači đaci ili bolesnici ili manijaci...
Сећам се
како је била лепа
досада, док ми кроз
уши улази, и
на очи излази,
прерађена
у два млаза
пасте,
сећам се,
леви је био црн
од зенице,
десни бео
од стида,
сећам се...
Сећам се
како је све то
трајало неопростиво дуго,
и даље се добро
сећам
да траје
још увек.
Научио сам само
да се сећам
унапред.
И да је то то
што се може
научити
из доколице и
слушања на очи и
гледања на уши и
сопственог језика,
који сопствени самошапат
у маст облаже
да га утиша, још више,
до бескраја,
до ромора, потом
шума, потом
обичне равне
линије,
која исклизава
у потрази за 
зидом, који ће
освојити, па 
присвојити, па
прекрити
наизменичном 
црном, па белом,
сопственошћу.
Не сећам се више,
оног времена, када су
очи биле посред лица,
уши постранце са
досадно овешаним
ресама.
Сећам се, само то се сећам,
да се не сећам.

Смејем се као луд на брашно, а плакао бих

Пуно је времена прошло откад сам забележио нешто о политици. Дубоко верујем да се приликом сваке оцене неке појаве, одлуке или формирања става, мора поштовати контекст, што је могуће боље и објективније. Само тада се може избећи замка површности, етикетирања и само тада се може бити ближе разумном суду, а не суду који је у пукој служби неког, било ког дискурса.

У јулу 2019 сам закључио:

Зато тврдим да бојкот будућих избора у Србији није опција. Није тема…

Шта се суштински променило од тада, од времена када је бојкот предстојећих избора био у најави, када се почело са профилисањем опционих табора, за, против, и неодлучних, када је одустајање од људског права да бира себи власт наметнуто као важна тема? Може се навести читав низ догађаја, али суштинског помака ка циљевима оних који су тему бојкота изнели на сто, мислим да нема. Нема неког битног помака ни уназад, ако се занемари промена стране неких малих (по броју присталица) политичких актера, покрета или појединаца, и то промена стране за бојкот на страну учешћа у изборима.

Преговори

Бојкот блок (ББ) је звао ЕУ да посредује у преговорима. И сада, са ове дистанце, очигледно је да је то био погрешан потез. ББ није могао да процени став ЕУ објективно, помало наивно верујући да ће се ЕУ држати својих, прописаних начела. А да ли је било разлога да се верује у објективност ЕУ? Ван свих контекста, посматрајући само историјат односа ЕУ према Србији, не могу се сетити ни једног политичког тренутка у ком је ЕУ била објективна. Осим можда тзв. царинског рата, када је Ангела Меркел интервенисала код Хрватских власти и тражила да се та прича прекине. Но и тада, ко се сећа, повод је била мигрантерија, а интерес Немачке у том тренутку био је – отворен пут, чему се Хрватска власт успротивила. Осим тог, слободно се може рећи изузетка, остају само правила у понашању ЕУ према Србији, и она су зацементирана: земље чланице ЕУ признају тзв државу Косово, упркос међународном праву, осим мањег броја земаља које имају сличне проблеме са сепаратистичким и сецесионистичким снагама на својој територији. У ствари, ЕУ став, који је двојак (неке земље признају, неке не) заснива се на индивидуалним, личним интересима појединих национа, што је разумљиво али, у рационалном смислу, збуњујуће. Став ЕУ је дуалан, као што је елементарна честица у квантној физици објашњена-може бити честица, али и талас. Од чега зависи да ли ће бити честица, а од чега талас, зависи од вештина и умећа онога ко посматра светлост, испитује је, и са којим циљем се тиме уопште бави. Све ово, пренесено на ЕУ, може се на исти начин интерпретирати. Али као што дуалност елементарних честица и дан данас није у потпуности објашњено, тако ни став ЕУ не поседује разумност, или можда боље рећи, принципијелност и одређеност. Зато ЕУ суштински не треба посматрати као добар пример, или ослонац, подршку у ситуацијама типа овог. Просто, ЕУ није мериторна, зато што је њен интерес мерило свега, па тако и истине, правде и слободе. ЕУ ће се определити за сопствени интерес, а на уштрб истине, правде и слободе. И то је једноставно тако.

Значи, позив ЕУ да се укључи је био аутогол. Међутим, не обичан аутогол, Ово је тежак аутогол, коме је претходио и офсајд, који није свиран. Ето, поред какофоније од захтева, гломазних листи на којима је свака ставка важна, али нема хијерархије, приоритета, као да је листа за деда мраза, а не за власт, они, тј. власт вешто су читав процес преговора подвели у своју корист. Иако стоје у офсајду, знају да је судија њихов, и да неће прекинути недозвољену игру, већ аутогол признати и уписати скор на великом семафору. И шта сад? Природан след, или исход, био би политичка одговорност за лошу процену, лошу, штетну акцију. Хоће ли до тога доћи? Сигурно не. Не постоји више траг о томе ко је покренуо иницијативу, ко је обезбедио и чију је подршку обезбедио да се иницијатива претвори у акцију, ко је водио причу. Све је разводњено, а мислим да у опозицији и нема гласа који сме, буквално сме, наглас да постави ова питања. Да прозове за глупост. Не, и у опозицији постоји принципијелна солидарност да се почињена глупост не спомиње, без обзира на утрошену енергију, људе који су били изложени процесу, али и потенцијалне бираче који ће разумно посматрати овај аутогол и одступити, просто, зато што виде глупост на тој страни. И не само глупост, већ и потоња дешавања у кругу ББ-а, која нису демократска, одговорна и која не пружају уверења да је ББ способан да донесе нешто супротно од тренутне власти-одговорност. Само онај ко се покаже одговорним, може да се нада поверењу. Све остало је игра престола и интереса.

А да је власт вешта у ситуацијама попут ове, ни то није први пут. Власт је вешта у свакој ситуацији када је треба злоупотребити, изиграти, обесмислити, али из свега профитирати. Формалним задовољењем захтева, формалним, али не и суштинским, провлачењем, попут јегуље, кроз блато изборних услова и правила, власт је дошла до позиције која је сада, за нијансу повољнија за њу, него што је била. Обарањем цензуса отворена су врата за регрутацију до сада невидљивих поданика тренутне власти. Мора се признати да је ово поган али из угла власти, маестралан потез. Тај потез показује да се власт уплашила реалности бојкота, да је сагледала и прихватила реалну опасност, али и да је реаговала брзо. Иако је дуго на власти, осам година, рефлекси су јој очувани, оштри и пробитачни. И још нешто, ова власт је показала да добро познаје свој народ, стање у њему, однос народа према политици, и могућност да политика поправи општу позицију до сада невидљивих поданика власти. Једном речју, власт је свесна броја својих поданика, како оних јавних, декларисаних, тако и оних који су ту, уз њу, само чекју да буду позвани и стављени у функцију. Власт добро познаје етичност свог народа, и његов однос према слободи, истини и правди, однос према знању, култури, образовању, однос према истинским вредностима. На жалост. Али, тако је. У народу који је искрено посвећен изигравању закона, куповини диплома, поткупљивању свега и свачега у најсмешнијим ситуацијама, у народу у коме су истинске вредности и величине размештене по насловницама таблоида и ријалитија, није тешко овој власти да буде сигурна у себе. За осам година опште инфлације живота, цена изборног гласа је испратила општи тренд. Само је са пакета намирница (робна) сада изражена у количини еура (новчана), која је усклађена са процентом опште инфлације живота.

Медији

Све је исто као и у јулу 2019. Медији нису освајани од стране ББ-а. Није постојала стратегија о томе. Само пука кукњава, оној мало пре поменутој ЕУ, и несретном народу локалном, који је годинама политички глув, слеп али и нем. Наравно, није све апсолутно исто, у међувремену је постојећа власт, чини се без икаквог отпора, под плаштом легалности, прибавила себи још пар медија, али и наставила да раскопава улице широм градова Србије, и полаже своје каблове за напајање народа сопственом пропагандом. Значи, народе, до тебе ће доћи цев кроз коју ћеш у сваком тренутку добити добру количину пропагандне инфузије, твоје ће да буде само да то прихватиш. Размисли добро шта се може десити ако одбијеш инфузију. Бићеш још више глув, слеп и нем, иако мислиш да је то немогуће, веруј, грешиш.

Опозиционе новине и даље се крију по новинарницама, иза режимских таблоида. Режимски таблоиди све више померају границе бесрамности, примитивизма и све су ближе фашистоидној пропаганди постојеће власти. Свака несрећа, лична, недужних и невиних људи, деце, раби се у циљу промоције власти, приказивања фиктивних особина власти, изврће се смисао самих догађа и тежиште помера на величање вође, иако је неко настрадао, претучен, замало погинуо или погинуо. За чињеницу да је узбуњивач из Крушика утамничен у Београду, није се знало колико? Две-три недеље. Толико о самој новинарској професији. Јесте човек пуштен из тамнице, у кућни притвор, али је за вест да је уопште у тамници сам порођај трајао двадесетак дана? Све ово даје повод размишљању да ми живимо у теледиригованом друштву, у коме је стварност диктирана од моћних било да су у сенци, било да се приказују на светлу. Друштво се своди на функцију једне једине тачке, из које извире све што је, по суду те тачке, битно за сваког појединачног члана друштва. Па тако и ово са узбуњивачем. Понекад помислим да је сама тачка одобрила да се пусти вест да је узбуњивач утамничен, да би без тога узуњивач и даље седео у ЦЗ-у, и чекао да тачка процени у ком тренутку ће га пустити из тамнице. А тај тренутак ће бити управо онај, у ком ће тачка да смисли како да капитализује сам чин пуштања. Нешто попут овога се и одиграло код укидања кућног притвора човеку за кога не постоји ни један разуман основ да му буде ограничена слобода.

Медији не могу бити значајно другачији од народа. Ако је народ глув, слеп и нем, зашто би се медији битно разликовали од својих конзумената? Ако је народ егзистенцијално завистан од воље власти, зашто очекивати од истих таквих, егзистенцијално зависних медија да буду оно што природно треба да буду-објективни, истинити, отворени. Биће ту покоји изузетак од правила, као што увек бива, али суштина остаје недодирнута. Зомби народ може имати само зомби медије, да бауљају руку под руку и себи обезбеде прикључак на горе поменуту инфузију, народ на медије, а медији на касу власти.

Успех бојкота

ББ одбија да постави мерљив циљ. Шта више, упорно понавља да предстојећи избори не постоје, што је толико инфантилно и исто је као кад дете зажмури и верује да је свуда око њега ноћ, да сви спавају и да се ништа не дешава. Мислим да је јасно зашто ББ блог бежи од прокламације мерљивог циља. С једне стране то је добро, постоји нека клица одговорности у том избегавању, ма како то парадоксално звучало. Али, исто тако, све остало је лоше, пошто показује самодовољност и самозадовољност ББ блока. И то је још један елемент у ком се опозиција идентификовала са постојећом влашћу. Мислим јасно, копира је у понашању. Што је трагично, тужно и аутодеструктивно. Успех бојкота ће се мерити након избора, и прогласиће се након истих, какав год резултат био. А то је веома смешно и неозбиљно. Али и крајње неодговорно политичко понашање. Мора се направити процена, и рећи, успели смо ако излазност буде мања од 30%, или 25%. Али опасно је поставити циљ, ако се зна општи политички контекст-власт броји гласове, власт обзнањује бирачки списак, власт има у служби скоро све медије, власт контролише све. ББ се ослања на расположење народа, оног истог зомбираног народа који бауља кроз „златно доба“ без представе и уверења о себи, свом положају, моћи и значају. ББ пропушта да народу да на значају, да потакне осећај, веру и наду у слободу, правду и поштење код радничке класе, као да она не постоји, код младих, као да су већ сви напустили земљу, код сељака, као да сви имају преко осамдесет година. ББ је окренут менаџерском слоју, понегде можда по некој јавној личност која је са бојкот стране, верујући у поводљивост народа. Подцењујући га. Још једна сличност опозиције са актуелном влашћу-подцењује народ. А народ, ма колико био зомбиран, то осећа иако не показује, не изражава. ББ се ипак башкари у тананој, али сигурној зони капитала, у којој и мрвице могу да нахране. Сиротињу, обесправљене, запостављене, скрајнуте не види, они су прљави, непотребни, тражиће свашта, а од њих се не може добити ништа. Елитистичка агенда ББ блока, коју је могуће разумети, али не и подржати. У таквим условима, бојкот неће имати меру успеха, онако како тим освоји медаљу. Декларација бојкота, његово проглашење, сматра се већ успехом, и то је ББ елити довољно. А да ли је то нешто што је стварно потребно, и довољно? Не, далеко од тога, познајући доминацију тренутне власти. ББ није била довољно храбра и зрела да препозна потенцијале и процени своје могућности у складу са тим. ББ није хтела да се бори, при чему све време прича около да се бори тако што се неће борити. Парадокс. ББ је убила свој легитимитет, и дубоко га сахранила, са објашњењем да неће тренутној власти да да легитимитет. Можете ви власти ускратити легитимитет, али не тако што се поништавате, измештате на неко пусто острво где појам легитимитета и не постоји као такав. Можете ви власти одбити послушност, али ако је задовољена основна предпоставка, која каже да ви сами постојите. Бојим се, после ових избора, нећете постојати, у политичком смислу. Сопствени легитимитет ћете тражити по депонијама и гробљима слонова, али мислим да га ни тамо нећете лако пронаћи.

Перспектива

Србија ће већ у мају поново постати једнопартијска држава. Колико ће то трајати, вероватно би било забавно предати кладионицама да предвиде. Историја нас учи да једнопартијски системи могу дуго, дуго трајати. У таквим системима нема опозиције, постоје само дисиденти. Међу њима, у тако измењеним постизборним временима моћи ће да се нађе ББ блок. Суштина је да се ББ блоку мења агрегатно стање, а то они или не виде, или попут малог детета, не желе да виде.

Међутим, већ у мају, јуну ове године неће уопште бити битно што је ББ блок променио агрегатно стање, већ што ће држава реално доћи у ситуацију да се, сада легално, одрекне дела своје територије, под плаштом неког тзв „компромиса“, танте за кукурику принципа, све у свему потеза који ће у Недођију послати још више људи, појачати већ постојеће стање беспризорности укупне нације, а и Срба који живе свуда около Србије. Са тим треба озбиљно рачунати. А чини се да ни постојећа власт, када оствари свој циљ-једнопартијску државу, нема благе представе о последицама таквог једног чина. Делом зато што има сасвим друге, личне приоритете, а делом и због саме природе такве власти-неукост, неписменост, корумпираност, бахатост, криминогеност, једном речју, празна бука ни око чега, да се одврати пажња од стварности.

И тако, уместо да се прогласи окупација дела територије, да ББ блог и то прокламује као један од својих циљева, који би довео значајан број људи у размишљање о квалитету и посвећености ББ блока, ми сада идемо у сусрет почетку територијалне деструкције Србије као државе. Мислим да је сваком јасно да све више реално и извесно признање тзв Косова није никакав крај, већ управо почетак низа процеса сепаратистичког типа у Војводини, Рашкој, и на самом југу Србије, где ће, овим чином, процеси добити убрзање и снагу, а држава Србија изгубити углед, моћ и поштовање свих оних, који су све то поштовали, првенствено својих грађана. Након тога, треба рачунати на значајне миграције, још већу концентрацију људи у централној Србији, не само из наведених области, већ и из Црне Горе, Републике Српске, могуће и Војводине, са Косова и Метохије. Власт ће добити још већу концентрацију људи у лошем општем стању живљења, сконцентрисану на мањој територији и подложну управљању и манипулацији. Свему томе, када се дода и пузајућа трансформација ЕУ из тренутног у будуће, политички мање уравнотежено стање, подложност већем утицају УСА, и Русијом, старом чекалицом да ускочи и капитализује свој став, успореном Кином, и без пријатеља изван круга великих, државност Србије будуће једнопартијске државе биће слична стању Северне Кореје. Мислим да је то, како сада ствари стоје неизбежно. Шта год јавио РТС или писао Информер.

Зато не мењам свој став, цитиран на почетку, из јула 2019. Не мењам га, зато што немам ни један разуман разлог. А тако бих волео да имам. Но, то је што је. Од стварности се побећи не може. Ма колико чврсто очи држали затворенима, около је свуда одавно ноћ. Мучење очију је беспотребно и бесплодно. И не служи ничему, осим да испадамо смешни. Срећом, ноћ је, па то нико и не види. Ако којим случајем то неко и види (попут мене) рећи ћемо да се смеје као луд на брашно. И све је решено, једним потезом дијагнозе.

Живели.

П.С. Џокер је баш, баш добар филм, али Паразит је опасан. Ми имамо, већ сада, све услове да превазиђемо оба ова дела, ако их већ нисмо, као друштво, превазишли. Има ли добровољаца, да се упусте у тај изазов, да сачине дело-споменик наше пропасти? Један документарац би одрадио посао, без обазирања на Оскаре, лавове и палме…

Слон и кит

Слон и кит

Кратка повест времена, Стивен Хокинг

Хоризонт догађаја, граница подручја просторвремена из кога није могуће побећи, делује у приличној мери као мембрана што оптаче црну рупу, пропусна само са једне стране: тела, као што су неопрезни астронаути, могу да упадну кроз хоризонт догађаја у црну рупу, али ништа из ње не може изићи натраг кроз хоризонт догађаја. (Имајте на уму да је хоризонт догађаја путања у просторвремену светлости која покушава да се отме из црне рупе, а ништа није у стању да се креће брже од светлости.) За хоризонт догађаја сасвим важе речи које је Данте ставио на улазу у пакао: „Ви који улазите, напустите сваку наду.“ Све што прође и сви који прођу границу хоризонта догађаја ускоро ће се обрети у подручју бескрајне густине и краја времена

Ето, ту смо. На мембрани, са унутрашње стране, оне која је непропусна. Време готово да нам стоји, колико споро протиче. Осећамо ту „бескрајну густину“, то је онај осећај сажимања, сабијања у себе и истовремено у тачку. Оно што свако осећа, и понекад бојажљиво показује као тескобу, притисак изнутра, ношење невидљивог слона на раменима, и невидљивог кита у ранцу на леђима.

Језиво је да је свест потпуно бистра на хоризонту догађаја. Она није „бескрајно“ успорена, бистрина, као и брзина свести, не зависи од брзине светлости. Рад свести не зависи од положаја њеног носиоца, нити од закона гравитације, теорије релативности и квантне механике. Нити од масе, густине. Када се открије универзална формула свега, а то је тако близу, физика ће имати нови задатак-да приведе свест неком математичком понашању. Тако да, чим почетак свега буде објашњен и доказан, биће лакше објаснити живот. И бесмртност.

Једино се мора водити рачуна да, ма колико споро време пролази, да ма колико изгледа да стоји, времена реално има врло мало. Ми смо са унутрашње стране опне, оне са које се види, али не дохвата, нада коју смо напустили, или испустили, пре уласка. Ми смо на месту са кога једино можемо видети светлост одбеглу од свог краја, ону која вијуга ван опне, и у пролазу осветли, с времена на време, нашу одбачену наду. Ми гледамо, као кроз стакло прозора, и видимо оно што је било, што је сада, и што ће бити са свиме, осим нас самих. Гледамо, видимо, али не знамо ништа, осим онога што нам неминовно предстоји. Ништавило. Разлагање на молекуле, па атоме, па електроне, протоне, неутроне, и даље, и још, док се не стопимо, тако разложени, са црном лоптом, коју погрешно зову црна рупа.

Само ми остаје непознато једно. Да ли наша одбегла свест, и напуштена нада, могу осетити тренутак стапања. Има ли ишта записано у нашој сопствености која је физички одвојена од нас и не може се расточити. Има ли каквог знака, жига, трага, нечега налик покиданим карикама ланца ДНК, што може потврдити неким, за разлику од нас, опрезним астронаутима, наше бивствовање. Астронаутима који ће, онако успут, у пролазу, са собом покупити нашу одбачено наду, и касније, на свом путу, ко све зна шта чинити са њом. Трговати, збринути попут вредних реликвија, честица попут честица часног крста, или спарушене светачке шаке. Можда ће је читати, и тако поправљати сопствену свест, као што ми чинимо када читамо.

Све време пишем „свест“, а мислим на душу. И покушавам да схватим шта је старије. И не бринем, одговор није толико важан, да би утицао на било шта. Сигуран сам да разлике постоје, али суштина остаје недирнута.

До виђења, у некој црној лопти, коју сви погрешно зову црна рупа. Иза хоризонта догађаја, иза прошлости, садашњости и будућности. Иза свега у шта човек верује. Несвесно и страсно, али ипак верује. Зато што је тако лакше носити невидљивог слона на раменима, и у исто време невидљивог кита у ранцу на леђима.

(Издвојена слика: An artist’s impression of a white dwarf star (left) in orbit around a black hole and so close that much of its material is being pulled away.X-ray: NASA/CXC/University of Alberta/A.Bahramian et al.; Illustration: NASA/CXC/M.Weiss.)

Опа цупа


denesabel17
Пре 4 месеца The picture is by Kása Béla, a hungarian photografer. The two musicians are from Bonchida, a village in Transilvania

Почео је ветар. Не смета. Може и да грми. Не квари.

Све може. Нема посла…Опа цупа…Нема среће…Опа цупа…Нема правде…Опа цупа…Нема нормалних…Опа цупа…Нема сутра…Опа цупа…Нема сад ни ветар…Опа цупа…Нема више грми…Опааа цупааа…

Пустим лепо опа цупа…И све има…Све дође, на своје. Може да ме нема, дрхтаће жице, две гитаре, два живота. Један, прави, цигански, овај сад, у ком све сам крив, и зато ништа нема. Онај други, да терцира, да верује, да је прави, да се не може промашити, ил’ недоживети. Онај други, што је стално ту, ал’ се не мож’ за реп ухватити. Онај што бежи, само за корак, ал’ увек за тај један, јебени корак, испред…Опааа

Едит: Аутоплеј обавезно, то мора да има…

Једноног

Ратниче, где је твоја 
битка?
Твој пук?
Зашто си сам, ратниче?
Рат још смрди 
у твом кљуну,
џаба га кријеш
под пазухом.

Рат још дише, 
немаш се чему 
правити мртвим. 
То је, свакако,
издаја.

Шта си им узео, 
ако си им ногу дао,
шта си отео?
Заставу?
Круну?
Земљу, голубицу, небо, сан?
Страх. Само
страх.
Рашири крила, 
испашће, у образе упао,
испашће, у очи урезан,
у чело уклесан, испашће
тако обичан, 
тако велики и
леп. Страх.

Хајде. Поклони се и
иди. Јуриш је.
Са том, једном ногом, 
са оба гледај, до једног ока, 
са оба лети, до једног крила, 
Гази,
до врха кљуна, 
до без кљуна и
часних груди, 
до црне рупе на груд'ма,
из које бије језа
леденог срца и 
страх урлик једнонога: 
Победа!

(Зелени венац, кад је фебруар био мај)

Ту сам

Видиш, како сам лаган,
лакши од облака, лакши
од пера белог голуба,
лакши од
тишине, од сенке своје,
што те недељом
покрива.

Видиш, и знаш,
све што сам ти
рекао, није важно
колико све 
што сам ти
ћутао. Као што ћути
сенка моја, што те
недељом
покрива.

Уплићем прсте, да
отежам,
ријем лицу боре, да
наружим,
узишем, да у
дубину
пропаднем,
у сопствену сенку,
на том камену, твом камену.

Видиш да сам
сам,
као ти, сада.
Видиш да сам
ту. Болан. И љут.
Све је мања сенка
моја,
твој је камен
упија.
Видиш да сам
ту. Уз тебе.
Као некада, и 
као заувек.

(посвећено Станету)

(подстакла babeidede)