моје речи

моје речи

моје се речи не певају,
не зову их на свадбе
и весеља,
добре су за
жмурке и ћутанке,
и бунаре жеља.

моје се речи не купују,
ко би пут шапута
сребро бацио,
земи са гомиле,
тури их под пазух,
па право, где си
намерио.

моје се речи
могу искорачати
једва их за пола
слепе улице,
кад највише треба
све се разбеже,
верне издајице.

моје се речи не читају
никад
зато што је
увек глуво доба.
доба сноба,
доба роба.

моје се речи могу лако
извртати, зато што су
свачије,
и сваки пут
изврнуте
ћуте другачије.

годи ми да гутам
моје речи
к’о туђе су слатке.
а тек што се пију
на гутљаје
кратке.

од мојих се речи
одјек не ствара
само мастан мук,
уроњен у вино
у ком дави се
истина.

Кад год ме зажуља
знам, то је моја реч,
кад год ме засврби,
знам, то је моја реч,
кад год ме загребе,
знам, знам,
кад заболи,
кад изгубим дах,
ја испустим реч.

И будем лак,
тако лак,
како анђео никад
бити неће.
И будем тих,
а слободан,
толико да ни себи,
не смем веровати.

И ту би негде
могао бити
крај. Реч.

Advertisements

Несан

Несан

Пресрећем Сунце,
и поново, као преко колена,
преломим ноћ,
да пукне, по дану.

Тешко се дижем,
колена болна,
све је то
због кајања.

Терам шаке
што даље од себе
све мислим
зајечаћу,
макар мало,
биће ми жао
поломљене ноћи,
коју сам,
ко зна коју,
пробдео
чио, а савршено
уморан, и на крају,
уморен
сазнањем,
да ноћ никада
не пуца
по моме.

Стојим, тек неки трен,
осветљен,
зрацима из сопствених очију
које, више не знам кад,
последњи пут
одморише,
починуше.

Враћам шаке,
све што је лоше
из колена
брзо се прелива
у рамена,
како сам тежак, узалудан,
како само тужно
верујем у
себе, и то
да сам баш ја
тај
који је
ноћ, преломио у дан,
и како смешно
не осећам
да сам баш ја
тај
преломљен.

Кад је свима
јутро, мени је сумрак,
кад је свима мук
ја оглухнух,
кад си несан,
много си сам
много, превише.

Лако јутро,
добра ноћ,
сва су места
пометена,
на место колена
мени су рамена,
само оно
што се не мења
то је
бол, или је то жал,
што ноћ
не знам да
поломим,
да бар једном,
пукне по мом.

Старе патике

Старе патике

Ногу пред ногу,
помислиш, лењо,
булеваром спаљених раскршћа
клизи мој град.
Река корака
осваја, кроз стопе
у асфалт
утиснуте,
тешка, зато што
не извире
из младости,
бистрог млаза
леденог,
као свака, права,
Божија река.
А опет, ваља се,
и забучи,
и за собом
оставља чисто,
оставља спокој,
оставља све
снове недосањане,
усидрене, лепе,
снове распршене
у украденим данима,
годинама,
трајањима без сврхе и
смисла.

Ходам, и ја сам кап,
ходам, и нисам млад,
газим реци пут,
води за причешће
дајем дрхтавост,
седокост,
препржену кожу
са табана.
Сањам, још један,
сигурно последњи
недокрајчен сан,
сан непреваран,
сан у коме нико мој,
никада умро није,
ни болов’о, ни заплак’о,
ни уздах са груди
преко главе претурио
па на леђа себи натак’о,
уместо медаље за
храброст,
шта ли,
глупост,
је ли,
част, или подвиг
монашки.

Ходам, будан сањам,
жеђам шамар праве
хладне кише
да ме устави,
заузда, забрани,
да ме спута
у слободи, које нема и
никад је јео нисам,
и никад је пити нећу,
хоћу пљусак
да ме узбуди,
разбуди,
да не посумњам
да је дан,
да је корак од малопре,
срећом затопљен,
због овог корака
у ком сам, ухваћен,
као праведник,
као гласник,
као струја понорница,
као Револуција.
Ходам, и кад ногу нема,
ходам, на рукама,
и кад руку нема,
ја ходам, моје се
срце котрља у
старим патикама,
оним похабаним којих
се моја деца стиде,
и не верују
ни у шта, а
најмање да ходам
обезножен, обезручен,
луд и одважан,
и преправљам мој град,
да поново, као некад, буде
Рај.

С. И. П.

С. И. П.

Данас је био необично важан дан. Пуно је данас живих ходало, шетало, у спомен на мртвога. И то је довело до апсурда – нити је он довољно мртав, по мерилима његових убица, нити су сви они, ти ходачи и шетачи, довољно живи, по мерилима истине, слободе, правде.

Данас је завршен Ибарски марш. У славу и част једнога од нас који је убијен, убијен тако да се не зна зашто, да се не зна од кога, и за кога. Зна се само да је убијени био непокоран, слободан и велик. Убило га је нешто потпуно покорено, потпуно заточено и бескрајно мало. Једном речју, зло је, поново, убило добро, као да Зоран није био потпун без Оливера. Као да нисмо достојни живота великих. Као да смо само гомила малог, гомила зла. Да није било Ибарског марша, био сам спреман да поверујем у то.

Хајде да данас будемо јаки. Хајде да не причамо о жртви, о симболима. Хајде да, макар данас, макар на један једини дан, будемо кадри слободе, наше и наших потомака. Хајде да не верујемо у симболе, митове, и не искамо сажаљења. Макар на један дан, знајући да смо убили оне који су сваки свој дан живели и проживели не тражећи самилост и сажаљење.

Хајде да, од данас, наставимо храбро. Попут маршевика Ибарског марша. Хајде да не меримо чија је удовица већа удовица, и чији су сирочићи већи. Хајде да се погледамо у очи, дубоко до душе, и кажемо: „Ја га нисам убио.“ То ће нам дати право, то признање, да питамо једни друге: „А ти?“. То нисмо урадили, ма шта ко мислио, када смо убили Зорана. А Зоран нам је послао Оливера, да се поправимо. Он нам је, Зоран, тим чином опростио заувек.

Хоћемо ли се погледати у очи, као људи, без предрасуда и страха, признати да нисмо, и питати једни друге: „А ти?“ Хоћемо ли бити мање зли него што јесмо, да Зоранов живот спасемо од бесмисла, и Оливеров живот не користимо, сутра, за изговор и још један, незаслужен опрост. Хоћемо ли, на крају, опет, за пар година, убити једног од нас, једног што ваља, што је храбар, што је истина, правда, слобода? Што је велик, међу нама, превелик за нас, слабе, похлепне, поткупљиве, срамотно мале. И зле. Хоћемо ли? Ако буде опет неког марша, неких шетњи, мимохода, то ће само значити да је и сама срамота дигла руке од нас, Срба.

Кадри смо пустити да наше добро умре, буде одстрељено као свака обична дивљач. Јесмо ли кадри послушати добро? Поверовати у њега, сакрити га међу нас, чувати га од нашег зла и наше неспособности? Јесмо ли кадри слободе? А истине? Правде? Јесмо ли? Заслужујемо ли поносити се српством, или је то, још једино то, што је остало, ипак на продају?

На крају, ја нисам. Гледам себе, у своје очи. Дубоко, до последњег грама душе. Ја не. А ти? Буди човек, иако си Србин. Признај, себи прво. Па онда настави да служиш, слободан, истинит и праведан. Чист пред собом. Лако ћемо за друге, све ове около, све симболе, све новце, све злочине, крађе, преваре и непочинства. Лако ћемо за зло, ако признамо да нисмо. А шта ако јесмо? Шта ако јеси? Шта ако си могао да га сачуваш живог, а ниси хтео, смео, умео. Мислиш да си мање зло? Мислиш да си, убијајући добро међу нама, постао велики, добар, заслужан. Да си нас, све нас, спасао од доброга, од слободе, истине, правде. Мислиш да ти дугујемо? Да, дугујемо ти. Толико ти дугујемо, да те ни потомци наших потомака неће заборавити као неко незамисливо зло, које се шуњало, бивало са нама и око нас, бивало над нама, једнако као какав бог, а ипак чисто зло које смо призивали убијајући Зорана, и зло које смо довели до савршенства убијајући Оливера. Само зато што смо били мали, слаби и заточени, толико спутани да нисмо умели да чувамо добро међу нама. Нисмо били кадри. Да признамо „ја нисам“, и кадри да питамо једни друге „а ти?“.

Ја нисам. А ти? Нас је, ипак, више? Истина? Или пуки, прости мит. Јефтино самољубље, ужасна, самртна тишина још једне шетње оних који су мртви, који су само дим од свећа, а само слепо верују да су живи. Слепо се крећу на рачун мртвих, својих мртвих, којих нису ни били кадри. Кадри само тих суманутих помена и мимохода, који треба да поправе слику срамоте. Као да и она већ није дигла руке од нас. Шта више?

Том пута пет

(https://youtu.be/k3W-5nwr1aY)
о како је прљаво. од земље до неба. од истока до запада. хтео бих, макар, чисте људе око себе…

(https://youtu.be/4GIAawSTisE)
…а он овде цвркуће о зеленом свету. зеленом од поезије, додуше. лако је побећи, позеленети од медних стихова. лако је не дисати ово прљаво, што избија из сваке честице материје. и шире, из невидљивих таласа и вибрација, које допиру одасвуд. тако је лако закорачити у зелено, писати, писати, куцати на слепо…

(https://youtu.be/XxCZC5dF8D8)
очекивања. то сам укинуо. и од тада, живим безбрижно. као човек који нема брига. у ствари, више као нека биљка, којој зуби сами од себе, испадају. још мало, па нећу гристи, мораћу да гутам, сирово и суво, врело и ледено. а некада давно, гутао сам а да тога нисам ни био свестан. сада, спремам се да ми то постане смисао…
када се више ничему не надате, живите из тренутка у тренутак, олакшани за гомилу тешких мисли које вас ионако воде у поразе. а када више нема пораза, остају само победе…

(https://youtu.be/j-ROB8kI_fw)
наравно, немам ни ја више времена за локалце. не зато што је моје време постало тако непроцењиво, већ зато што су локалци нестали. умрли су, у најстрашнијим мукама су поједени од стране града, који више није могао да их гледа. неки су умрли од болести, неки од дроге, многи су умрли од избеглиштва. понеки још увек умире уверен да је то од среће која га је снашла од жене и деце, али он у ствари умире од рака, од традиције. има их који су још живи, али мртви. они ходају, али не говоре, они се крећу, као са неким циљем, али иду само да би ходали. све их је побио овај мој град. и мене, на крају. кад сам у мом граду, осећам се тако мртав, да ни сам себи то не могу да поверујем.

(https://youtu.be/Dixxse4dpQ4)
сада чекам да ме одведу. чекајући, извољевам. да ме воде, а да ми је глава између твојих дојки, да су ми твоје усне на темену, да ми ноктима разриваш лопатице. чекам анђеле, предајући се вештици. ако и остане нешто од тебе, за анђеле, биће то тек скроман поклон небесима. она боље нису ни заслужила. та, небеса, ионако све узму, на крају, па нека им у мом случају, само скромно западне…сува суза, прамен беле косе, грумен јецаја и две шаке уздаха…кошуљу, патике, подај бескућницима…а каиш, то ћу понети…ако анђели буду морали да ме вежу…

Велики Зид, а пут…Обригадоо 

Упитњак

Синоћни Упитник је, најзад, допринос јавног сервиса успостављању чињеничног стања-државна скупштина није институција. Није, не решава најважније државно питање-КиМ. Иако држава учествује на интернационалном нивоу у преговорима, договорима, изради и потписивању споразума, прихватању и спровођењу преузетих обавеза (ваљда, у име свих нас), показало се да све то са државном скупштином ама баш никакве везе нема.

У ствари, скупштина је сведена на обичан, формалан сервис владајуће елите. Сервис који служи елити у легализацији узурпиране власти, па и моћи. Не треба се залетати у оценама, све је то на крају крајева, демократија. Владајућа елита, која по изборним резултатима, представља четвртину грађана, управља се по својим назорима, схватањима и карактеру. То што се она тако управља, то није уопште спорно, али што она управља по истим тим назорима и већинским, трочетвртинским делом државе, то је наопако. Међутим, и то је демократија.

Оно што није демократија, то је онемогућавање скупштине да врши своју институционалну дужност. Да буде место на коме се расправљају најважнија и најтежа државна питања. Државна питања тичу се безмало свих грађана, а не неке четвртине, или више, половине. У условима скрајнуте скупштине, скрајнути су и грађани, пред једина два политичка избора-први, да сва своја политичка питања решавају сами са собом (а што неумитно доводи до политичког аутизма), и други, да промене политичко окружење (емиграција). Иако звучи као генерализација, ова два пута, два избора налазе се равноправно испред сваког грађанина, било да он симпатише власт или опозицију. Ово потврђују бројеви-број оних који не учествују у изборима, и у исто време, број оних који напуштају земљу, углавном трајно.

Овако успостављеним стањем једино је савршено задовољна политичка елита. Велики део политичке елите чини владајућа коалиција, али ту спада и крем опозиције. Суштински, иако формално није, ипак је успостављен једнопартијски систем-систем једне политичке елите. Нема више мишљења, само мишљење елите је живо, нема више идеја, нема више погледа на питања, теме. Постоји само једна идеја, један поглед. Тај поглед се надграђује у један пут, једини добар, могућ, користан. Нема сумње да нешто ваља, да је исправно. Све и да има, то се не чује, не види, не доживљава. Нема где. Скупштина је, како рекох, место за нека друга питања.

Медији. Па, природно, и медији су се прилагодили условима политичког амбијента. Они су у служби елите. Зато је синоћни упитник важан догађај. Мада нехотице, показао је, ономе ко хоће да види, какав облик демократије се остварује у држави Србији. Циљ је био некултура говора, мржња, примитивизам, али десило се да сви ћуте на питање када се у скупштини водила дебата о КиМ. А одговор који је лебдео све време у ваздуху, био је-никада. Никада, макар за вакта напредњачког.

Грађани, у овако устројеном политичком систему, практично су таоци елите. Ова својеврсна талачка криза дуго траје, а елита све време истрајава на тврдњи да је свакога дана све боље и боље. Ако је, под кризом, све боље и боље, то само значи да се криза продубљује, постаје кришчина. Ту је власт у праву. Међутим, кад конци попусте, а временом морају, једноставно, тиме никада ниједна власт није могла да управља, тада ће наступити политичка анархија. Е тада може да нестане и сама држава. Просто, неће бити никога и ничега да то спречи (скупштина). Са тим сазнањем, можемо сад лепо да се припремимо за политичку анархију која претходи општој. Већ данас, има појава где се ове две анархије преплићу и успешно допуњују.

Размиљао сам и о могућим последицама по уредника и ауторе емисије-полиалога. Како ће елита одреаговати на све изречено, па и на оно неизречено, а што је свакоме било јасно. Обзиром на висок степен политичког аутизма у грађана, на који елита увек рачуна, вероватно никаквих озбиљних последица неће бити. Али, то се никад не зна. Елита је, осим што је необразована, бахата и осиона, још и веома хировита. Ко зна? Видећемо. Убрзо.

Него, Морача је опет оживела. Бучи ли бучи, хоће да надокнади доба сувог корита, па га притисла само тако. Кажу, она никад не пресуши. Кад јој је корито суво, она је доле, испод, живи у утроби земље, хлади стење далеко од очију и ушију нас људи. Кад врелина притисне по потиљку, она зарони под земљу да се сачува од пакла земаљског. Ето, и Морача има два пута, два решења, два начина, да претекне. Само ми смо спали на један, једини, најбољи. Безалтернативни. И кад је лепо, и кад пакао притисне. Да да Бог, па да се и ми некако сачувамо. Како? Не знам, зна он, Бог.

Обригадооо

Изда

Наметање теме о разграничењу, узимајући у обзир тренутак, контекст, један је екстремно неодговоран и волунтаристички потез. Што да не, то се потпуно поклапа са суштином и карактером тренутне српске власти.

Ето, сада се јасно види да је, чувени унутрашњи дијалог, био само алат, и то веома јефтин и неквалитетан да би се, уз његову употребу несметано прогурао на светло дана, унутрашњи монолог, разговор једног човека са самим собом. Човека кога је гадно обузео и вала, дрма неки опасан трип.

Правдање покретања приче о разграничењу, чујемо, налази се у прошлости. Ако већ није прошла власт, онда је добра и прошлост. Изгледа да је лидер Српске државе изузетно разроко биће, нас стално одговара од прошлости, митова, легенди, јербо је он открио да се сви морамо загледавати у будућност. А онда, одједном, ничим изазван, пред нас баца тезу, идеју, став који је извукао из нафталина историје. Ако стално гледа напред, како, у исто време, види назад? Митско је биће, нема друге. Ма, и то би се дало схватити, да је испијач пива испред локалне продавнице, или нека слична дангуба. Али, на нашу несрећу, и несрећу свеколиког нашег потомства, није. Он је Изабрани. Нео. У Србиксу…У који и све нас полако уводи, додуше не преко телефона, већ преко телевизора(како се звало за време прошле власти)-Пинквизора(како се исправно и напредно зове тај уређај).

За разлику од свега осталог за шта је садашња власт оптужила бившу, за стављање теме разграничења у фокус јавности, не мере се окривити прошла власт. Али може прошлост, теоретичари, социолози, историчари од пре двеста и сто година, научници од пре седамдесет, све је то, у суштини, за ову власт-жуто. Све жути до жутог, лопина и џукела. Пре 2012 године постојали су само жути кењци, од прве године, ма чуј, од Византије, ма и пре. Стари Египћани су исто били жути, а и сви пре њих. Рецимо, кромањонци, жути пореклом из француске, или аустралопитекуси, жути пореклом са аустралијског континента. Ма сви. Тек од 2012 нема више жутих, почиње нова историја цивилизације, напредна историја Србије. И сад, ето првих, али несретних корака, и то након шест година окривљавања свега што је претходило години две хиљаде дванаестој, најзад, првих корака за које је немогуће окривнити претходност (која је почела са Адамом и Евом, и завршила се 2012). Корак један-унутрашњи дијалог, корак два-разграничење. Ако је први корак био погрешан и блам, други је природни наставак првог у ништавило. Показаћу до краја да ни дубак овој власти не би помогао да корача мудро и државнички. Гмизање није ход. Визија није халуцинација. Државништво није идентификација са Титом и Титама. Мудрост није бифлање цитата са фејса и твитера. Све то заједно, само је самозаблуђивање и лажно самопоуздање. Да поновим, гмизање није ход. Гуштери и остали гмазови би ходали, да имају потенцијала. Али немају, иако они неописиво дубоко верују у себе и све то око себе.

У тренутку у ком УСА господари Црном Гором, Албанијом и Македонијом, у сваком могућем смислу, не само војном и политичком, наше митско биће одбацује, плодове ионако бесплодног унутрашњег дијалога, загледава се у само њему јасну будућност и хоће да утврди границу, потакнут неком, само њему, јасном светлошћу из прошлости, са крвожедном УСА администрацијом. Па све и да се утврди граница, која узгред буди речено постоји, шта онда? Ништа, село изгоре, а да баба није ни стигла да се очешља.

У ствари, прича о разграничењу је, боља и од бомбардовања, помоћ Албанцима да створе другу државу на Европском континенту. А после тога, реторичко је питање да ли ће се трећа правити у Македонији или Црној Гори. Бомбардовање је узимало живе људе, децу, зграде, мостове. Разграничење узима тло, све оно што бомбе нису могле, а био им је основни задатак.

КиМ је окупирана територија. Ово треба да буде први члан новог устава. Не преамбула, први члан. То је суштинска граница српске државе и народа, тај запис који сваком живом бићу на свету, од сада па за навек, недвосмислено говори какав је однос грађана српске државе према тој територији. Стављање тог питања пред грађане државе је одговоран чин. То је слушање и поштовање народа, а не кукумавкање и запомагање о изгубљеним биткама, јединим и најбољим намерама да добијемо нешто (а шта?), уместо да изгубимо све (све?). Па онда, након сто, двеста, петсто година, нека се први члан устава избрише. Онда кад КиМ не буде окупирана, или онда кад више не буде државе Србије, шта год и кад год прво да се оствари. Хајде да се бавимо извесностима.

Покретање питања о разграничењу (разграничењу чега? нас од нас, унутрашње разграничење, нешто попут унутрашњег дијалога) је непоштовање устава. А заклели смо се на њему, а? Разграничење је у бити предаја дела државне територије и то самоиницијативно. Још једно кршење устава, просто издаја. Гледајући у будућност, наговарају нас у садашњости да прихватимо издајство као нешто нормално, исправно и како кажу, једино паметно. А ми, ваљда обрисаног памћења, утомљене прошлости, само треба да климнемо главом и почнемо да учимо децу како је издајство врлина, одлука мудрих, паметних, великих. Је ли то баш тако?

Ова је власт добила задатак. Не од народа, свог народа, већ од моћника белосветских. Толико о демократичности ове власти. Ова власт се боји, али не народа, свог народа, већ белосветских фукара и башибозлука. А страх је чудо. Страх је зло, није болест да се да излечити. Наша је власт пред нама разголићена, стоји усраних и упишаних гаћа, и није је срам. Нас је срам, нама је то гадно, и смрди, али нико неће/ не сме/ не може да каже шта види и осећа. Јбг, сви смо се, по наговору, забуљили у будућност, па не видимо ни срамоту у пуном њеном сјају и савршенству.

Цар није само го. Он је и усран и упишан. Али и таквог бих могао да трпим, само да није страшљив. И помало превејан. Од таквих се гадим, и буде ме мука. И тако сам своју децу васпитао, и заветовао да они своју децу подуче. Да је страх зло, да је издаја дно, да је тешко бити човек, ако си слуган, роб. Ја им рекао, а они морају да виде шта ће. Којем ће се, ха, царству приволети, овом мом, чистом и узвишеном, или том другом, посраном и попишаном.

Децо, бирајте, бирајте очима, носом, срцем. Бирајте, и пазите, од тога како изаберете, зависи да ли ћете бити људи или нељуди. Али, то је већ ваша ствар. Моје је било да вам кажем.

Кад већ помињах митска бића, ред је да једно буде овде (није за страшљиве). Без бриге, није близу, оно живи у Синтри, у Поругалији, из прошлости је, а није жута. Из прошлости је добацила до садашњости, и иде даље у будућност, тамо где се ми загледавамо, и правимо се да нешто видимо…

IMG_20180912_164707.jpg

Обригадооо