Магнолија

Магнолија

Увек је тако. Шетајући, из пуке доколице, корак по корак, са рукама на леђима, онако пензошки, пролазио сам често поподне поред крошње магнолије. Малешно двориште, обичном оградом заграђено, пуки парапетић ни пола метра, из кога је изашла нека скромна ограда, све заједно не више од метар и по. На средини увек свеже офарбана зелена капија, од ње стаза од танког бетона, ширине за једног човека, пар метара до мале, зидане куће, поклопљене кровом са четири воде. Са стазе су два бетонска басамка водила на терасицу, тремић, можда два са два, са којег се улази на обична, дрвена, у орах офарбана, улазна врата. Нешто мање од пола куће захватао је трем, када се улази, са десне стране, а са леве стране био је зид куће, можда три-три и по метра, иза кога је морала бити дневна соба. Нисам никада успео да видим кроз прозор на том фасадном зиду, унутра се није видело од завесе. Кућа је била исто широка, колико и дуга, можда пет, можда шест са шест, а опет је имала кров на четири воде. У дворишту, ближе огради но кући, расла је та магнолија. Крошња јој је попунила сав простор од куће до ограде. Све је било несразмерно, кућа чудно мала, стабло, одвећ крошња, превелика, а опет, све је било као нацртано смиреном руком неког перфекционисте.
Никада, за све четири године, нисам видео никога да у двориште улази, да из куће излази. Никада нисам видео живот у том простору, али сам знао да га ту пуно има. Због магнолије. Зими сам хитао да видим хоће ли из оџака изаћи имало дима. Не, ни једном за те четири зиме. А опет, снег је увек био разгрнут са стазе, до бетона. Или лети, трава је увек била подшишана на неких три-четири сантиметра, густа али стадионска, сијала је и у време највећих жега, као да само што је заливена.
Понекад ми се чинило да неки добри дух ту кућу на периферији града, кришом од људи, одржава. Као да упорно чека да нема живе душе, па да крене на сређивање. Ако није дух, мора да су били неки патуљци. Могао сам да их замислим, како се рашире по дворишту и кући, са фењерима у рукама, оним смешним капама, обучени у превелике комбинезоне са прешироким ногавицама и рукавима, и вредно шишају траву, фарбају фасаду, капију, ограду, врата, прозоре, ма све доводе у пристојно стање.
Увек је тако. Шетајући, из пуке доколице, корак по корак, са рукама на леђима, онако пензошки, пролазио сам често поподне поред крошње тајни. И кад год сам прошао, морао сам да се осврнем. И осмехнем. Увек није било ни духа, ни патуљака. Само та крошња тајни, само тај скуп несразмерности, недирнут, нестваран. Мајушан, али идеалан. И са цватом, и без њега, у тој крошњи, која је, сада ми се чини, била већа и од саме куће, можда и дворишта све са кућом, била су растајњења свих тајни овога света. И живота.
Ми видимо само склад. Или несклад. Чисто. Или прљаво. Ружно или лепо. Ми видимо последице. Крошња је видела све. И како је од несклада направљен склад, и како је чисто очувано од прљавштине, и како је лепо поружнело, а опет, после, ружно полепело.
То је дрво, одвећ та крошња, неми сведок суштих истина. Ми смо сведоци последица. Ми смо заштићени сведоци, не сносимо никад последице својих сведочења, која сва почивају на предрасудама. Ми не знамо ништа, а све смо кадри да објаснимо. Ми верујемо у своје слутње, нагађања, климаве закључке засноване на логици и свему ономе што бесрамно прогласимо за чињенице. Ми смо господари свршеног стања, или свршеног чина, површни и лакоми да је све баш тако, како смо олако замислили. Једино нисмо свесни своје храбрости или лудости, нисмо свесни колико смо мало храбри, или мало луди, пошто не знамо шта је стварност. Не знамо духа, не знамо патуљке, са фењерима, смешним комбинезонима, прешироких ногавица и рукава.
Сада сам петсто километара удаљен од те магнолије. Сада не могу да прођем поред њеног дворишта, па да се лепо осврнем. Немам времена ни да шетам, онако пензошки. Сада сам милијарду километара далеко од духа и патуљака. Сада сам без тајни. То је тако напорно, досадно. И опасно. Зато тако ретко пишем. Бар верујем да је то разлог. Грешим, видим само последицу. И мислим да све знам, све разумем. А то је само мањак инспирације. То је губитак вида, слуха, осећаја. Добитак здравог разума. Јефтино га купујем, бестидно се продајући. Нема се за чиме зажалити. Такав је пут. Сваки, сваки је у једном правцу. А ми верујемо да се увек враћамо. То, једноставно, не постоји. Постоји магнолија, дух, патуљци. Све остало је неред, несклад. Постоји илузија. Лице истине. Остало су све наличја, у којима се огледамо, храбри, луди и весели.

Advertisements

Чуваркућа

Чуваркућа

Недеља. То и није дан, то је проклетство тишине. Усамљености. Могу посегнути само за неком справом-телефон, рецимо, или даљински управљач, да направим привид буке и друштва, који ми, до бола, недостају. То је само привид, станиол, испод кога, тако светлуцавог и примамљивог, непомичан чека терет, који је коначно велик и постојан. Нешто попут саме смрти.

Кажем сам себи: „Хајде, пусти та срања. Тишина, па шта? Готова је, ено, комшија почиње да качи висећу кујну. Буши зид. Нема тишине…“

Одговарам истом том себи: „Мало је то. Не чујем, не покушавам. Све те звучне вибрације попут паучине су. Могу их у трену покупити погледом у огледало. У своје лице. На њему нема ни трага од буке. Само се види тишина. Мук. Недеља. Проклетство.“

„Узми телефон. Позови.“

„Зашто? Разговор који се започне, мора да се заврши. Десет минута, пола сата…Сат. И? После? Тишина. Усамљеност.“

„Иди напоље.“

„Зашто? И тамо је свако са неким. Ако не са човеком, онда са псом, са бициклом. Ја могу бити само са асфалтом. Или небом. А они умеју само да ћуте. То су чувари тишине. Са њима да се дружим? Неее. Напоље, нема сврхе.“

Ааа. Цигарета. Ето звука. Шум сагоревања дувана. Иза стиже дим. Он се види. И чује. Жар, буши недељу, отвара на њој шпијунке кроз које ће исцурети сва могућа проклетства. Па и усуд тишине. И усамљености.

Са књигом ниси сам. Не. Са цигаретом ниси сам. Из књиге излазе редом, позитивци и негативци, вуку те за ревере, силом те терају у ред. У строј истомишљеника. У реку лажи, у самопромоцију, у самопроглашеност. Са књигом си ништа, само сам. Али са цигаретом…

Изгорела је. Па шта? Одмах друга. Исти шум, исти дим, исти жар. Нема никаквог терета, само дубок удисај. Смрт тишине. Умор усамљености. Нема лажи, нема преваре. Упијам отров. Не желим више ни да седим. Устајем, није ми мрско. Идем до терасе.

Комшија буши четврту рупу за висећу кујну. Ко зна колико још има? Разгрћем ту паучину. Доле је мршаво псето. Оно разгрће по ђубрету. Недељом је ђубре најбоље. Најиздашније.

Стављам шаку под пепео цигарете. Треба ми тај пепео. Хоћу да нахраним своју чуваркућу. Хоћу да урадим нешто за шта нико не мора да ми каже „Хвала“, да ме грли и љуби. Да упропасти ово лековито проклетство недеље, тишине и усамљености.

Шта је отровније? Недеља или цигарета? Сунце ми полако пристиже на терасу. Сат је померен напред, већ је прошло једанаест по јуче, а тек је прошло десет по данас. Ни већ ни тек не важе за оно псето доле, за моју чуваркућу. Ни за небо, ни ђубре, низашта. Тај померани сат, то је сат низашта. То је пример веровања, вере. То је чин изигравања сваког могућег смисла. То је сат у који се једино могу скупити тишина и усамљеност, у њега учаурити тако да из њега не изађу све до следеће године, све до следећег октобра, задње његове недеље. И тада из њега изађу, и виде да се ништа није променило. Неки су привремено дошли, неки заувек отишли, сви су се негде преселили, сви су годину дана лутали у потрази за тишином и усамљеношћу. А нико нигде стигао није. нико се ни мало није померио.

Празним шаку у саксију. Чуваркућа се не мрда. Највећи избој, само он благо се наклања. Чујем га како у себи каже „Хвала, друже“ и разгрће то мало пепела ка осталој његовој млађарији. То је крај недеље, крај проклетства тишине и усамљености.

Кујна је, изгледа, окачена. Псета нема, ђубре је остало без својих највреднијих. Са асфалта је сунце побрало сву јутарњу росу. Небо је чисто. Ја сам стваран само у огледалу. Изван њега сам туга. Носталгија. Пикавац. Нешто за канту за смеће. Али то је само недеља. Седмина седмице, педесет други део године, три хиљадити део, плус горе доле триста четристоти, целог једног живота. Човека, али не и чуваркуће.

„Хвала теби.“ Због тебе ћу једном, можда, изаћи из огледала. Кад накупим довољно пепела. А хоћу, макар се сагорео.

 

Траже се

Траже се

Ђе си, Босно,
нема пустог дана,
а да те не
призивам
с врха овог
црногорског крша.
Ђе си, болна,
тиха, сневесела,
да ме видиш
ође
у преких, мрких,
у Пипера, Куча,
у кољевци
ђе извиру Ријеке Мале,
Ријеке Лијеве,
у кољевци
сувој, нагорелој
од толике силе
сваког
чојка и јунака,
ја, другијех и нема,
толико их нема,
да се киши не мили
да пада, к’о што свугде
пада, озго на доле,
већ овде бије
с десна на лијево,
и да се ветру не мили
да дува, к’о што свугде
дува, дан за три
дана, три дана за
седмицу, већ он дува
из сваког оног
чојка те јунака
по трен, силно и
без неког смисла
као рецимо, моја кошава.
Ђе си Босно, измучена
к’о нико мој,
издушена, блага,
да ме видиш,
међ овијем свијетом,
што му свака
ријеч од сто кила,
свако уво
заузето,
свако чело
надркано,
свака суза неслана,
свака шала
сурова
свака песма
ем дуга ем тужна,
а поштено,
ни из чега.
Ђе си, Босно,
не видиш ме,
а кад би
могла
да ме видиш,
тог би ме се
трена
одрекла.
А где си ти,
Србијо,
знаш ли ишта
о том,
где си, ђе си,
пуста пустињо.
Жива ли си
од толико
стида
што ти ђеца
и ђеце ђеца
у туђинама, к’о у својти,
тебе одволеше,
у заборав
уградише,
и од тебе
утекоше, да се
твојим стидом
по свету
размећу.
Где си, Србијо,
псето залутало,
врећо бува и
буђавог леба,
живота који у те
сада траје
краће и од једног
пишљивог дана,
и у тај живот,
такав живот,
уместо ваздуха
парфем мирише,
уместо сунца,
телевизор сија,
уместо среће,
наркоза,
уместо туге,
наркоза,
уместо тебе, Србијо,
клон,
уместо човека,
препарирано,
да све само
личи
на нешто стварно
и лепо.
Ђе си Србијо
међ пластичним
шљивама,
има л’ више твога
блата, ил’ је
и то, блато,
само сенка стида
што те,
богами дуго
прекрива.
Где си Босно,
Црна Горо,
Србијо,
где си
да те видим
док те обигравам,
да те,
као некад
пригрлим
и себи у трен
све опростим
као што сте
и ви мени
праштали.
Нема вас,
нисте више
на Балкану,
негде јесте,
ал’ је мени
мучно,
што не знам
где сте. Ђе сте?
Са ким сте,
ако нисте
свака са собом,
и свака са другом,
већ свака без себе
и вала, свака
без друге.
А што?
А је л’ због људи?
Или, можда, рата,
погани, несоја,
лажних причести и
крштења,
обешкољени
препаметни и
моћни
најгори вас ђаци
на невид
направише.
Ђе сте?
На Балкану
вас нема.
Ко вас нађе
нека јави,
ево ја ћу
слатко да вас
оплачем.

јаук

јаук

волео бих да си ту
у кику да се уплетемо
уплетени скаменимо
скамењени земљу
притиснемо
истопимо
издубимо
и дуб остаклимо
знојем, сољу
избелимо
облак сачинимо
такав облак
да се само небо
постиди
волео бих да си ту
да се од умора
на све четири стране
раширимо
разапнемо
раскрстимо
да се не зна
ко је ко и
чије је шта и
ко уздише а
ко уздах удише и
ко стење а
ко стењу себи у
очи точи
волео бих да си ту
да види ветар
шта је сила
да види ноћ
шта је бездан
да види крај
како се
лако
почиње
волео бих да си ту
да се опет
као некад
удвојим
да се препустим
да се сетим
онога кад из утробе
излазиш
да је то то
као кад у утробу
улазиш
да си нико
ни од чега и
ништа
ни из чега
и да си мање
од капи воде
или краће од
лептира или
лакше од
пепела писма
умишљеног
састављеног и
незабележеног
волео бих да си ту
да ми по
леђима
исцрташ небо
на ком су само
репатице и
падалице и
све су
твоје, само твоје
као и кожа
моја, с леђа
што је твоја,
само твоја и
мој бескрај је
твој и
мој крај је
твој, само твој
волео бих да си ту
да се опет
као некад
обезличим
и у смех
праснем
као чаша
кад се разбије
за добро
за најбоље
за оно што не знамо
да је
ал’ знамо да
слутимо
желимо
чежњом као вуном
одевамо
па зубима
кидамо и
голитимо
волео бих
да си
ту…

 

није јабука, дугме је… 🙂

Левтар

 

око мене су планине
свака пушта свој дим,
горе гôре столећа,
ја немам ништа с тим
                                            shine on me
leios се надвија
понорка се показа
узео сам од платана сенку
дао му своје
срце, што бриди,
што се трза
од свег крша и камена
дао сам му, као
да немам ништа с њим
                                              shine on me
око мене роје се
жеље, к’о планине,
у њима су све
моје ватре
што пониру
попут Требишњице,
ти упорно сијаш
на мене
сагорелог
на сен
од дима.
нема, вала, ни
уздаха.

ако, сијај,
нека све погори,
нек се смири
дан

8b887d1e-8f81-4f42-97b5-5b125473820b

39a2e133-8f87-4a3a-a084-c445233996ec

јара у тринаест реди

јара у тринаест реди

јара ми скрива речи
под пазухе
тамо слаже јалове шкољке
без бисера
и гледа ме, како се мучим,
како десном
руком леви пазух претражујем
сваку тресем
да зазвечи, да се одазове
да мук
у облак отера
дa јара
умине.
– – –
под левим су
пазухом истине
ту све више пече, сврби,
ту увек
има довољно места,
кућа неспокоја
намерно од газда запуштена,
сада мук
снагом јаре, врелог ваздуха
лако господари
слаже шкољке испосне
ниже уроту
непресуђену.
– – –
левом бих руком
десни пазух
претражио
језик посекао
мукли јаук у трен прогутао
дивље траве
брао, јео, повраћао,
леву руку
под десним пазухом
лако сасушио
расцепљеним језиком свако своје
облизао око
срамоте.
– – –
но, и ту је мук,
слава му,
пошто прија та тишина
од лажи
саткана, на потки
од јутара
млаке воде и
врелог ваздуха,
чини се да ту свака
спава молитва
у част заблуделих ветрова што
се успут
загубише.
– – –
ако једном попусте
ужарене тишине
обе ћу руке подићи
у вис
да се вреле лажи замене са
леденим истинама
да коначно и ја
постанем савремен
пожељан, лак и леп
овом данас
и неком сутра
што иде
а не види се
очима срамоте
и не осећа се
расцепљеним језиком
све је то
та проклета
врелина
– – –

Предграђе

Предграђе

Сваки град постоји само у свом предграђу. Његов центар је слика, мртва и овешана о небо, тако да се добро и лако увиђа, са свих страна. Ходати по центру неког града, исто је што и ходати по шареној слици, и у том се ходу прилагођавати, уклапати у мотиве, боје, па и сенчења. Ход је пуко уклапање у ту мртву природу. Већ ходати по предграђу, слободном од било каквих имиџа, статуса и поза, већ то је исто што и живети.
Неко, ко из предграђа стално хита у центар града, лако примети да време у предграђу протиче два пута брже него у центру. Обрнуто, тако шта неко из центра никако не може да примети. Једноставно је, људи из предграђа увек су нешто старији од својих вршњака из центра. Разлика се ствара у детињству. Почиње од самог рођења. Беба од шест месеци рођена у предграђу, стара је исто колико беба од годину дана рођена у центру. Дечак, или девојчица од годину дана, из предграђа, једнаком вештином хода и игра се, као и дете из центра од скоро две године. Како време пролази, тако се лагано смањује ова разлика. Негде око осамнаесте године човека из предграђа, што одговара човеку из центра од којих двадесет четири, двадесет пет, разлика постаје негативна, и до старости се потпуно анулира.
Неко би помислио да причам о последицама живота у предграђу и центру неког града. Не, причам о сазревању. О мотивима. Размишљам о предностима и недостацима које човек стиче самим местом рођења и одрастања. То његово место, исто је толико његово колико и боја његове косе или очију, висина, неки тамни белег на бутини, за који сви верују да је заслужна његова мајка, која док га је носила у стомаку бива нечим уплашена изненада, и рефлексно се хвата за своју бутину, исто оно место где њено чедо добија белег за цео живот. Интересантна ми је та предодређеност, од које ће све после бити посве јасно и несумњиво. Лако разумљиво и објашњиво.
Деца из предграђа стапају се међусобно. Деца из центра стапају се са фасадама, споменицима. Асфалт не мирише исто у центру и у предграђу. У предграђу се живот чује, не мора се напрегнуто ослушкивати. У центру се нема шта чути.
Зато је живот у предграђу увек компликован и тежак. Зато што постоји. Центар је тих брига ослобођен. Па само ако погледамо кућне љубимце, рецимо, мачка из предграђа не мора сатима да тражи место свога олакшања, толико је немарно ограђених дворишта и рупа у тим оградама, толико је земље и гомила од песка, припремљених за нека зидања, презиђивања, доградње или малетрисања. Мачка из центра, салонка, ако нема своју кутију са песком, која је увек на истом месту, мора поштено газити по асфалту и бетону, шуњати се у сталном страху од људи и кола, а не од других мачака, до неког парка, више паркића, где ће прилично неспокојно и хитро морати да обави то што се обавити мора.
Сваки центар увек ће бити награђен својим предграђем. А сан сваког предграђа је да једном постане центар. Тако центри расту, а да се предграђа никада не смањују. Тако предграђа једу своје центре, и тако их увећавају, а да се центри о томе ништа ни не питају.
Да, ја сам рођен у предграђу. Тамо сам одрастао и гледао како оно постаје центар. Гледао сам како земљане улице постају асфалтне, како се сужавају због нових тротоара. Гледао сам како се монтирају телефонске говорнице и како испред њих настају редови, дугачки по пола сата, па и сат. Гледао сам како се затрпавају бунари и како се полажу цеви топловода, канализације. Знам место сваке септичке јаме која више није опасна по живот, а и одавно је већ једва плитко улегнуће у дворишту, ако нека бетонска стаза већ није прешла преко ње. Знам где су били кукурузи, где су се слободно брале шљиве, а где се морало красти грожђе, и брескве.
Сећам се како смо, као деца одлазили у центар. Понекад смо били вођени тамо, а понекад смо тамо бежали, кришом. И увек сам се питао да ли деца из центра имају тај осећај обавезе да се врате назад, као што смо имали ми, деца из предграђа. Где иду деца из центра? У предграђе су долазили тако ретко, и тако случајно, да се то једноставно није ни важило.
Много волим своје предграђе, иако је оно одавно престало да буде предграђе. Појело је центар, али дефинитивно му није пријало, мислим да стално од њега подригује. Иксрено, скоро сам се преселио у крај града који је пре једно сто-сто двадесет година био право предграђе, али је све више и више центар. Слика, једва жива и овешана о небо, са премало деце која успорено одрастају, и превише стараца који убрзано умиру. Слика, на којој се нико никоме не смеје, и не радује, макар не онако како то раде људи из предграђа.
Толико сам волео своје предграђе, да сам га једноставно морао заменити са центром. Једино што ми је остало, не радим ништа да бих се у ту слику уклопио. Такорећи, штрчим. Могу то, зато што нема никога да то примети. То је, ваљда, једина предност центра у односу на предграђе. Тамо, у предграђу, примети се и оно што је неприметно. Зато што је тамо живот. А и у животу, може ти одједном постати нешто велико и важно, зато што је било веома неприметно. Готово непостојеће. Као центар непостојеће.
И дан данас, после педесетак година, стално се враћам у своје предграђе, које, као што рекох, то и није више то, предграђе. Није ни битно, важан је онај осећај који настаје приликом враћања, онај дечији осећај који деца из центра никада нису стекла. Стално освежавам тај осећај, како би данас рекли, орошавам га, мада он ни не губи на свежини, ако ћемо поштено. Ваљда је толико снажан, велики и леп, као неки супер херој из стрипова. Ми, деца из предграђа никада не успемо до краја да одрастемо, за разлику од деце из центра. Зато се и разликујемо толико, да се то увек и свугде примети. Зато смо ми мангупи, увек и за све криви. Никада досегли своје супер хероје. За разлику од оних из центра, који своје супер хероје никада нису и никада неће имати. И никада и на зашта нису и неће бити криви. Само зато што су они из центра. А ми из предграђа. Из нечега у шта се увек мораш вратити, за разлику од њих, који никада нигде нису морали да се врате. Зато је наше све пуно, а њихово празно. Наше увек живо, а њихово…слика једна нежива.