Jer mnoge očaranosti dolaze i prolaze, a ljudska fascinacija majmunima traje.

Цитат је из текста Зашто волимо мајмунске филмове. А текст је још један фини (ако не и перфидни) допринос сатанизацији Срба. Ова је година напросто наметнула један нерасписани интернационални конкурс на коме је победник ама баш свако ко се добрано посере, а може и да се попиша, на све што је, или би могло бити, или је било српско. Па тако имамо и писце и књига за децу који виде да је то прилика која се не пропушта.

Правила конурса не постоје, осим једног. Сатанизуј. Користи све што можеш. Историју, географију, филозофију, расизам, нацизам…Филмове? Ма може, и филмови, сва су средства дозвољена. Па тако и један, веома гусларски, БиБиСијев документарац Pawela Pawlikowskog „Serbian Epics“ (1992), једном филозофу и писцу за децу(те касније и одрасле) постаје извор фасцинације људима, односно људској опчињености мајмунским филмовима. Добар повод да се изједначе Срби са индонежанским убојицама комуниста, те и, врло актуелно, џихадистима који одсецају главе у изградњи најновијег калифата. Све је то, реално, једно те исто. Своди се на убијање људи, своди се на документовање зверстава.

Морам признати да није лако размишљати о зверствима, још је теже сазнање да у сопственој нацији постоје починитељи зверстава. Да се провлаче годинама некажњено, да аванзују, да свако мало и моралишу јавно, дефинишу правила и форме успеха. Када о свему томе размишљам, морам са тугом признати, не осећам фасцинацију. Осећам тежину, верујући да је та тежина израз прихватања реалности, ако не и, неким чудним токовима мисли, прихватање дела кривице. Нисам уопште сигуран да је то довољно. Не сумњам да би било шта било довољно.

Сигурно је учешће на конкурсу „зговњај Србе“ пожељно данас. Међутим, како ћемо са овим:

„Pobjednici definiraju što je ratni zločin. Ja sam pobjednik. Ja mogu nametnuti svoju vlastitu definiciju. Ne trebam se ravnati prema internacionalnim definicijama. I što je najvažnije, nije sve što je istinito i dobro. Mi smo gurali drvo u njihove anuse sve dok ne bi izdahnuli. Mi smo lomili njihove vratove. Mi smo ih vješali. Mi smo ih davili žicom. Mi smo sjekli njihove glave. Mi smo ih gazili kolima. Bilo nam je dopušteno da to činimo. A dokaz je to što smo ubijali ljude, a za to nikada nismo kažnjeni. (…) Nikada se nisam osjećao krivim, nikada nisam bio depresivan i nikada nisam imao košmare.“

То што госпођа списатељица Дубравка Угрешић није одгледала ни један документарац из, рецимо Јасеновца, или неки свежији (или је гледала, па га ипак не прилаже овој њеној трилогији, јер се, можда, срами?) из доба Бљескова и Олуја, да ли је то још једно неписано правило нерасписаног конкурса или можда, циљано декларисање о спремности за дом (односно Дом, шта је правилно зна вјеројатно онај исхабани ногометаш што није стигао до Бразила)? Свакако, то би се тицало ње саме, и њених личних интереса, мене више забавља попис јунака њеног штива (Караџић, Младић, Шешељ, индонежани и џихадисти), умотан у фолију иструлелог феминистичког („…убијање је чисто мушка ствар…“, парафразирам) и квази-хуманог обрасца:

Fascinirani smo njima (мајмунима) ne zato što su oni slični nama, nego zbog toga što smo mi slični njima.

на који би сваки обичан, неоптерећен (и срећан) читалац, рођен након грађанског рата у бившој СФРЈ одреаговао…фасцинацијом. Речи текста би му се чиниле веома анти-ратним, готово универзалним и ванвременским, једном речју-постојале би све, како кажу, увјете за дивљење (фасцинацију).

Квази-интелектуализам је у питању. Нема самокритике. Нема разумевања и схватања кривице. Нема доприноса будућем времену. Овакав текст је само допринос учвршћењу зла, његовом продужењу. Истина, провлачи се зер страха за сопствено ја:

„…Hvala vam, dakle, što ste me ubili i poslali na nebo, jer da niste, moglo mi se dogoditi da rodim djecu: dječaka koji bi izrastao u ubojicu kao što ste vi, i djevojčicu koju biste jednoga dana najprije silovali, a onda podesili prema svojim standardima, vi, vaši sinovi, ili netko sličan vama…“

оно себично, немарно и површно Ја, које се и латило учешћа на конкурсу. Оно хладнокрвно ја које не схвата да не мора да роди дјецу да би потпомогло зло, довољно је да напише текст за конкурс.

Потребна је жртва. Као да је то лако. У ствари, текст госпође списатељице је један добар расистички текст. И више него добар, гледе сврхе за коју је настао. Одличан. Али расистички. Писан и заклона победника. А тај је заклон привид, драперија на промаји, која више открива него што покрива. Филмским жаргоном речено, мека порнографија са неуспешним претензијама ка еротици.

Добро штиво за широке НВО масе. Њихов будући кандидат на конкурсу „сад удри Србе, магаре се најлакње товари док је у блату…“.

И само да кажем, мене лично много више фасцинирају мајмунице од мајмуна. Њихова брига за потомство, њихове гесте за заштиту младунчади, њихов ауторитет кад млади претерају у игри…Нека ово буде моја порука списатељици – мајмунице су краљице. Да ли сте ви једна од њих?

 

Advertisements

2 thoughts on “Мајмунификација

  1. Šta reći, osim stisnuti usne i pesnice. Dovoljno sam godina nakupio tamo gde su nas rado punili kocem, da slobodno mogu da kažem da bi se ovo što nam se dešava moglo nazvati farsom… Da se dešava u pozorištu.
    Na žalost, naša pozornica je sam život. Mi smo i glumci i kaskaderi.
    A režija…?
    Pa, to i nije loš deo. Ovi koji misle da su režiseri, ne vide Onog što upravlja “klapom“ iznad njih. Biće zabavno kada jednom shvate.

    1. Баш то Деки, и глумци и каскадери. Сада нас терају да будемо пуки статисти на тој позорници живота. И постајемо статисти, и то ментални статисти…Потрошна роба оних који су умислили да су режисери…
      Много је сцена, изложби, пројекција, перформанса за тако мало Срба, тих „сатанских“ Срба. Али је најзабавнија „савршена чистоћа“ оних који се надувавају српском прљавштином. Надувавају=дрогирају. Њихова затуцаност и убеђеност у сопствену чистоћу, сем што забавља, сем што доноси разне личне користи, само потврђује колико се они, тако пуно боје тако мало Срба, тако и толико да и кад више не би било Срба (што је историјски и де факто крајњи циљ режије), они би се Србима упорно и даље дрогирали. Са тог пута повратка нема. А нема ни изузетака. Јбг.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s