Траже се

Траже се

Ђе си, Босно,
нема пустог дана,
а да те не
призивам
с врха овог
црногорског крша.
Ђе си, болна,
тиха, сневесела,
да ме видиш
ође
у преких, мрких,
у Пипера, Куча,
у кољевци
ђе извиру Ријеке Мале,
Ријеке Лијеве,
у кољевци
сувој, нагорелој
од толике силе
сваког
чојка и јунака,
ја, другијех и нема,
толико их нема,
да се киши не мили
да пада, к’о што свугде
пада, озго на доле,
већ овде бије
с десна на лијево,
и да се ветру не мили
да дува, к’о што свугде
дува, дан за три
дана, три дана за
седмицу, већ он дува
из сваког оног
чојка те јунака
по трен, силно и
без неког смисла
као рецимо, моја кошава.
Ђе си Босно, измучена
к’о нико мој,
издушена, блага,
да ме видиш,
међ овијем свијетом,
што му свака
ријеч од сто кила,
свако уво
заузето,
свако чело
надркано,
свака суза неслана,
свака шала
сурова
свака песма
ем дуга ем тужна,
а поштено,
ни из чега.
Ђе си, Босно,
не видиш ме,
а кад би
могла
да ме видиш,
тог би ме се
трена
одрекла.
А где си ти,
Србијо,
знаш ли ишта
о том,
где си, ђе си,
пуста пустињо.
Жива ли си
од толико
стида
што ти ђеца
и ђеце ђеца
у туђинама, к’о у својти,
тебе одволеше,
у заборав
уградише,
и од тебе
утекоше, да се
твојим стидом
по свету
размећу.
Где си, Србијо,
псето залутало,
врећо бува и
буђавог леба,
живота који у те
сада траје
краће и од једног
пишљивог дана,
и у тај живот,
такав живот,
уместо ваздуха
парфем мирише,
уместо сунца,
телевизор сија,
уместо среће,
наркоза,
уместо туге,
наркоза,
уместо тебе, Србијо,
клон,
уместо човека,
препарирано,
да све само
личи
на нешто стварно
и лепо.
Ђе си Србијо
међ пластичним
шљивама,
има л’ више твога
блата, ил’ је
и то, блато,
само сенка стида
што те,
богами дуго
прекрива.
Где си Босно,
Црна Горо,
Србијо,
где си
да те видим
док те обигравам,
да те,
као некад
пригрлим
и себи у трен
све опростим
као што сте
и ви мени
праштали.
Нема вас,
нисте више
на Балкану,
негде јесте,
ал’ је мени
мучно,
што не знам
где сте. Ђе сте?
Са ким сте,
ако нисте
свака са собом,
и свака са другом,
већ свака без себе
и вала, свака
без друге.
А што?
А је л’ због људи?
Или, можда, рата,
погани, несоја,
лажних причести и
крштења,
обешкољени
препаметни и
моћни
најгори вас ђаци
на невид
направише.
Ђе сте?
На Балкану
вас нема.
Ко вас нађе
нека јави,
ево ја ћу
слатко да вас
оплачем.

Advertisements

Левтар

 

око мене су планине
свака пушта свој дим,
горе гôре столећа,
ја немам ништа с тим
                                            shine on me
leios се надвија
понорка се показа
узео сам од платана сенку
дао му своје
срце, што бриди,
што се трза
од свег крша и камена
дао сам му, као
да немам ништа с њим
                                              shine on me
око мене роје се
жеље, к’о планине,
у њима су све
моје ватре
што пониру
попут Требишњице,
ти упорно сијаш
на мене
сагорелог
на сен
од дима.
нема, вала, ни
уздаха.

ако, сијај,
нека све погори,
нек се смири
дан

8b887d1e-8f81-4f42-97b5-5b125473820b

39a2e133-8f87-4a3a-a084-c445233996ec

Предграђе

Предграђе

Сваки град постоји само у свом предграђу. Његов центар је слика, мртва и овешана о небо, тако да се добро и лако увиђа, са свих страна. Ходати по центру неког града, исто је што и ходати по шареној слици, и у том се ходу прилагођавати, уклапати у мотиве, боје, па и сенчења. Ход је пуко уклапање у ту мртву природу. Већ ходати по предграђу, слободном од било каквих имиџа, статуса и поза, већ то је исто што и живети.
Неко, ко из предграђа стално хита у центар града, лако примети да време у предграђу протиче два пута брже него у центру. Обрнуто, тако шта неко из центра никако не може да примети. Једноставно је, људи из предграђа увек су нешто старији од својих вршњака из центра. Разлика се ствара у детињству. Почиње од самог рођења. Беба од шест месеци рођена у предграђу, стара је исто колико беба од годину дана рођена у центру. Дечак, или девојчица од годину дана, из предграђа, једнаком вештином хода и игра се, као и дете из центра од скоро две године. Како време пролази, тако се лагано смањује ова разлика. Негде око осамнаесте године човека из предграђа, што одговара човеку из центра од којих двадесет четири, двадесет пет, разлика постаје негативна, и до старости се потпуно анулира.
Неко би помислио да причам о последицама живота у предграђу и центру неког града. Не, причам о сазревању. О мотивима. Размишљам о предностима и недостацима које човек стиче самим местом рођења и одрастања. То његово место, исто је толико његово колико и боја његове косе или очију, висина, неки тамни белег на бутини, за који сви верују да је заслужна његова мајка, која док га је носила у стомаку бива нечим уплашена изненада, и рефлексно се хвата за своју бутину, исто оно место где њено чедо добија белег за цео живот. Интересантна ми је та предодређеност, од које ће све после бити посве јасно и несумњиво. Лако разумљиво и објашњиво.
Деца из предграђа стапају се међусобно. Деца из центра стапају се са фасадама, споменицима. Асфалт не мирише исто у центру и у предграђу. У предграђу се живот чује, не мора се напрегнуто ослушкивати. У центру се нема шта чути.
Зато је живот у предграђу увек компликован и тежак. Зато што постоји. Центар је тих брига ослобођен. Па само ако погледамо кућне љубимце, рецимо, мачка из предграђа не мора сатима да тражи место свога олакшања, толико је немарно ограђених дворишта и рупа у тим оградама, толико је земље и гомила од песка, припремљених за нека зидања, презиђивања, доградње или малетрисања. Мачка из центра, салонка, ако нема своју кутију са песком, која је увек на истом месту, мора поштено газити по асфалту и бетону, шуњати се у сталном страху од људи и кола, а не од других мачака, до неког парка, више паркића, где ће прилично неспокојно и хитро морати да обави то што се обавити мора.
Сваки центар увек ће бити награђен својим предграђем. А сан сваког предграђа је да једном постане центар. Тако центри расту, а да се предграђа никада не смањују. Тако предграђа једу своје центре, и тако их увећавају, а да се центри о томе ништа ни не питају.
Да, ја сам рођен у предграђу. Тамо сам одрастао и гледао како оно постаје центар. Гледао сам како земљане улице постају асфалтне, како се сужавају због нових тротоара. Гледао сам како се монтирају телефонске говорнице и како испред њих настају редови, дугачки по пола сата, па и сат. Гледао сам како се затрпавају бунари и како се полажу цеви топловода, канализације. Знам место сваке септичке јаме која више није опасна по живот, а и одавно је већ једва плитко улегнуће у дворишту, ако нека бетонска стаза већ није прешла преко ње. Знам где су били кукурузи, где су се слободно брале шљиве, а где се морало красти грожђе, и брескве.
Сећам се како смо, као деца одлазили у центар. Понекад смо били вођени тамо, а понекад смо тамо бежали, кришом. И увек сам се питао да ли деца из центра имају тај осећај обавезе да се врате назад, као што смо имали ми, деца из предграђа. Где иду деца из центра? У предграђе су долазили тако ретко, и тако случајно, да се то једноставно није ни важило.
Много волим своје предграђе, иако је оно одавно престало да буде предграђе. Појело је центар, али дефинитивно му није пријало, мислим да стално од њега подригује. Иксрено, скоро сам се преселио у крај града који је пре једно сто-сто двадесет година био право предграђе, али је све више и више центар. Слика, једва жива и овешана о небо, са премало деце која успорено одрастају, и превише стараца који убрзано умиру. Слика, на којој се нико никоме не смеје, и не радује, макар не онако како то раде људи из предграђа.
Толико сам волео своје предграђе, да сам га једноставно морао заменити са центром. Једино што ми је остало, не радим ништа да бих се у ту слику уклопио. Такорећи, штрчим. Могу то, зато што нема никога да то примети. То је, ваљда, једина предност центра у односу на предграђе. Тамо, у предграђу, примети се и оно што је неприметно. Зато што је тамо живот. А и у животу, може ти одједном постати нешто велико и важно, зато што је било веома неприметно. Готово непостојеће. Као центар непостојеће.
И дан данас, после педесетак година, стално се враћам у своје предграђе, које, као што рекох, то и није више то, предграђе. Није ни битно, важан је онај осећај који настаје приликом враћања, онај дечији осећај који деца из центра никада нису стекла. Стално освежавам тај осећај, како би данас рекли, орошавам га, мада он ни не губи на свежини, ако ћемо поштено. Ваљда је толико снажан, велики и леп, као неки супер херој из стрипова. Ми, деца из предграђа никада не успемо до краја да одрастемо, за разлику од деце из центра. Зато се и разликујемо толико, да се то увек и свугде примети. Зато смо ми мангупи, увек и за све криви. Никада досегли своје супер хероје. За разлику од оних из центра, који своје супер хероје никада нису и никада неће имати. И никада и на зашта нису и неће бити криви. Само зато што су они из центра. А ми из предграђа. Из нечега у шта се увек мораш вратити, за разлику од њих, који никада нигде нису морали да се врате. Зато је наше све пуно, а њихово празно. Наше увек живо, а њихово…слика једна нежива.

Смена

Смена

Био је март деведесет друге. Отишли смо у болницу двадесет седмог увече. Отишли, ха. Моја је жена отишла, подухватила стомак са обе руке, обукла најравније, плитке ципеле, заборавила све, и личну карту, и здравствену књижицу, и пиџаму. Тражила је да зовем комшију Кебу, да нас вози, пошто је непогрeшиво знала да ћу ја, од силног узбуђења и нетипичне погубљености, да направим неко чудо у вожњи. До капије сам стигао пре ње, али морао сам да се вратим. Био сам у папучама, и горњем делу пиџаме. Заборавио сам, од узбуђења, да се обучем. Четрнаест сати касније, родила се наша Јелена.


Био је мај деведесет друге. Отишли су у болницу двадесет седмог увече. Отишли, ха. Наш школски друг, наша генерација, шесдесет шеста, и његова жена, одвезли су се до ГАК-а, исте оне болнице где се моја жена породила два месеца пре. Из куће су изашли као и ми, око једанаест увече. Дванаест сати касније, родила се њихова ћерка, Јелена.


Породиље су прошле идентичну процедуру:
– Колико имате година?
– Двадесет шест.
– О, како сте млади. То је одлично. Први порођај?
– Први, да.
– Одлично. Одлично. Неке болести? Шећер, срце, плућа?
– Не, ништа.
– Одлично, одлично. Нешто у породици. Знате, психички? Неко самубиство? Не. Одлично. Шизофренија? Ништа. Доообро. Епилепсија?
– Ништа од тога, хвала Богу.
Свако од тих прилично упадљивих „одлично“ имало је два смисла, у зависности од смене у болници. У једном случају, то је било само обично, рутинско, безазлено одлично. У другом, свако то „одлично“, за мајку, оца и будућу бебу, било је стравично, трагично.


У четвртак, другог априла 1992. наша Јелена дошла је кући.
У петак, двадесет деветог маја, нашег школског друга позвали су у болницу. Никада не зову у болницу код порођаја. Осим кад је нешто сачувај Боже. Он је то знао. Почео је да осећа, да слути. Ни дан данас, после двадесет и шест година, не сећа се руте којом се довезао до болнице. Као да није ни возио. Као да је летео. Као да је хтео да се подигне високо и види шта се догађа са његовом женом и бебом. Сачекала га је сестра, ваљда главна, каменог лица, са неким папиром у рукама.
„Ваша беба…није баш добро.“
„Како? Шта?“
„Није. Проблеми са дисањем. У ствари, није одмах продисала.“
„Немогуће. Чуо сам се са женом. Рекла ми је да је све било нормално. У реду.“
„Знате, то су мајке. Оне у таквим тренуцима помешају стварност и жеље. Дешава се то, није ништа необично.“
„Где је беба? Могу ли да је видим?“
„На другом одељењу, на неонатологији. Не знам да ли је баш добро да је видите. Да вам кажем нешто. Видите, млади сте и ви и ваша супруга. Разумете шта хоћу да вам кажем…“
„Где је неонатологија? Куда се иде?“
„Овим ходником до краја, па десно, преко пасареле…“
Поново је полетео. Дигао се изнад крова болнице и супер видом гледао кроз кровове, кроз етаже. Тражио је просторију са инкубаторима. У згради поред, угледао је собу са прегршт ултраљубичастог светла које просто исијава. То је ту. Његова Јелена је ту.
„Ви сте?“
Тај и тај.
„Да, примљена је у врло лошем стању.“
„Примљена?“
„Да. Одмах је стављена на вештачка плућа. Није успело.“
Тада је, у том тренутку, изгубио моћ летења. И моћ говора. И све моћи једног обичног двадесетшестогодишњака. Морало је да прође неко време, да се било шта од тих моћи поврати.


У исти онај четвртак, другог априла 1992. увече, гледао сам нашу Јелену, то чудо, тог ванземаљца, како халапљиво сиса.
У петак, двадесет другог маја те 1992., увече, наш школски друг стигао је до врата мртвачнице. Супер видом је кроз велика дрвена врата безуспешно тражио своју Јелену. Ништа. Дозвао је некога. Ни тај није знао ништа да му каже. Показао му је неки папир, на њему је стајало само његово презиме.
„Где је беба?“
„Тело смо послали на кремацију?“
„Како? Зашто? Кога сте питали, ко вам је то наложио?“
„Таква је процедура.“
„Немогуће. Ваљда се родитељи питају нешто.“
У то време, док је наш друг безуспешно покушавао да нађе своју бебу, она је безбрижно, и сигурно халапљиво повлачила млеко из флашице, ушушкана у розе ћебенце у наручју неке жене, далеко од болнице, далеко од мајке која ју је родила. Далеко од свега што јој је било предодређено. Била је веома жива и здрава, и ако неко мисли да је то за једну бебу најважније, није.


„Нашао сам моју Јелену. Нашу Јелену. Нисам рекао жени. Не могу.“
„Где си је нашао?“
„Видео сам је како излази из школе. Пратим је, ево има петнест година.“
„Ко ти је рекао?“
„Један од родитеља, као што смо ми. Има целу смену, у дан, тог маја 1992.“
„И, како?“
„Мало, по мало. Зовем, идем, причам. Знаш, нико ништа не тражи. Ја нудим. Паре, за информацију. И тако, миц по миц. Неки неће ништа да кажу, неки само наговесте. Не знам колико сам пута ударио у празно. Лажна вест. И данас, после петнаест година, још увек замећу трагове.“
„Како сад знаш?“
„Погледај.“ (показује слику девојке, боже, иста моја Јелена)
„Извини, болесно звучи, али ни мало не личи на тебе.“
„Ево ти слика моје жене, кад је имала петнаест година.“
Боже, ово је невероватно. Иста особа је и на црно белој и на фотографији у боји. Исто лице, очи, нос. Обрве, у милиметар. Размак између јагодица. Иста особа. Слика у боји као да је настала копјутерским бојењем старе, црно беле.
„Мислиш да је слика довољна?“
„Не мислим. Знам да није. Морам некако да дођем до једне једине длаке косе. Само једна длака ми треба, па да се све ово једном заувек заврши. Морам да изађем из пакла у који ме је увела та јебена смена. Ти си је промашио за пар дана.“
„Како за пар дана? Откуд знаш?“
„Знам све, брате мили. Ево ти смене у априлу ’92, ту ти је и март. Кад оно беше твоја Јелена, март?“
„Март.“
Одједном не могу да прогутам ни сопствену пљувачку. Из врата, из оне бабине рупе одједном куља нека хладна вода и разлива ми се по врату, па потом по раменима.
„Онај горе, он те погледао. Вас је погледао. А ми, кад смо били на реду, мора да је задремао.“
„Ма пусти сад то, него, шта ћеш са косом.“
„Има лабораторија, у Швајцарској. Мора тамо. Овима овде, ником не можеш да верујеш. Распитивао сам се. Повезани су сви, и то и даље функционише. Не можеш да замислиш како се штите. Не смем ни да пошаљем. Морам да однесем, лично, физички.“
„Колико им треба?“
„Рекли су две недеље. Нек траје колико траје, где је петаест година ту су и две недеље. Морам да одем по резултате. Саветовали су ми да их не шаљу. Може уз пут да се загуби. Или да се отвори. И онда све пропада. То ми је једина, последња, коначна шанса. Нема даље. После овога нема даље. Јебем ти смену, да ти јебем.“


Сада је 2017. Виђам мог школског друга, с времена на време, на телевизији. Неки велики Европски суд наложио је нашој држави шта све треба да уради по питању украдених беба. Мислим да ништа битно није урађено. Прошло је двадесет шест година. Моја Јелена ових дана завршава факултет. И даље живи са својим родитељима, али све више жели да се одвоји, да живи сама. Јелена мог школског друга исто завршава факултет. И она вероватно жели да се одвоји. Иако је већ одвојена. Иако не зна да има рођену сестру, млађу и срећнију него што је то била она на самом почетку.
ДНК се поклопио. Како то они кажу 99.9%. Не знам какав је смисао у тих 0.1%. Ваљда је то тај проценат који смо имали моја жена, моја беба и ја, да не потрефимо злокобну смену која је крала бебе. Проценти ништа не значе у поређењу са моћи да летиш и имаш супер вид, са којим можеш да видиш кроз кровове кућа. И тамо нађеш део себе који је службено убијен да не би живео са тобом, већ са неким ко је имао да плати, да купи живо биће. Тог једног малог ванземаљца.

ано домини

ано домини
шетња је протест
протест је храброст
храброст је истина
истина је туга
туга је гладни рој
рој је опасан
опасан је пиштољ, шприц и игла
игла грамофона је песма
песма је лек
лек је скуп
скуп је живот
живот је здравље
здравље је шетња

град је пуст
пуст је као острво
острво бродоломника
срећних несрећника
који преживе, због чега?

низ великих дана,
велики четвртак, велики петак,
велика субота, недеља ускрс,
ближе су далеке земље,
земље у којима живе
све неки, исти људи,
исти у трпњи, досади и страху,
страху од истинитости
ускрса, и
распећа, и
ношења крста и
багремове круне и
шиба, и камџија, и рана
отворених, врелих, дубоких,
попут бескраја
лажног сведочења.

сваки нови дан
ћутње и трпње
је ново, боље, лепше
лажно сведочење
о туђим кривицама,
о туђим заблудама,
о туђем неверништву,
похлепи, пожуди,
неутаженој глади,
да се гледа у
крст, у
круну, у
кожу и кост
мученика, и
слави Бог што тај мученик
нисам, рецимо, ја.

а шта сам, онда, дођавола?
ћутник, трпник,
сведок исконске преваре
од које настаде
бесрамље,
бестидност,
све бештије духа
у ђаволу, и
сва лица ђавола
у духу
мојем, и свачијем,
одавде па до
краја света.

АКО је васкрс
истина, онда
не треба радити
ништа, живети
никад, волети
никог, осим себе.

АКО је васкрс
лаж, а што сам онда,
побогу, ћутник, трпник,
лажни сведок,
покрштеник обичном
водом, када свете
воде нема, и
свете тајне нема,
и опроста греха
нема, као што
нема наде.

ове војске
што пролазе испод
мог прозора
не носе копља,
чиме ће онда
скратити муке
невино оптужених?
Чиме ће онда,
разљутити оца да
земљу затресе и
пошаље црне облаке
на којима јашу
све бели анђели
невини у снази
казне за
смрт која ионако
није стварна.

ово су војске
бесмисла, скупљене
због моде и
досаде и
боја без срца, крви и жртве,
војске за параде
глупости и лудости,
које ђаво окпупља и
растура, да се
отац не наљути,
на сина, и
мати не сажали,
на кћер, да се нико
ником не замери, и да
се мој страх не
препадне од твог
страха, онолико колико се
твој страх препао од мог
страха.

и зато,
протест је шетња,
шетња је здрава,
здрава је храна,
храна је снага,
снага је јалова,
јалова је борба,
борба је слава,
слава је проклетство,
проклетство је почетак,
почетак је сада,
сада је увек,
увек је ускрс,
увек, увек.

Слика

Слика

Волео бих да си мало, бар мало равнодушнији. Ок, копрена преко очију, али да је само мало прозрачнија. Овако, повлачи ти боју у црну, а да и није оптичка варка. Или грч око уста, осим што је тежак локот за било какав осмех, он окива браду у положају из ког, чини се, она никада неће изаћи. А то, то је много тешко.
Он је болестан. Много. Можда се неће извући. Можда овог трена одлази. А у том, толико обесхрабрујућем тренутку, ти ниси онакав какав си стварно. Измењен си, од туге и бола, и дајеш му своју слику да је понесе са собом, тамо негде, и заувек, слику која ће му бити најблаже речено, мрска. Она треба да буде стварни ти. Добро, помало гундрав, цендрав, помало намргођен, али се види да је то од милоште. Очи светле, оне одају. Оне увек одају најличнију тајну, па макар у њој била и та пуста радост живота. И нема грча око уста, већ искривљеност у осмех. Како је то чудно. Да би изашао осмех, уста се морају покривити, покварити, одударати од природног. Како је то…некако, наопако.
Знаш, колико год ти било тешко, жао, болно, морам да ти кажем: „Немој бити себичан.“ Твоје лице сада није твоје зато што мислиш на себе. И тако, он зна да путује, а ти га за пут опремаш сликом која ће га оптеретити бесконачном кривицом. Он то не може разумети другачије. Кривиш га због тога што одлази заувек. А он са тим нема ништа. Ни ја, ни ти, нико.
Осмехуј му се. Хајде. Претварај се. Није то ништа, то је само слика. То је све што ће остати устакљено у његовим очима, и кад их заклопи. Нека понесе само љубав и доброту. Та ће га слика увек изнова оживљавати, на трен, у бесконачној смрти. Људи живе, па понекад дођу на ивицу смрти, додирну је, па се некако извуку. Е, исто ти је тако и са смрћу. Људи мртвују, дођу на ивицу живота, додирну га, па се врате назад, у спокој.
Хајде, пусти га, не мисли на себе, бар још мало. Имаћеш довољно времена, после. Сад му покажи да само мислиш на њега. Ако га то не излечи, неће ништа. Веруј ми.
(Слика брата и његовог болесног мачка)

Бајка о шуми

забележено: НОВЕМБАР 12, 2012

Они који памте, радо би описали осећај олакшања који је наступио када је Принцип окончао своју промену. Након постања, време је свима протицало лакше и спокојније. Сви су веровали да сада, када више нема Принципа, долази доба спокоја.

На оном месту где је Жена створила континенте, баш онакве какве их ми данас имамо, остао је делић Пангее. Панталаса га је дуго, дуго прала и чистила, развлачила је на све стране остатке Принципове прљавштине и зноја. Нико не зна зашто, али кажу да је од тог Панталасиног прања настала молитва. Сигурно их на то одувек подсећа мрморење воде. Како било, одношење нечистоће чинило је место преображаја све лакшим и лакшим. Дан за даном, само место се полако издизало, све док једног дана није било изнад нивоа мора. Блистало је, не само по дану, већ и ноћу. Ваљда је то било могуће зато што је светлост која је извирала из средишта овог острва била блистава, сјајнија од светлости коју је слало Сунце. Кажу, од те светлости, тако чисте и јаке настала је истина.

То, готово чаробно светло ником није могло ништа учинити на жао. Ипак, само најодважнији су се усуђивали да приђу месту из ког је извирало. Само најхрабрији су долазили до места где су затицали тело Жене, сада окренуто на леђа. И ту су могли да виде нешто, што нико није разумео. Из обе очне дупље Жене истицао је један једини сноп. Пуно њих никада није ни покушавало да разуме ово. Они који су покушавали, чинили су то и кад су напуштали место постања. Чинили су то заувек. Када су се враћали у своје крајеве, за њима су говорили: „То је онај који је гледао  Истини у Очи“. Још тада се знало да није сваки ходочасник хаџија. Још тад.

Острво вечитог дана, како су неки називали ово мало копно, било је познато по још једном чуду. Одмах поред извора чаробног светла, ту су била два извора воде. Из сваке дојке Жене извирао је по један млаз. Десна је давала хладну воду, а лева врућу. Али није тако било стално. Било је дана када се обављала замена. Замену је могао да обави било који неопрезни ходочасник који је дошао по воду. Било је довољно да покаже да је погрешио извор, да тргне руку којом ју је захватио, топлу воду уместо хладне, или обратно. Кажу да је тако настала предрасуда.

bajka o sumi

Извори чудесне светлости и вода временом су слабили. Премда је број ходочасника стално бивао све већи и већи, истине и доброг избора је било све мање. Путници намерници, долазећи са свих страна, доносили су на својим табанима прљавштину и зној старог Принципа, који је Панталаса, на почетку, развукла далеко. Острво, на срећу, није потонуло али су се извори повлачили у земљу. Из прљавштине и зноја, временом су на месту извора воде изникла два дрвета. Иако су свима изгледали исто, били су потпуно различити. Дрво изникло из десне дојке било је зимзелено, а оно из леве листопадно. Кажу да је тако настала шума, и да и дан данас у свакој шуми поред листопадног дрвета расте зимзелено, само што то ми не можемо да видимо. Кажу и да би видели, да се извор светлости није повукао у земљу, у Жену.

Много година након постања, када се количина предрасуда толико нагомилала и потопила острво Принциповог преображаја, неки мудраци причали су приче о острву, два извора, о чаробном свету. Дали су му и име, Атлантида. Кажу да су ти мудраци себично полагали право на истину. А истина је да су баш они, својом причом и својим мислима тражили оправдања, изговоре и опрост за сву немоћ и незнање својих предака, ходочасника.

Када се нађеш у некој шуми, сети се увек да ту негде, у близини мора постојати неко светло. Усуди се да погледаш у место из ког извире. Кажу да ћеш после тога моћи да разликујеш топло од хладног, истину од лажи, и ко зна шта све још, а да их никад не мораш пробати. Тако бар кажу.

(Наставиће се…)