Гласање

Гласање

Верујем да сам само гласник. Да и немам својих речи. Ама баш ни једну. Своју. Нешто као, део мене. Све су туђе, свака која из мене изађе, нечија је. Обест ми не допушта да будем сигуран чија је, али знам, моја није.
Кад сам питан, сналазим се некако. Вратоломно пребирам по гомили туђих гласова, који су сви спутани у мојој глави. Супротстављам речи, једне другима, пуштам их да се туку између себе, чекам да најјача победи. Безброј је то борби по секунди. Тада, кад је поприште спаљено и веома тужно, победнике оглашавам. То раде гласници. То је одговор. Победници су пуни страшних рана, унакажене коже, крвавих удова. Али су живи. Моје је само да их збијем у правилну колону. И пустим напред. У одговор.
Чини се, осим што сам гласник, да сам и војсковођа. Моји одговори су тријумфалне параде војске победника. Ешалони хероја са копљима у рукама, мачевима, секирама. Пушкама, пиштољима, разним бацачима стрела и ватрених кугли. То су гладијатори, легионари, читаве кохорте разлике између живота и смрти. А само су обични одговори на, углавном лака питања.
Гласам се, туђом војском, за коју не знам ни сам, да ли сам је добио у наслеђе, или сам је просто покрао уз пут. И не знам да ли је мој одговор увек истина. Може ли бити, обзиром на то како до њега долазим? Зато никада нисам сигуран. То је једина истина.
Огласим се ја, понекад, и када нисам питан. Верујем да осетим тај тренутак, да је мени дат, да тишина која му претходи, зове гласника. Погледам около, само тако се може погледати тишини у очи, и тамо, у дубини њених очију, видети редом сложен страх, до њега неспокој, те на крају, равнодушност. И као да само ја чујем, тек наслутим, испод гомиле тако сложеног реда, глас који прозива. Тада морам да се одазовем. Када се оглашавам, а да нисам питан, тада се одазивам. Тај одазив је сладак, пехар до врха напуњен медовином. Када се одазивам, тада халапљиво гутам мед, срећа ме прожима попут струје. Војска коју тада пустим на јуриш, иста је она војска победника и хероја, али овај је пут свежа и одморна, бритка и убојита. Војска, иза чијег пролаза ништа не остаје. Ништа. Само се назад врати тишина. Тишина је људско проклетство. А ћутање највећи завет човека. Завет кога се човек одрекао.
Када се гласам, а да нисам питан, смело поверујем да је баш то, баш тад, изашла истина. Некако сам ближе тада, него онда када сам питан. А у ствари, исто је то. Заварава самопоуздање. То је мој највећи непријатељ. Он ме стално лаже да су све речи само моје, и баш моје, да су све реченице, сува истина. Правда. А тога нема. Не постоји. Било би, да моје гласање нема онакво порекло, како сам га описао.
Сме ли се веровати себи? Гласнику, војсковођи? Сме ли се веровати неком ко само служи да се кроз њега пронесе глас? Неком ко је обична труба, мегафон? Он само ломи тишину, претвара је у срчу, понекад зарад гордости, понекад зарад меда. Не. То није добро. Никако. То је повођење. Затуцаност. То је обмана истине. Она, истина, потура и подмеће разне гласнике, само да би остала највећа тајна. Да би остала нетакнута, невина, света. Огрнута златним нитима посебне свиле, која се само по небу набира. По пољима, недохватним обичној, смртној светини.
А ако вам је до правде, близу је истини – убијте гласника. Убијте ме. Вама правда, мени истина. Поштено. А раздвојено.

Advertisements

Само за корак испред…

Само за корак испред…

Данима већ молим слова да се посложе. Да збаце наковањ са мојих груди. Она не хају. Гвире из моје тишине. Гуркају се, праве хаос, онај ненаучни. Ослобођен од разума. Својствен само глави, врућој од чежње, рашчупаној бестидним прстима ноћи. Глави погубљеној у густој шуми лицемерја, лажних вредности и величина.

Зимујем овде благу, бљутаву зиму. Радим на латиници, на туђем језику. Само ми је носталгија ћирилична. Велика као кућа. Лака као украдени сан. Жал прикривам, час у власима кише, час у шибама ветра. Чини се, добро ми иде та работа. Сад се ништа не види. А знам, знам да једном, негде, некако, мора да се покаже. Само нека не буде на лицу, ако већ може да се бира. А не може. А да може, нека буде на души. Нека само мене обележи. Нека поштеди свет.

Терам прсте да типкају. Они неће. Кажу, пусти нас принуде. Остаје ми да клекнем, да их молим. А кад склопим шаке у молитву, слова, она моја, лепа, верна, прискоче и ставе ми лисице. Бране. Не дају. Неће да из њих цедим јед. Лисице закључају, па поскачу на онај наковањ. Па са њега ликују.

Дан сам продао горем од себе. Знам да је такав, зато што му ноћ продајем низашта. Не, не жалим, не кајем се. Слаби прво себи признају грешке. Јаки грешке носе по џеповима, као да су кликери. А моји су џепови пуни. То више и нису џепови. То су бисаге, џакови.

Не би било ни ових пет пасуса, да ме не прогоне Бранка и Небојша. Оно њено „спалићу се…“ и оно његово, проклето искрено, нестварно лепо „знааам Јело…“. Пар дана има, како бежим од тог прогона, бацам кликере из џепова, трчим и не осврћем се. Од трка се, изгледа, протресао наковањ, па ова слова са њега падоше на пут. Тај пад, то је музика, то је аплауз. То је шуштање завесе која се увек спушта, а проклето никад не подиже.
Прогони ме горостас, а ја се не смем ни осврнути. Знам да је ту, тик иза мене обичног, маленог и неспретног…са словима, са речима…са тугом.

Ја, Траг

Ја, Траг

Зовем се Траг. Моја је судбина тужна. И велика. Тужна, зато што сам остављен на оном прљавом, згаженом Путу. Оном што потиче из племена ретких, племена Два Смисла. Велика, зато што сам вечит. Неизбрисив. Подсећајући и опомињући. Велика, зато што сам дубок, макар био толико плитак, да се једва назирем.
Моја је судбина тужна, зато што сам вечит. Моја је судбина велика, а та је величина изнуђена чином остављања.
Зовем се Траг. Ја сам мелодија која се урезује, као поклич победе. Ја сам урлик, који се отима једном, у обичном, људском животу. Урлик, после кога, иако живот којим случајем настави да траје, то нема никаквог смисла.
Зовем се Траг. Ја сам потпис који се не може кривотворити. Украсти, подметнути, подвалити. Ја сам једини прави потпис, онај што је из ока испао, пао да заувек остане.
Зовем се Траг. Ја сам ти. Ти си траг оца, оног који је траг деде, оног који је траг прадеде…Ти си Траг. Обична мрља, пуким случајем остављена на Путу. Твоја је судбина тужна и велика. Тужна, зато што си напуштен на сред оног двосмисленог ђубрета, Пута. Велика, зато што је твој једини смисао, твој син. Твој Траг. Твоја мелодија, поклич победе, и урлик, за крај свих крајева. Оне победе коју знаш, а да је и ниси извојевао, и оног краја, који знаш, а да га никад ниси признао. Зато што је то твој смисао. Да будеш тужан, и велики. А само си Траг.
Ја сам Траг. Ја се увек видим, као свитац. Ја се увек чујем, као гром. Ја се увек осећам. Као терет. Као печат. Као род рођени. Као брат близанац, макар и нерођени. Ја сам отисак на души, мелодија на души, урлик на души. Ја сам свитац на души, онај који одлети на леђима грома, када се душа испусти. Одлети, да се уреже. Да се уклеше, да се усади у душу неког сина, који управо стиже.
Ја сам Траг. Део Пута. Ја сам његов смисао. Тужан и велики, онај по коме је први Пут сачињен. А тај, први, тај је свакако, најтежи. Најтужнији и у исто време, највећи.
Ја сам Траг. Као и ти. Остављен, као и ти, неизбрисив, као и ти. Опомињући, од душе до душе. Чист. Толико чист, да се по мени ништа не може мерити. Зато што сам ја Траг. Плитка, да се једва назире, мелодија, од које се не може утећи…

Ја, Мисао

Ја, Мисао

Ја сам Мисао. Долазим са друге стране Бескраја. Иако ме нико не може чути, ја сам све оно што није Тишина.
Ја немам мајку. Мој отац је Добро. Ја сам…заљубљена у мога оца. Знам. Судите. Грдите. Бичујте, каменујте. Што је већи Ваш линч, већа је наша љубав. Зато што сам ја Мисао. Зато што је он Добро. Зато што смо ми проклети.
Ја сам Мисао. Ја сам најбољи човеков непријатељ. Помислићете да је то рат, или рак. Не. Рат, рак, Тишина, Око, самном се не могу мерити. Ја сам Сенка мога оца. Оно што од њега остаје када он кроз мене пролази. Оно што гаси рат, лечи рак, растерује Тишину. Оно што може Око утамничити. И у тамници, од Ока истерати ону Сузу, једну једину, у којој се Тишина свога бога одрекне. Само ја то могу. Само ја, Мисао.
Ја сам Мисао. Саткана од безброј помисли. Измождена од безброј замисли. Увек у наручју Добра. У наручју без краја. Једино у том наручју мој је смисао.
Ја сам Мисао. Стално се понављам, попут комете. Зато што долазим са друге стране Бескраја. Са оне стране, која се не види. Која је забрањена. Од Вас, људи. Само да би Вама, људима, било потаман. Е па…нека, нека буде по Вашој вољи.
Ја сам Мисао. Проклета, због моје љубави, због Ваше потамани. Добро је мој отац. Мајку немам. Ја сам сироче, које опстаје у инцесту, у бескрајном нарујчу мога оца, у окриљу које је мој једини, проклети, смисао.
Ево. Пролазим. Истим оним трагом којим сам прошла ономад. Истим оним трагом којим ћу поново проћи. Нико ме не може чути, дубоко сам у наручју оца Добра, толико дубоко, да је у томе сав мој смисао.
Ја сам Мисао

Ја, Око

Ја, Око

Зовем се Око. Ја сам центар свега. У мом центру је Бескрај. То је онај крај из кога потиче Тишина. Она, чија је мајка Самоћа. Она која не зна оца. Отац може бити било ко. Било шта.
Зовем се Око. Мој Бог је Пажња. Он ме чува, и подучава. Мора да ме чува, зато што сам ја центар свега. Добра, зла, лепоте, ружноће. Радости. Туге. Ја сам центар даљине. И близине. Топлоте. Хладноће. Верујте, свега.
Мој Бог ме стално подучава. О томе, како добро и зло иду руку под руку. Како се лепота и ружноћа не могу раздвојити. Како је радост исто што и туга. Даљина једнако близина. Топлота хладна, безвредна. Хладноћа топла, безбрижна.
Зовем се Око. Иако сам центар свега, ја не знам како изгледа мој Бог. Само знам да ме он чува. Стално. И подучава, с времена на време.
Из мог центра, понекад, потече Суза. Слана. Није од среће, није ни од туге. Она тече од умора, од мог труда да све што ме мој Бог подучава, научим. Тако мора.
Из мене, из једног краја из мог центра, који се зове Бескрај, понекад потече Тишина.
Понекад, само понекад Тишина се окупа у Сузи. Кришом, да је не види њена мајка, Самоћа. Она, Тишина, тада спира своју блуд.
Понекад, само понекад Суза се окупа у Тишини. Она, Суза, тако ме одмара.
Зовем се Око. Мој Бог је Пажња. Ја у њега верујем, иако га не могу видети. Иако сам ја центар свега.
Па, иако сам центар свега, мене има на обе стране света. Зато што постоје само две стране света. Једна, коју сви знају под именом Почетак, и друга која се зове Крај. Не разумеш? То је зато што не верујеш. То је зато што сумња не постоји, ни на једној од познатих страна света. Почетку и Крају. Паклу и Рају. Светлу и Тами. Љубави и Мржњи. Удаху и Издаху. Сваком новом тренутку који стоји поред управо прошлог тренутка. Наравно, између свих њих сам ја, Око. Зато што сам ја центар свега.
Зовем се Око. А ти сада гледаш у центар свега. И немаш снаге да у то поверујеш. Штета, велика штета

Ја, Облак

Ја, Облак

Ја сам Облак. Не знам да ли сте упознали Кишу, ону чији је сав и једини смисао пад? Е њу, баш њу. Она пада само ако је ја благословим. И не само то. Ја сам њена Сенка. У мени остаје сва она Киша која није кадра пасти, и умрети. Она која не сазри довољно. О томе одлучујем ја. Зато што сам ја Облак.
Долазим из предгађа Неба. Осим мене, ту понекад залута неки Ветар, онај одрпанац, онај баксуз који се никоме не одазива. Умишља да је какав праведник, тја, а признаје да ни лице нема. Он, Ветар, клошар, настао из пуког блуда четири стране света, онај од кога свако разуман окреће главу. Он је моја мора. Он ме тера, вуче, развлачи и разбија. Он је мој немир. Квари мој дар, да одабирам зрелу Кишу којој вреди пасти. И умрети.
Ја сам Облак. Из предграђа. Једнако далеко, и од краја и од бескраја. Једнако лак, да не могу пасти, а ни узлетети. Једнако јак и вредан, да ме Сунце не може разбити, а да ме Ветар може одагнати. Зато што сам ја Облак, Сенка Кише.
Када сам сив, пун сам незреле Кише. Пун сам њених прича и молитви, идеја и заклетви. Пун сам ње и њене мајке Воде, да ми је од њих понекад мука.
Када сам бео, тада сам празан, лак, весео. Површан. Бесмислен. Глуп. Бео сам малчице ближи бескрају, сив сам малчице ближе крају. Бео сам и добар, сив сам зао. Зато што сам ја Облак. Дволичник.
Само ретки по мени знају ходати. Само ретки знају тај Пут.
По мени се иде само подигнутим рукама. Тако, и само по ноћи. Не свакој ноћи, само оној која је окићена звездама. Небо није само бескрај. Небо је и башта. У тој башти успевају звезде. Када се по мени хода подигнутим рукама, могу се красти звезде. То је једина крађа која није грех. Ако сам, док по мени ходате, бео. Ако сам сив, то је већ нешто сасвим друго. Тада, када сам сив, тада ни једна звезда није украдена, већ отета. Могу се сакупити, али се не могу сачувати. Зато што сам ја Облак, Сенка Кише, предграђе Неба, баште звезда. Дволичник. Онај који мрзи Ветра. Онај који је на дохват руке, толико на дохват, да га Сунце не може разбити, а да га Ветар може одагнати.
Ја сам Облак. Дух. Дволика слика Ваше душе. Некад сам бео, некад сив, некад ме једноставно нема. Ходајући по мени, подигнутих руку, крадете и отимате звезде. Ваше снове, лепе, ружне. Скидате их са Неба, захваљујући мени. Лепи се сијају у мојој белини, ружне бесомучно пропирате у киши коју нисам пустио да падне. Да умре. Када ме Ветар одагна, дволика слика ваше душе нестаје из предграђа. Ломи се, грчи и превија, без мене, без духа слепо тумара ивицама предграђа, раскечена тако да јој је лево стопало дубоко у блату краја, а десно у мору бескраја. Време у ком мене нема, то је време неодлуке. Време без душе. А за то је крив једино Ветар. Баксуз, проклетник.
Ја сам облак. И јак и лак, и близу и далеко, онај са кога се звезде могу красти и отимати. Дволик, двојак, слика Ваше душе. А када почне да дува, боље се припазите

Ја, Сенка

Ја, Сенка

Ја сам Сенка. У ствари, ја сам све оно што на свом путу кроз Вас не пролази, већ остаје у Вама. Свака Ваша помисао, или немир, неиспољена туга и иста таква радост. Пролазе кроз Вас. Нешто остаје, зар не?
Да, ја. О, како сте сада изненађени. Веровали сте у нешто много лакше, простије, када сам ја у питању. У, рецимо, ваше законе физике, оптике, у стотине година, милионе сати утрошених на то, да сами себе убедите да сам ја пуки тамни одраз Ваше шаке на зиду, који сличи на зечију главу, петла или птицу, широм раширених крила.
Разумем Вашу површност и простоту. Заклањати светлост шакама је игра која Вас весели. Но, и тада када то чините, верујте, стварна ја сам у Вама. Зато што сам ја Сенка.
Ево овако. Рецимо, жељни сте, нечега, било чега. Нечије пажње, или љубави. Нека буде обична похвала. Ваша жеља пролази кроз Вас, попут струје. Она Вас нагони да се смејете, да плачете, да се пренемажете, улагујете. Кезите се, млатарате рукама, галамите. Мрштите се, ћутите када не треба ћутати, псујете када не стоји бити прост. Снага Ваше жеље мења Вас, као што бујица мења све, готово све на шта наиђе. Али, има нешто што се не да променити, нешто што остаје исто и када бујица прође. Све то, то сам управо ја. Сенка. Ја сам Ваша успомена, на Вас саме, онакви какви сте били пре него што је кроз Вас кренула Ваша жеља. Или каква идеја. Или најобичнија помисао.
Ја сам признање. Ваше признање, да сте некада били другачији. Бољи или гори, лепши или ружнији, поштенији или нечаснији. Видите, свако признање је болно. Тешко. Неподношљиво. И свакако није игра, попут игре шакама, од које се праве приказе на зиду, које подсећају на главу каквог зеца, или петла, птице широм раширених крила.
Ја сам Сенка. И ја ниоткуда не долазим. Ја сам ту, у Вама. Одувек. И не могу се видети тако лако. И не могу се објаснити ни једним од Ваших, људских закона. Наравно, Ви ми сада нећете поверовати ни једну једину реч. Зато што би то било признање. Болно, тешко, неподношљиво. Да сам Вам понудила игру, све би било много лакше, готово безболно, или макар подношљиво. Овако…
Ја сам Сенка. Потичем од искона, прапочетка. Одувек сам ту. Мада Ви верујете да мора бити неког светла, неког зида и неких шака, да би ме признали. Очима, осмехом, и то је готово све. А није, заправо то је тек ништа, ништа од онога што сам стварно ја. Управо, ја сам Ваша успомена, на Вас саме. Ја сам Ваше признање. Ја сам оно што ни највећа, најстрашнија бујица не може понети. Ја сам у сваком бићу. Не пружам се ја по плочнику када је Сунце високо, нисам ја оборено тамно, издужено стабло, два пута дуже од стабла чији карикирани лик оцртавам. Нисам ја сива приказа какве тарабе, преломљена преко сваког камена на који сам наишла, или заталасана попут траве или шаше, иза те тарабе. Ја сам унутра, у стаблу, у тараби. У Вама. То сам ја.
Ја сам Сенка. И, верујте, има мене и кад нема светла. Није га било ни у доба прапочетка. Истог оног искона, од кога ја потичем. Има мене и кад Вас нема.
Оне фигуре, које сте кадри правити шакама по зиду, оне и ја имамо само једну заједничку особину. Доносимо Вам радост. И Ви то лако признате, тако лако да и не осетите, када су фигуре у питању. А када сам ја у питању…То је већ нешто сасвим друго. Признајте.