јаук

јаук

волео бих да си ту
у кику да се уплетемо
уплетени скаменимо
скамењени земљу
притиснемо
истопимо
издубимо
и дуб остаклимо
знојем, сољу
избелимо
облак сачинимо
такав облак
да се само небо
постиди
волео бих да си ту
да се од умора
на све четири стране
раширимо
разапнемо
раскрстимо
да се не зна
ко је ко и
чије је шта и
ко уздише а
ко уздах удише и
ко стење а
ко стењу себи у
очи точи
волео бих да си ту
да види ветар
шта је сила
да види ноћ
шта је бездан
да види крај
како се
лако
почиње
волео бих да си ту
да се опет
као некад
удвојим
да се препустим
да се сетим
онога кад из утробе
излазиш
да је то то
као кад у утробу
улазиш
да си нико
ни од чега и
ништа
ни из чега
и да си мање
од капи воде
или краће од
лептира или
лакше од
пепела писма
умишљеног
састављеног и
незабележеног
волео бих да си ту
да ми по
леђима
исцрташ небо
на ком су само
репатице и
падалице и
све су
твоје, само твоје
као и кожа
моја, с леђа
што је твоја,
само твоја и
мој бескрај је
твој и
мој крај је
твој, само твој
волео бих да си ту
да се опет
као некад
обезличим
и у смех
праснем
као чаша
кад се разбије
за добро
за најбоље
за оно што не знамо
да је
ал’ знамо да
слутимо
желимо
чежњом као вуном
одевамо
па зубима
кидамо и
голитимо
волео бих
да си
ту…

 

није јабука, дугме је… 🙂

Advertisements

јара у тринаест реди

јара у тринаест реди

јара ми скрива речи
под пазухе
тамо слаже јалове шкољке
без бисера
и гледа ме, како се мучим,
како десном
руком леви пазух претражујем
сваку тресем
да зазвечи, да се одазове
да мук
у облак отера
дa јара
умине.
– – –
под левим су
пазухом истине
ту све више пече, сврби,
ту увек
има довољно места,
кућа неспокоја
намерно од газда запуштена,
сада мук
снагом јаре, врелог ваздуха
лако господари
слаже шкољке испосне
ниже уроту
непресуђену.
– – –
левом бих руком
десни пазух
претражио
језик посекао
мукли јаук у трен прогутао
дивље траве
брао, јео, повраћао,
леву руку
под десним пазухом
лако сасушио
расцепљеним језиком свако своје
облизао око
срамоте.
– – –
но, и ту је мук,
слава му,
пошто прија та тишина
од лажи
саткана, на потки
од јутара
млаке воде и
врелог ваздуха,
чини се да ту свака
спава молитва
у част заблуделих ветрова што
се успут
загубише.
– – –
ако једном попусте
ужарене тишине
обе ћу руке подићи
у вис
да се вреле лажи замене са
леденим истинама
да коначно и ја
постанем савремен
пожељан, лак и леп
овом данас
и неком сутра
што иде
а не види се
очима срамоте
и не осећа се
расцепљеним језиком
све је то
та проклета
врелина
– – –

шапут

шапут

писао сам, некада давно,
док је било светла
и без јутра,
и повратка,
без обзира на пут и
рупе, вратоломе.
писао сам, а да нисам
своје писмо разумео
свој језик изгризао
свој глас својатао
толико
колико би бројање звезда
трајало за једну
младост, и
можда пар тешких корака
преко.
писао сам, док нисам
случајно
срео шапутање.
видео сам како лако
пере уво за уветом
оном водом коју
држах у устима,
док сам писао, и
викао, и
грдио, на све четири
стране света, што их
има само четири,
а не онолико
колико је звезда
које само младост
може избројати,
и можда преко тога
свега пар тешких
корака.
писао сам лако, лепо,
да сам просто морао
сам себе заволети
због толико просутог
шећера, и
отопљене
чоколаде, и меда
посвуда меда,
по коси грудима леђима
меда у устима и очима
био сам једна кошница
пуна звезда
које само младост
сме бројати, дрска младост
што би свему томе
још пар тешких корака
придодала,
тешких, кроз мед
је вазда тешко било
корачати.
писао сам, док нисам
случајно
срео шапутање.
од њега сам
напрасно
заборавио све,
па и то
да сам писао.
и што је тише
то шапутање
лакше се памти, и
брише јутра
светла и без светла,
путе равне, путе пуне
рупа,
стизања у земље и
градове који
су тада били
ближи него икада,
и у њима
писма која сам
сам себи слао
на језицима које
сам сам измислио
верујући да их
свако, свугде,
има разговетнути,
гласно,
безобзирно,
по живот опасно.
од шапата сам
све заборавио,
и у шапат сам се
сакрио.
у њему је и
дисање
песма
над песмама.
у њему је
удављена
она вода
коју држах у устима.
у шапату
од кога су све
усне од сомота, и
очи од угља, и
срећа од шећера, и
жеља од чоколаде, и
људи од
меда, а
сваки дан
има своју звезду,
коју млад
док сам још
писао
описах
као
моју
само моју.
тихо, само тихо је
после младости.
шапни ми,
само тако ћу
поново видети
звезде.

музика корака

музика корака

ун пасо, дос пасос…

ако прилазиш, на врховима штикли може бити само стрепња, знам тај звук, то нису некаква звона, то игле боду моје надланице, то се мој врисак укршта са звуком који настаје када се буши кост,

када прилазиш, на врховима груди може бити само мед, који пробуди све моје пчеле иако је дубока зима, да раде, толико да све поумиру, то је геноцид, који се одмах прашта,

трес пасос…

ако одлазиш, сузе окачи о бокове, знам тај укус, од њега је постала жеђ, то нису некаква језера, то је вода која стоји на нафинијем ситу, испод кога, отворених уста жеђам,

када одлазиш, никад се не осврћеш, бринеш, да не ослепим, да не пожелим, да опет не омладим, када одлазиш, као увек када одлазиш, као да само то знаш…желиш…

Деобе

Деобе

Делимо се, као по завету,
на јаке и слабе,
где се јаки веселе,
а слаби би да гризу,
на велике и мале,
где велики мале не виде,
а мали од великих не виде,
делимо се, као по заклетви,
на паметне и глупе,
где паметни од знања сити,
а глупи од глупости гладни,
на поштене и лопове,
где поштени краду од лопова,
а лопови крију од поштених.

Делимо се, опет се делимо,
сваки род своју спроводи деобу,
на равне части, да части не оста
ни за оно мало црног
испод нокта.

Делимо се, по сећању,
на нас, и на њих,
где смо ми, к’о проклети,
и у нас, и у њих,
што по дану признајемо,
а по ноћи поричемо,
што на јави јесмо,
а већ у сну нисмо,
сви са по једним, тужним лицем,
упереним ка земљи, ка мајци,
и другим, радосним,
што гледа пут неба, пут оца.

Делимо се, хиљадама година,
на полутке, које верују
да су целе, и са једним
оком, и са једном руком,
пола срца и пола мозга,
и које ваљају,
располућене душе,
свако само себи, такав,
полутан, добар за двојицу,
тројицу, ма за племе
наказа.

Радосни се делимо,
уздижемо дела
подељених предака,
ништећи дела
још нераздељених
потомака,
множимо се у свакој
нашој подели, где сви
виде колико нас мало има,
а само је нама дупло,
и сви виде колико је то
наше голо, сакато и тужно,
а само је нама довољно
за радост.

Делимо се, к’о да ништа друго
не знамо, к’о да нам је
сваком, семе безгрешно
оплођено, и да свако
само подељен може
по води ходати, и
хлеба ни из чега делити, и
свој, цео, крст носити,
сам на једној нози,
једном руком, и на пут свој
гледати, једним оком,
а оно, од деобе и само
разроко.

Делимо се, а што и не би,
на добре и зле,
где би добри мирне савести
све зле побили, а зли добре,
немирном вољом све
подавили, или макар,
спалили.

Има нас за исток,
бар пола, што не знамо
ни ко је, ни шта је
исток,
и бар пола, за запад,
што не знамо, ни где је,
ни чији је, тај
запад.

Делимо се, срећа
што се не четвртамо,
или осмачимо, ко би
од нас тако размножених
на свету нашао
места за себе, од нас,
свих нас, непребројних.

Од дељења и деоба,
што смо њима обузети,
посвећени,
све смо друго, ино,
укрупнили, и уздигли,
огромили, ојачали,
сви су око нас
напрас саборни и
једни, слободни и
цели, да на нас
не личе.
А ми се на то
не обазиремо,
једно око види,
друго ни не гледа,
пола срца устрептало,
друга пола хладна,
доња усна влажна,
горња намах сува,
пола душе дивља,
друга пола спава.

Неће нас,
ми смо подељени,
коју полу изабрати
за брата, а коју за скота,
коју за друга, а коју
за душмана.
Неће нас, ови ини,
зато што смо
дупла слика,
приказа пијанца,
скица врага,
чудо невиђено.

Делимо се, браћо,
опет се делимо,
бит половачимо,
да проклетство
случајно
не прескочимо.

Удели нас, Боже,
речју, да смо једно,
просто, људско,
ваљано и цело,
грешно и цело,
добро, само цело,
вредно, цело,
бивше и будуће,
недељено,
недељиво.
Узми нам из памети
оно наше:
‘ајмо браћо да се
лепо поделимо!
Ил’ узимај
ил’ нас
заборављај.

Прочитавање

Прочитавање

Гледао сам, некада давно,
како чудни, смешни знаци трче
по хартији,
држе се, прибијају једни
уз друге,
све док се ланац,
понегде,
не прекине.

Научили су ме да
сричем.

Гледао сам, некада давно,
како чудни, смешни знаци
постају потоци,
на хартији,
грабе тешко, споро,
сваки у свом кориту,
које као да је заорала
грабуља.

Научио сам да
читам.

Гледам, одавно,
све те речи, речице,
по хартији,
како ме увек изнова
крсте и
благосиљају.
Свако слово
мирише по тамјану,
свака реч по воску,
свака река носи
босиљак у струку,
тајну стеже,
у опни од
сузе радоснице.

Научио сам да
верујем.

Видим, одскора,
чудне, смешне знаке,
како се
премећу у потоке,
ту, по хартији,
како се
потоци премећу у
речице, речи, реченице,
ту, по хартији,
где им нема
извора ни
увира,
брана ни вирова,
само пена, кипи
ту, по хартији.
Па копни и нестаје,
то пуцају опне
суза радосница,
тајне испале,
даве се
ту, по хартији,
која тоне, нестаје,
у воску, у босиљку,
под силином
мирисног печата
од тамјана.

Научио сам
како се књига
склапа.

И да је срицање
благослов,
и да је читање
само река
крштења, и
да је писац
гласник,
крститељ,
и да је вера
восак, а
хартија
мало тамјан,
мало босиљак.

Научио сам.
О како је тужно,
без тајни,
о како је тешко
овде
на споју
земље и неба,
читати и
веровати
у живот.

 🙂

Бациа сан версе у понистру…

Сећам се, једном ми је ветар куцао на прозор. Тражио је да уђе. Вршљао је около, каже, видео у мојој соби самоћу. Куца десном руком, лева му је пуна бакарног лишћа. Јесен је. Право доба да се путем купи лишће и њиме приволи самоћа.

Сећам се, нисам га пустио унутра. То је, ваљда, та љубомора.

Сећам се, гвирио је десним оком кроз завесу. На лево је плакао. Од љубави. Звиждао је, неку лаку песму, једва стих, можда два. На ту музику, самоћа ме је само погледала.

Сећам се како је устала, да отвори прозор, ваљда. Само је поправила завесу. То је, ваљда, та верност.

Сећам се, од тад ни један стих нисам бацио кроз прозор. То је, ваљда, та срећа.

prozor