Нови средњи век

Пропаганда је постала доминантна друштвена делатност. Какав ИТ, какве фабрике, нови друмови и мостови, тунели. Какво здравље нације, who cares? Само пропаганда.

Пропаганда је у ствари фелерична радио станица којој ради само предајник. Пријемник црк’о, мада не би било изненађење да га је власник сам покварио. А кад пропаганда издоминира, разум губи сваку везу са реалношћу, пипа по мраку док не напипа – веровања. Има ту неке Божије правде, пропаганда као појам почиње са средњевековном групом под окриљем Папске курије, која је задужена за ширење вере у некатоличким земљама.

Природно, пропаганду прати „мека“ сила, али када то не функционише довољно брзо, лако и безбрижно, укључује се и „тврда“ сила, да се случајно ствар не измакне контроли.

Разум се неминовно повлачи, прелази у илегалу, пошто је непожељан, опасан. Безвредан и бесмислен. Коцка у рупу облика круга. Разум почиње сабласно ћутање, разговара сам са собом, путује у лудило и настраност. Разум сам себе почиње да негира, и тако постаје сарадник пропаганде. Не шири је на њој својствен начин-урлањем, већ управо супротно-муком, тишином, шкрипањем зуба евентуално. Разум се потчињава – веровању, да разума још има, да постоји. Круг се затвара, све почива на вери, ништа на стварности. Цивилизација је заустављена, и креће назад – у нови, мрачнији средњи век, мрачнији од оног који се иоле може замислити. Хипотеза да се историја понавља, сада се непобитно потврђује. Питања, попут оних о томе ко ће бити инквизиција, која су то нова, велика краљевства која ће се успоставити, који ће се крсташки ратови започети, колико ће честе бити куге и глади, су тривијална. То је све декорација, последица креативности носилаца пропаганде, у датом контексту.


Пандемија таласа планетом. Брегови таласа се шире на рачун доља, сваки нови брег веће је висине од претходног. Ускоро доља неће бити, само чаробни брег на чијем ће врху сеирити преживели, они који су имали потребну и довољну срећу. Не важи „ако имате среће-онда ћете преживети“, већ искључиво „преживећете ако и само ако будете имали среће“. Само еквиваленција, ништа импликација. Тако логично.

Плутајући на врховима таласа, са све мање снаге и даха, људи се инстиктивно хватају за све што би заличило на шлауф. Тако се разум помоли под окриљем инстинкта, и исконског страха од смрти. Разум све теже промишља и бира, што му није својствено, пошто је оштећен, ослепљен и спутан снагом фрустриране пропаганде. Разум се брани веровањем у недоказано и непроверено, зато што се себично бори за сопствени опстанак. Рекло би се да је разум слуђен, али у свеопштој изопачености, вероватно је то у реду. Сваки преживели понеће у себи макар мрву разума, што је велика гаранција да ће, једном, некада, проћи нови средњи век.


Оно што је сигурно, политика је умрла. У ствари, убијена је, згњечена чизмом пропаганде. Наслов овог блога је постао неразуман, половина наслова је мртва, друга половина реално и једино жива. Пропаганда постоји због политике, све док је не убије и загосподари народом. Народ постаје необично мирна руља, без слуха, вида и укуса. Непокошене влати корова, где се свака влат опасала шлауфом и плута на мртвом мору достојанства.

Веома ми је тешко да пишем ово. Верујем да је још теже за читање. Пре годину дана бележио сам „из пиџаме“ мисли, без представе о таласастој пандемији, већ само о унутрашњој побуни против присиле, кућног затвора, тескобе. Себично, али разумно копрцање на обали, далеко од таласа болести. Сада је талас прекрио обалу, и све је остало на пукој срећи, да ме погледа, или прескочи. Борим се са пропагандом, а у ствари са разумом. Све мање верујем да је разум остао здрав, иако је тело, за сада, поштеђено болештине.

Годину дана потуљене акумулације сродних осећања/емоција: беса, немоћи, туге са све више примеса депресије, лаких шокова изазваних разноразним парадоксима и контрадикцијама, безвољности. Сво протекло време, под ударом снажне пропаганде зарад остварења јединог циља багре на власти-да остане на власти, потпуно се уклопило у идеју мог личног света, створеног из самоодбране од апсолутног лудила. Тај свет је море тишине, без таласа, без пене, чисто и мирно, равно као тепсија. Залеђена површина без одсјаја, кристална површина хладноће. Дани ћутања, без белешки, без трагова о икаквом постојању. Можда је све то тако, и зато, што немам трунку вере, вере у разум. Зато што сам унутар те кружнице, тог личног затвора, који је настао по моделу lock-down-а, пошто није било разумног избора. Или је мањкало храбрости да се о изборима поразмисли.

Људи су бежали одавде, како би спасили своје животе од примитивне силе багре. Сада се нема више где побећи. Сада се може седети, практично лежати, и чекати да све ово прође. Нама, који овде живимо, стање чекања у бесмислу и безвољности, није ново то, такво стање. Само је и то један нови ниво игрице, дупло-голо у доминама дана који редом обарају један други.

Осећам се лоше када записујем, исто толико лоше када не записујем. Бележење сам прогласио одговорним, па одлучио да будем неодговоран. Увек у контри. Последњи трзаји разума, последњи покушаји да се одвоји добро од зла, да се постојање ослободи рака бесмисла. Погрешна терапија, рекао био здрав разум, кога нико више и не чује услед језиве буке пропаганде. Белешке постају Морзеови симболи „…—…“, удаљени, тешко препознатљиви, слични једни другима.

-. (Н) —(о) …-(в) ..(и) …(с) .-.(р) . (е) -..(д) .-(н) .—(ј) ..(и) …-(в) .(е) -.-(к)


Сада је тек, и само, пуки почетак новог средњег века. Сваки иоле сунчан дан можда је део пропаганде. Већ сваки ружан дан је реалност. Отпор ружном времену је девијација, за коју ће се убрзо склепати нека вакцина. Ходање по киши и ветру, без заштите, постаће карактер новог средњег века. Услед добре пропаганде човек ће престати да осећа природу, да би је без гриже савести, свугде и на сваком месту, убијао вишекратно. И та ће своја непочинства проглашавати својом великом жртвом. Парадокс ће бити забрањен, и као појава и као појам. Смењује га нова нормалност. То је та чудесна моћ релативизације. Унутрашња потреба да се изједначе крвник и жртва, моћ и немоћ, ум и глупост, здраво и болесно. Ултимативна једнакост спремала се стотинама година за овај историјски тренутак. Дочекала је своју епоху. Из ње ће се тешко и споро извлачити, све док се напокон не почну рађати андрогини. Макар силом, макар из посебно припремљених рнк вакцина.

Да ли ово сада пишем са вером, или нагађам? Не, мислим да предосећам. Чиним ли пропаганду? Не, браним се од помањкања разума, обећања, разних породица, фамилија злочиначких кланова и багри навијачких, примитивних јединки спремних да убију за суви сендвич, бесплатан транспорт и две до три црвене. Браним се од безвлашћа, сањам анархију која би била благодатна за ову пошаст коју смо створили, под изговором бриге за себе и својту. Ово више није освета лоших ђака, како смо се само изговарали пре пар година. Ово није локал-фашизам радикалске провинијенције, овде је зло уткано у генетски код пробуђено да се оствари у свом пуном смислу. Овде рат није могућ, зато што се не завршава. Овде мир не станује нигде, ни у најудаљенијем кртичњаку, или дну каквог језера. Зло има безброј лица, а сирото добро само једно. Сада су ту маске, још је теже препознати и добро и зло. Одаје их само пропаганда, она се не крије иза маски, она не носи рукавице. Она туче вакцине, редом који личи на стихију, али свакако није то. Овде се игра коло око најновијег споменика великодостојнику старом безмало хиљаду година. То одавно не ради нико, тотеми се поново дижу. Да би се, ваљда, крада прође нови средњи век, рушили налетом неког новог, ново здравог разума. Неког новог, наизглед слободног и убогог хероја сутрашњице.


Давно је било јутро, када сам започео ово. Жељан сам прича. Добрих, истинских, попут Острва пеликана. Оних које одвлаче пажњу од свакодневнице тако што причају о њој. Опет, засићен тужним људским судбинама, остајем хладан и инертан, без гласа и покрета. Попут дрвета. Камена. Док ме неко, или нешто не посече, или покупи успут, за у џеп, па из џепа у главу, прозор, кордон, јавни сервис, скупштину.

Жељан сам правих прича, које имају слику, тон. Које нису пропаганда, већ промоција добра и истине. Али знам, то је жеља за бекством из стварности. То је помало кукавички, смешан графит „правда за мене“. Засићен, а жељан, подељен, располућен. Практично, низашта. Успео сам да се улопим у тај пусти нови средњи век. На жалост, или на срећу? Опет свеједно, о томе ће суд дати пропаганда.

1 Comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s