јаук

јаук

волео бих да си ту
у кику да се уплетемо
уплетени скаменимо
скамењени земљу
притиснемо
истопимо
издубимо
и дуб остаклимо
знојем, сољу
избелимо
облак сачинимо
такав облак
да се само небо
постиди
волео бих да си ту
да се од умора
на све четири стране
раширимо
разапнемо
раскрстимо
да се не зна
ко је ко и
чије је шта и
ко уздише а
ко уздах удише и
ко стење а
ко стењу себи у
очи точи
волео бих да си ту
да види ветар
шта је сила
да види ноћ
шта је бездан
да види крај
како се
лако
почиње
волео бих да си ту
да се опет
као некад
удвојим
да се препустим
да се сетим
онога кад из утробе
излазиш
да је то то
као кад у утробу
улазиш
да си нико
ни од чега и
ништа
ни из чега
и да си мање
од капи воде
или краће од
лептира или
лакше од
пепела писма
умишљеног
састављеног и
незабележеног
волео бих да си ту
да ми по
леђима
исцрташ небо
на ком су само
репатице и
падалице и
све су
твоје, само твоје
као и кожа
моја, с леђа
што је твоја,
само твоја и
мој бескрај је
твој и
мој крај је
твој, само твој
волео бих да си ту
да се опет
као некад
обезличим
и у смех
праснем
као чаша
кад се разбије
за добро
за најбоље
за оно што не знамо
да је
ал’ знамо да
слутимо
желимо
чежњом као вуном
одевамо
па зубима
кидамо и
голитимо
волео бих
да си
ту…

 

није јабука, дугме је… 🙂