јара у тринаест реди

јара у тринаест реди

јара ми скрива речи
под пазухе
тамо слаже јалове шкољке
без бисера
и гледа ме, како се мучим,
како десном
руком леви пазух претражујем
сваку тресем
да зазвечи, да се одазове
да мук
у облак отера
дa јара
умине.
– – –
под левим су
пазухом истине
ту све више пече, сврби,
ту увек
има довољно места,
кућа неспокоја
намерно од газда запуштена,
сада мук
снагом јаре, врелог ваздуха
лако господари
слаже шкољке испосне
ниже уроту
непресуђену.
– – –
левом бих руком
десни пазух
претражио
језик посекао
мукли јаук у трен прогутао
дивље траве
брао, јео, повраћао,
леву руку
под десним пазухом
лако сасушио
расцепљеним језиком свако своје
облизао око
срамоте.
– – –
но, и ту је мук,
слава му,
пошто прија та тишина
од лажи
саткана, на потки
од јутара
млаке воде и
врелог ваздуха,
чини се да ту свака
спава молитва
у част заблуделих ветрова што
се успут
загубише.
– – –
ако једном попусте
ужарене тишине
обе ћу руке подићи
у вис
да се вреле лажи замене са
леденим истинама
да коначно и ја
постанем савремен
пожељан, лак и леп
овом данас
и неком сутра
што иде
а не види се
очима срамоте
и не осећа се
расцепљеним језиком
све је то
та проклета
врелина
– – –