Сваки град постоји само у свом предграђу. Његов центар је слика, мртва и овешана о небо, тако да се добро и лако увиђа, са свих страна. Ходати по центру неког града, исто је што и ходати по шареној слици, и у том се ходу прилагођавати, уклапати у мотиве, боје, па и сенчења. Ход је пуко уклапање у ту мртву природу. Већ ходати по предграђу, слободном од било каквих имиџа, статуса и поза, већ то је исто што и живети.
Неко, ко из предграђа стално хита у центар града, лако примети да време у предграђу протиче два пута брже него у центру. Обрнуто, тако шта неко из центра никако не може да примети. Једноставно је, људи из предграђа увек су нешто старији од својих вршњака из центра. Разлика се ствара у детињству. Почиње од самог рођења. Беба од шест месеци рођена у предграђу, стара је исто колико беба од годину дана рођена у центру. Дечак, или девојчица од годину дана, из предграђа, једнаком вештином хода и игра се, као и дете из центра од скоро две године. Како време пролази, тако се лагано смањује ова разлика. Негде око осамнаесте године човека из предграђа, што одговара човеку из центра од којих двадесет четири, двадесет пет, разлика постаје негативна, и до старости се потпуно анулира.
Неко би помислио да причам о последицама живота у предграђу и центру неког града. Не, причам о сазревању. О мотивима. Размишљам о предностима и недостацима које човек стиче самим местом рођења и одрастања. То његово место, исто је толико његово колико и боја његове косе или очију, висина, неки тамни белег на бутини, за који сви верују да је заслужна његова мајка, која док га је носила у стомаку бива нечим уплашена изненада, и рефлексно се хвата за своју бутину, исто оно место где њено чедо добија белег за цео живот. Интересантна ми је та предодређеност, од које ће све после бити посве јасно и несумњиво. Лако разумљиво и објашњиво.
Деца из предграђа стапају се међусобно. Деца из центра стапају се са фасадама, споменицима. Асфалт не мирише исто у центру и у предграђу. У предграђу се живот чује, не мора се напрегнуто ослушкивати. У центру се нема шта чути.
Зато је живот у предграђу увек компликован и тежак. Зато што постоји. Центар је тих брига ослобођен. Па само ако погледамо кућне љубимце, рецимо, мачка из предграђа не мора сатима да тражи место свога олакшања, толико је немарно ограђених дворишта и рупа у тим оградама, толико је земље и гомила од песка, припремљених за нека зидања, презиђивања, доградње или малетрисања. Мачка из центра, салонка, ако нема своју кутију са песком, која је увек на истом месту, мора поштено газити по асфалту и бетону, шуњати се у сталном страху од људи и кола, а не од других мачака, до неког парка, више паркића, где ће прилично неспокојно и хитро морати да обави то што се обавити мора.
Сваки центар увек ће бити награђен својим предграђем. А сан сваког предграђа је да једном постане центар. Тако центри расту, а да се предграђа никада не смањују. Тако предграђа једу своје центре, и тако их увећавају, а да се центри о томе ништа ни не питају.
Да, ја сам рођен у предграђу. Тамо сам одрастао и гледао како оно постаје центар. Гледао сам како земљане улице постају асфалтне, како се сужавају због нових тротоара. Гледао сам како се монтирају телефонске говорнице и како испред њих настају редови, дугачки по пола сата, па и сат. Гледао сам како се затрпавају бунари и како се полажу цеви топловода, канализације. Знам место сваке септичке јаме која више није опасна по живот, а и одавно је већ једва плитко улегнуће у дворишту, ако нека бетонска стаза већ није прешла преко ње. Знам где су били кукурузи, где су се слободно брале шљиве, а где се морало красти грожђе, и брескве.
Сећам се како смо, као деца одлазили у центар. Понекад смо били вођени тамо, а понекад смо тамо бежали, кришом. И увек сам се питао да ли деца из центра имају тај осећај обавезе да се врате назад, као што смо имали ми, деца из предграђа. Где иду деца из центра? У предграђе су долазили тако ретко, и тако случајно, да се то једноставно није ни важило.
Много волим своје предграђе, иако је оно одавно престало да буде предграђе. Појело је центар, али дефинитивно му није пријало, мислим да стално од њега подригује. Иксрено, скоро сам се преселио у крај града који је пре једно сто-сто двадесет година био право предграђе, али је све више и више центар. Слика, једва жива и овешана о небо, са премало деце која успорено одрастају, и превише стараца који убрзано умиру. Слика, на којој се нико никоме не смеје, и не радује, макар не онако како то раде људи из предграђа.
Толико сам волео своје предграђе, да сам га једноставно морао заменити са центром. Једино што ми је остало, не радим ништа да бих се у ту слику уклопио. Такорећи, штрчим. Могу то, зато што нема никога да то примети. То је, ваљда, једина предност центра у односу на предграђе. Тамо, у предграђу, примети се и оно што је неприметно. Зато што је тамо живот. А и у животу, може ти одједном постати нешто велико и важно, зато што је било веома неприметно. Готово непостојеће. Као центар непостојеће.
И дан данас, после педесетак година, стално се враћам у своје предграђе, које, као што рекох, то и није више то, предграђе. Није ни битно, важан је онај осећај који настаје приликом враћања, онај дечији осећај који деца из центра никада нису стекла. Стално освежавам тај осећај, како би данас рекли, орошавам га, мада он ни не губи на свежини, ако ћемо поштено. Ваљда је толико снажан, велики и леп, као неки супер херој из стрипова. Ми, деца из предграђа никада не успемо до краја да одрастемо, за разлику од деце из центра. Зато се и разликујемо толико, да се то увек и свугде примети. Зато смо ми мангупи, увек и за све криви. Никада досегли своје супер хероје. За разлику од оних из центра, који своје супер хероје никада нису и никада неће имати. И никада и на зашта нису и неће бити криви. Само зато што су они из центра. А ми из предграђа. Из нечега у шта се увек мораш вратити, за разлику од њих, који никада нигде нису морали да се врате. Зато је наше све пуно, а њихово празно. Наше увек живо, а њихово…слика једна нежива.

Advertisements

12 thoughts on “Предграђе

      1. О да. Стално. Ми смо пролазници. Путујемо, пролазимо, и док спавамо, а тек док смо будни

  1. …malo pre sam komentarisala preko fona, sa casa na fejsu. nisam zavrsila. klinci pisali maturski poslednji pismeni..o sreci. heh. ja sam inace uvek zivela u predgradju. u primenjenom pozoristu postoje te vezbe centra kruga i poverenja koje moras da imas u one koji su oko tebe, koji vide sve, a ti vidis samo ako se vrtis oko svoje ose. tako nekako.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s