Био је март деведесет друге. Отишли смо у болницу двадесет седмог увече. Отишли, ха. Моја је жена отишла, подухватила стомак са обе руке, обукла најравније, плитке ципеле, заборавила све, и личну карту, и здравствену књижицу, и пиџаму. Тражила је да зовем комшију Кебу, да нас вози, пошто је непогрeшиво знала да ћу ја, од силног узбуђења и нетипичне погубљености, да направим неко чудо у вожњи. До капије сам стигао пре ње, али морао сам да се вратим. Био сам у папучама, и горњем делу пиџаме. Заборавио сам, од узбуђења, да се обучем. Четрнаест сати касније, родила се наша Јелена.


Био је мај деведесет друге. Отишли су у болницу двадесет седмог увече. Отишли, ха. Наш школски друг, наша генерација, шесдесет шеста, и његова жена, одвезли су се до ГАК-а, исте оне болнице где се моја жена породила два месеца пре. Из куће су изашли као и ми, око једанаест увече. Дванаест сати касније, родила се њихова ћерка, Јелена.


Породиље су прошле идентичну процедуру:
– Колико имате година?
– Двадесет шест.
– О, како сте млади. То је одлично. Први порођај?
– Први, да.
– Одлично. Одлично. Неке болести? Шећер, срце, плућа?
– Не, ништа.
– Одлично, одлично. Нешто у породици. Знате, психички? Неко самубиство? Не. Одлично. Шизофренија? Ништа. Доообро. Епилепсија?
– Ништа од тога, хвала Богу.
Свако од тих прилично упадљивих „одлично“ имало је два смисла, у зависности од смене у болници. У једном случају, то је било само обично, рутинско, безазлено одлично. У другом, свако то „одлично“, за мајку, оца и будућу бебу, било је стравично, трагично.


У четвртак, другог априла 1992. наша Јелена дошла је кући.
У петак, двадесет деветог маја, нашег школског друга позвали су у болницу. Никада не зову у болницу код порођаја. Осим кад је нешто сачувај Боже. Он је то знао. Почео је да осећа, да слути. Ни дан данас, после двадесет и шест година, не сећа се руте којом се довезао до болнице. Као да није ни возио. Као да је летео. Као да је хтео да се подигне високо и види шта се догађа са његовом женом и бебом. Сачекала га је сестра, ваљда главна, каменог лица, са неким папиром у рукама.
„Ваша беба…није баш добро.“
„Како? Шта?“
„Није. Проблеми са дисањем. У ствари, није одмах продисала.“
„Немогуће. Чуо сам се са женом. Рекла ми је да је све било нормално. У реду.“
„Знате, то су мајке. Оне у таквим тренуцима помешају стварност и жеље. Дешава се то, није ништа необично.“
„Где је беба? Могу ли да је видим?“
„На другом одељењу, на неонатологији. Не знам да ли је баш добро да је видите. Да вам кажем нешто. Видите, млади сте и ви и ваша супруга. Разумете шта хоћу да вам кажем…“
„Где је неонатологија? Куда се иде?“
„Овим ходником до краја, па десно, преко пасареле…“
Поново је полетео. Дигао се изнад крова болнице и супер видом гледао кроз кровове, кроз етаже. Тражио је просторију са инкубаторима. У згради поред, угледао је собу са прегршт ултраљубичастог светла које просто исијава. То је ту. Његова Јелена је ту.
„Ви сте?“
Тај и тај.
„Да, примљена је у врло лошем стању.“
„Примљена?“
„Да. Одмах је стављена на вештачка плућа. Није успело.“
Тада је, у том тренутку, изгубио моћ летења. И моћ говора. И све моћи једног обичног двадесетшестогодишњака. Морало је да прође неко време, да се било шта од тих моћи поврати.


У исти онај четвртак, другог априла 1992. увече, гледао сам нашу Јелену, то чудо, тог ванземаљца, како халапљиво сиса.
У петак, двадесет другог маја те 1992., увече, наш школски друг стигао је до врата мртвачнице. Супер видом је кроз велика дрвена врата безуспешно тражио своју Јелену. Ништа. Дозвао је некога. Ни тај није знао ништа да му каже. Показао му је неки папир, на њему је стајало само његово презиме.
„Где је беба?“
„Тело смо послали на кремацију?“
„Како? Зашто? Кога сте питали, ко вам је то наложио?“
„Таква је процедура.“
„Немогуће. Ваљда се родитељи питају нешто.“
У то време, док је наш друг безуспешно покушавао да нађе своју бебу, она је безбрижно, и сигурно халапљиво повлачила млеко из флашице, ушушкана у розе ћебенце у наручју неке жене, далеко од болнице, далеко од мајке која ју је родила. Далеко од свега што јој је било предодређено. Била је веома жива и здрава, и ако неко мисли да је то за једну бебу најважније, није.


„Нашао сам моју Јелену. Нашу Јелену. Нисам рекао жени. Не могу.“
„Где си је нашао?“
„Видео сам је како излази из школе. Пратим је, ево има петнест година.“
„Ко ти је рекао?“
„Један од родитеља, као што смо ми. Има целу смену, у дан, тог маја 1992.“
„И, како?“
„Мало, по мало. Зовем, идем, причам. Знаш, нико ништа не тражи. Ја нудим. Паре, за информацију. И тако, миц по миц. Неки неће ништа да кажу, неки само наговесте. Не знам колико сам пута ударио у празно. Лажна вест. И данас, после петнаест година, још увек замећу трагове.“
„Како сад знаш?“
„Погледај.“ (показује слику девојке, боже, иста моја Јелена)
„Извини, болесно звучи, али ни мало не личи на тебе.“
„Ево ти слика моје жене, кад је имала петнаест година.“
Боже, ово је невероватно. Иста особа је и на црно белој и на фотографији у боји. Исто лице, очи, нос. Обрве, у милиметар. Размак између јагодица. Иста особа. Слика у боји као да је настала копјутерским бојењем старе, црно беле.
„Мислиш да је слика довољна?“
„Не мислим. Знам да није. Морам некако да дођем до једне једине длаке косе. Само једна длака ми треба, па да се све ово једном заувек заврши. Морам да изађем из пакла у који ме је увела та јебена смена. Ти си је промашио за пар дана.“
„Како за пар дана? Откуд знаш?“
„Знам све, брате мили. Ево ти смене у априлу ’92, ту ти је и март. Кад оно беше твоја Јелена, март?“
„Март.“
Одједном не могу да прогутам ни сопствену пљувачку. Из врата, из оне бабине рупе одједном куља нека хладна вода и разлива ми се по врату, па потом по раменима.
„Онај горе, он те погледао. Вас је погледао. А ми, кад смо били на реду, мора да је задремао.“
„Ма пусти сад то, него, шта ћеш са косом.“
„Има лабораторија, у Швајцарској. Мора тамо. Овима овде, ником не можеш да верујеш. Распитивао сам се. Повезани су сви, и то и даље функционише. Не можеш да замислиш како се штите. Не смем ни да пошаљем. Морам да однесем, лично, физички.“
„Колико им треба?“
„Рекли су две недеље. Нек траје колико траје, где је петаест година ту су и две недеље. Морам да одем по резултате. Саветовали су ми да их не шаљу. Може уз пут да се загуби. Или да се отвори. И онда све пропада. То ми је једина, последња, коначна шанса. Нема даље. После овога нема даље. Јебем ти смену, да ти јебем.“


Сада је 2017. Виђам мог школског друга, с времена на време, на телевизији. Неки велики Европски суд наложио је нашој држави шта све треба да уради по питању украдених беба. Мислим да ништа битно није урађено. Прошло је двадесет шест година. Моја Јелена ових дана завршава факултет. И даље живи са својим родитељима, али све више жели да се одвоји, да живи сама. Јелена мог школског друга исто завршава факултет. И она вероватно жели да се одвоји. Иако је већ одвојена. Иако не зна да има рођену сестру, млађу и срећнију него што је то била она на самом почетку.
ДНК се поклопио. Како то они кажу 99.9%. Не знам какав је смисао у тих 0.1%. Ваљда је то тај проценат који смо имали моја жена, моја беба и ја, да не потрефимо злокобну смену која је крала бебе. Проценти ништа не значе у поређењу са моћи да летиш и имаш супер вид, са којим можеш да видиш кроз кровове кућа. И тамо нађеш део себе који је службено убијен да не би живео са тобом, већ са неким ко је имао да плати, да купи живо биће. Тог једног малог ванземаљца.

Advertisements

25 thoughts on “Смена

    1. Да, невероватно како су срећа и несрећа тако близу, како их тако мало, у ствари, раздваја.
      Поздрав

    1. Да, ако пакао постоји, мој школски је са својом женом прошао кроз њега. И он каже, кад једном уђеш, једино је сигурно да док си жив, не можеш из њега изаћи. Никад, буквално. Никад.

    1. Хвала Него, поздрав.Немој се устручавати да линкујеш кад осетиш да треба. Ти људи који су прошли пакао и даље су невидљиви, сваки допринос да их осветлимо, добро је дошао. Свака наша реч о томе, то је мали корак са којим идемо у корак са њима, и пратимо их кроз пакао који пролазе. Бар изгледа да нису сами на том страшном путу.

    1. Да, постоје људи који могу да купе дете, одгајају га као своје, живе бездушним животом, као да је све потпуно нормално. А ништа није нормално.

  1. Ono sto je najgore u celoj prici je suocavanje tvog prijatelja sa tim da mu niko nikada nece vratiti njen prvi osmeh, plac, prvu izgovorenu rec kao i svaku narednu svih tih godina, zbog cega? Zato sto je neko platio da bi video sve to sto sam ne moze da ima! To je toliko strasno i uzasno da se ne moze opisati uopste.

    1. Он се бори, суочава већ двадесет шест година…Нема врата на која није покуцао. Нема „моћних“ до којих није стигао. Двадесет шест година празних обећања, типа „ево од сутра крећемо да то решимо“. И ништа. Или „моћни“ нису моћни, или су директо укључени у све то…Али ни то, ни једно сазнање и закључак не враћа украдено. Никада.

    1. Одједном ти се живот претвори у надреални филм, буквално. Он не живи свој живот у тој потрази за својим дететом, не, код њега је све измештено из нормалног контекста. Све је помешано. Замисли тренутак у ком је пронашао своје дете, тренутак у ком си у исто време срећан и тужан. Нема речи у нашем, ваљда ни у једном језику на свету, који може да опише тај тренутак, то стање и тај осећај. Страшно

  2. Strašno…znam i ja za sličnu priču..razmišljam da li da pišem o dečaku koji više nije dečak već čovek..Roditelji ni dan danas ne gube nadu…Bolno je sve to, užasno..o ovome treba da se piše…

  3. Ne znam šta kažem. Prosto nemam riječi. Ovo je definitivno definicija horora, a ne ona moja piskaranja. Tačno ne znaš šta je gore, živjeti s činjenicom da imaš dijete koje su ti ukrali i da ne možeš do njega ili sahraniti dijete. Ne možeš, a da se ne zapitaš, kakva osoba moraš biti da ukradeš dijete, da platiš za tuđe dijete i odgajaš ga kao svoje i živiš mirno s tim. Tvom prijatelju svaka čast.

    1. Није новац за свакога. Али у стварности то не важи. Важи оно сурово-није срећа за свакога. Ето, ту се открива дефиниција невиности.
      Западна цивилизација се нешто „цима“ око трговине људима, ха. Она иста цивилизација у којој је човек роба. И не само живи човек, већ и нерођени, или тек рођени човек. Не знам колико је то „цимање“ пуко испирање савести, хоћу да верујем да постоје алтруисти, и да постоји емпатија. Међутим, понеки светли пример у борби против издавања човеку новчане вредности делује као снег у касно пролеће. Као изузетак од правила. Од општих правила, која се усавршавају на све стране, у свим сегментима живота.
      Од Кафкијанског човека, преко човека-обичног броја, до човека робе. Шта је следеће? Гомилање залиха те робе, њено стално преметање да се, од чекања на трансакцију не уквари, све до масовног уништавања демодеа, лањских, „прошлих“ модела? Закон тржишта је чудо. Маркетиншке агенције већ ће се наћи да све то „поштено“ испрате.
      Једно је сигурно, то неће стати само од себе. Усавршаваће се и тражити све боља и боља „објашњења“ за „то тако треба“. То је закон новца. И моћи. Он непогрешиво проналази невине, за своје, у суштини, једнократне потребе. То је судбина сваке цивилизације. Док се сама не спали, до темеља, да би све кренуло испочетка, једном.
      Добро дошли на овај блог, хвала што читате. Поз

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s