Предграђе

Предграђе

Сваки град постоји само у свом предграђу. Његов центар је слика, мртва и овешана о небо, тако да се добро и лако увиђа, са свих страна. Ходати по центру неког града, исто је што и ходати по шареној слици, и у том се ходу прилагођавати, уклапати у мотиве, боје, па и сенчења. Ход је пуко уклапање у ту мртву природу. Већ ходати по предграђу, слободном од било каквих имиџа, статуса и поза, већ то је исто што и живети.
Неко, ко из предграђа стално хита у центар града, лако примети да време у предграђу протиче два пута брже него у центру. Обрнуто, тако шта неко из центра никако не може да примети. Једноставно је, људи из предграђа увек су нешто старији од својих вршњака из центра. Разлика се ствара у детињству. Почиње од самог рођења. Беба од шест месеци рођена у предграђу, стара је исто колико беба од годину дана рођена у центру. Дечак, или девојчица од годину дана, из предграђа, једнаком вештином хода и игра се, као и дете из центра од скоро две године. Како време пролази, тако се лагано смањује ова разлика. Негде око осамнаесте године човека из предграђа, што одговара човеку из центра од којих двадесет четири, двадесет пет, разлика постаје негативна, и до старости се потпуно анулира.
Неко би помислио да причам о последицама живота у предграђу и центру неког града. Не, причам о сазревању. О мотивима. Размишљам о предностима и недостацима које човек стиче самим местом рођења и одрастања. То његово место, исто је толико његово колико и боја његове косе или очију, висина, неки тамни белег на бутини, за који сви верују да је заслужна његова мајка, која док га је носила у стомаку бива нечим уплашена изненада, и рефлексно се хвата за своју бутину, исто оно место где њено чедо добија белег за цео живот. Интересантна ми је та предодређеност, од које ће све после бити посве јасно и несумњиво. Лако разумљиво и објашњиво.
Деца из предграђа стапају се међусобно. Деца из центра стапају се са фасадама, споменицима. Асфалт не мирише исто у центру и у предграђу. У предграђу се живот чује, не мора се напрегнуто ослушкивати. У центру се нема шта чути.
Зато је живот у предграђу увек компликован и тежак. Зато што постоји. Центар је тих брига ослобођен. Па само ако погледамо кућне љубимце, рецимо, мачка из предграђа не мора сатима да тражи место свога олакшања, толико је немарно ограђених дворишта и рупа у тим оградама, толико је земље и гомила од песка, припремљених за нека зидања, презиђивања, доградње или малетрисања. Мачка из центра, салонка, ако нема своју кутију са песком, која је увек на истом месту, мора поштено газити по асфалту и бетону, шуњати се у сталном страху од људи и кола, а не од других мачака, до неког парка, више паркића, где ће прилично неспокојно и хитро морати да обави то што се обавити мора.
Сваки центар увек ће бити награђен својим предграђем. А сан сваког предграђа је да једном постане центар. Тако центри расту, а да се предграђа никада не смањују. Тако предграђа једу своје центре, и тако их увећавају, а да се центри о томе ништа ни не питају.
Да, ја сам рођен у предграђу. Тамо сам одрастао и гледао како оно постаје центар. Гледао сам како земљане улице постају асфалтне, како се сужавају због нових тротоара. Гледао сам како се монтирају телефонске говорнице и како испред њих настају редови, дугачки по пола сата, па и сат. Гледао сам како се затрпавају бунари и како се полажу цеви топловода, канализације. Знам место сваке септичке јаме која више није опасна по живот, а и одавно је већ једва плитко улегнуће у дворишту, ако нека бетонска стаза већ није прешла преко ње. Знам где су били кукурузи, где су се слободно брале шљиве, а где се морало красти грожђе, и брескве.
Сећам се како смо, као деца одлазили у центар. Понекад смо били вођени тамо, а понекад смо тамо бежали, кришом. И увек сам се питао да ли деца из центра имају тај осећај обавезе да се врате назад, као што смо имали ми, деца из предграђа. Где иду деца из центра? У предграђе су долазили тако ретко, и тако случајно, да се то једноставно није ни важило.
Много волим своје предграђе, иако је оно одавно престало да буде предграђе. Појело је центар, али дефинитивно му није пријало, мислим да стално од њега подригује. Иксрено, скоро сам се преселио у крај града који је пре једно сто-сто двадесет година био право предграђе, али је све више и више центар. Слика, једва жива и овешана о небо, са премало деце која успорено одрастају, и превише стараца који убрзано умиру. Слика, на којој се нико никоме не смеје, и не радује, макар не онако како то раде људи из предграђа.
Толико сам волео своје предграђе, да сам га једноставно морао заменити са центром. Једино што ми је остало, не радим ништа да бих се у ту слику уклопио. Такорећи, штрчим. Могу то, зато што нема никога да то примети. То је, ваљда, једина предност центра у односу на предграђе. Тамо, у предграђу, примети се и оно што је неприметно. Зато што је тамо живот. А и у животу, може ти одједном постати нешто велико и важно, зато што је било веома неприметно. Готово непостојеће. Као центар непостојеће.
И дан данас, после педесетак година, стално се враћам у своје предграђе, које, као што рекох, то и није више то, предграђе. Није ни битно, важан је онај осећај који настаје приликом враћања, онај дечији осећај који деца из центра никада нису стекла. Стално освежавам тај осећај, како би данас рекли, орошавам га, мада он ни не губи на свежини, ако ћемо поштено. Ваљда је толико снажан, велики и леп, као неки супер херој из стрипова. Ми, деца из предграђа никада не успемо до краја да одрастемо, за разлику од деце из центра. Зато се и разликујемо толико, да се то увек и свугде примети. Зато смо ми мангупи, увек и за све криви. Никада досегли своје супер хероје. За разлику од оних из центра, који своје супер хероје никада нису и никада неће имати. И никада и на зашта нису и неће бити криви. Само зато што су они из центра. А ми из предграђа. Из нечега у шта се увек мораш вратити, за разлику од њих, који никада нигде нису морали да се врате. Зато је наше све пуно, а њихово празно. Наше увек живо, а њихово…слика једна нежива.

Advertisements

шапут

шапут

писао сам, некада давно,
док је било светла
и без јутра,
и повратка,
без обзира на пут и
рупе, вратоломе.
писао сам, а да нисам
своје писмо разумео
свој језик изгризао
свој глас својатао
толико
колико би бројање звезда
трајало за једну
младост, и
можда пар тешких корака
преко.
писао сам, док нисам
случајно
срео шапутање.
видео сам како лако
пере уво за уветом
оном водом коју
држах у устима,
док сам писао, и
викао, и
грдио, на све четири
стране света, што их
има само четири,
а не онолико
колико је звезда
које само младост
може избројати,
и можда преко тога
свега пар тешких
корака.
писао сам лако, лепо,
да сам просто морао
сам себе заволети
због толико просутог
шећера, и
отопљене
чоколаде, и меда
посвуда меда,
по коси грудима леђима
меда у устима и очима
био сам једна кошница
пуна звезда
које само младост
сме бројати, дрска младост
што би свему томе
још пар тешких корака
придодала,
тешких, кроз мед
је вазда тешко било
корачати.
писао сам, док нисам
случајно
срео шапутање.
од њега сам
напрасно
заборавио све,
па и то
да сам писао.
и што је тише
то шапутање
лакше се памти, и
брише јутра
светла и без светла,
путе равне, путе пуне
рупа,
стизања у земље и
градове који
су тада били
ближи него икада,
и у њима
писма која сам
сам себи слао
на језицима које
сам сам измислио
верујући да их
свако, свугде,
има разговетнути,
гласно,
безобзирно,
по живот опасно.
од шапата сам
све заборавио,
и у шапат сам се
сакрио.
у њему је и
дисање
песма
над песмама.
у њему је
удављена
она вода
коју држах у устима.
у шапату
од кога су све
усне од сомота, и
очи од угља, и
срећа од шећера, и
жеља од чоколаде, и
људи од
меда, а
сваки дан
има своју звезду,
коју млад
док сам још
писао
описах
као
моју
само моју.
тихо, само тихо је
после младости.
шапни ми,
само тако ћу
поново видети
звезде.

Смена

Смена

Био је март деведесет друге. Отишли смо у болницу двадесет седмог увече. Отишли, ха. Моја је жена отишла, подухватила стомак са обе руке, обукла најравније, плитке ципеле, заборавила све, и личну карту, и здравствену књижицу, и пиџаму. Тражила је да зовем комшију Кебу, да нас вози, пошто је непогрeшиво знала да ћу ја, од силног узбуђења и нетипичне погубљености, да направим неко чудо у вожњи. До капије сам стигао пре ње, али морао сам да се вратим. Био сам у папучама, и горњем делу пиџаме. Заборавио сам, од узбуђења, да се обучем. Четрнаест сати касније, родила се наша Јелена.


Био је мај деведесет друге. Отишли су у болницу двадесет седмог увече. Отишли, ха. Наш школски друг, наша генерација, шесдесет шеста, и његова жена, одвезли су се до ГАК-а, исте оне болнице где се моја жена породила два месеца пре. Из куће су изашли као и ми, око једанаест увече. Дванаест сати касније, родила се њихова ћерка, Јелена.


Породиље су прошле идентичну процедуру:
– Колико имате година?
– Двадесет шест.
– О, како сте млади. То је одлично. Први порођај?
– Први, да.
– Одлично. Одлично. Неке болести? Шећер, срце, плућа?
– Не, ништа.
– Одлично, одлично. Нешто у породици. Знате, психички? Неко самубиство? Не. Одлично. Шизофренија? Ништа. Доообро. Епилепсија?
– Ништа од тога, хвала Богу.
Свако од тих прилично упадљивих „одлично“ имало је два смисла, у зависности од смене у болници. У једном случају, то је било само обично, рутинско, безазлено одлично. У другом, свако то „одлично“, за мајку, оца и будућу бебу, било је стравично, трагично.


У четвртак, другог априла 1992. наша Јелена дошла је кући.
У петак, двадесет деветог маја, нашег школског друга позвали су у болницу. Никада не зову у болницу код порођаја. Осим кад је нешто сачувај Боже. Он је то знао. Почео је да осећа, да слути. Ни дан данас, после двадесет и шест година, не сећа се руте којом се довезао до болнице. Као да није ни возио. Као да је летео. Као да је хтео да се подигне високо и види шта се догађа са његовом женом и бебом. Сачекала га је сестра, ваљда главна, каменог лица, са неким папиром у рукама.
„Ваша беба…није баш добро.“
„Како? Шта?“
„Није. Проблеми са дисањем. У ствари, није одмах продисала.“
„Немогуће. Чуо сам се са женом. Рекла ми је да је све било нормално. У реду.“
„Знате, то су мајке. Оне у таквим тренуцима помешају стварност и жеље. Дешава се то, није ништа необично.“
„Где је беба? Могу ли да је видим?“
„На другом одељењу, на неонатологији. Не знам да ли је баш добро да је видите. Да вам кажем нешто. Видите, млади сте и ви и ваша супруга. Разумете шта хоћу да вам кажем…“
„Где је неонатологија? Куда се иде?“
„Овим ходником до краја, па десно, преко пасареле…“
Поново је полетео. Дигао се изнад крова болнице и супер видом гледао кроз кровове, кроз етаже. Тражио је просторију са инкубаторима. У згради поред, угледао је собу са прегршт ултраљубичастог светла које просто исијава. То је ту. Његова Јелена је ту.
„Ви сте?“
Тај и тај.
„Да, примљена је у врло лошем стању.“
„Примљена?“
„Да. Одмах је стављена на вештачка плућа. Није успело.“
Тада је, у том тренутку, изгубио моћ летења. И моћ говора. И све моћи једног обичног двадесетшестогодишњака. Морало је да прође неко време, да се било шта од тих моћи поврати.


У исти онај четвртак, другог априла 1992. увече, гледао сам нашу Јелену, то чудо, тог ванземаљца, како халапљиво сиса.
У петак, двадесет другог маја те 1992., увече, наш школски друг стигао је до врата мртвачнице. Супер видом је кроз велика дрвена врата безуспешно тражио своју Јелену. Ништа. Дозвао је некога. Ни тај није знао ништа да му каже. Показао му је неки папир, на њему је стајало само његово презиме.
„Где је беба?“
„Тело смо послали на кремацију?“
„Како? Зашто? Кога сте питали, ко вам је то наложио?“
„Таква је процедура.“
„Немогуће. Ваљда се родитељи питају нешто.“
У то време, док је наш друг безуспешно покушавао да нађе своју бебу, она је безбрижно, и сигурно халапљиво повлачила млеко из флашице, ушушкана у розе ћебенце у наручју неке жене, далеко од болнице, далеко од мајке која ју је родила. Далеко од свега што јој је било предодређено. Била је веома жива и здрава, и ако неко мисли да је то за једну бебу најважније, није.


„Нашао сам моју Јелену. Нашу Јелену. Нисам рекао жени. Не могу.“
„Где си је нашао?“
„Видео сам је како излази из школе. Пратим је, ево има петнест година.“
„Ко ти је рекао?“
„Један од родитеља, као што смо ми. Има целу смену, у дан, тог маја 1992.“
„И, како?“
„Мало, по мало. Зовем, идем, причам. Знаш, нико ништа не тражи. Ја нудим. Паре, за информацију. И тако, миц по миц. Неки неће ништа да кажу, неки само наговесте. Не знам колико сам пута ударио у празно. Лажна вест. И данас, после петнаест година, још увек замећу трагове.“
„Како сад знаш?“
„Погледај.“ (показује слику девојке, боже, иста моја Јелена)
„Извини, болесно звучи, али ни мало не личи на тебе.“
„Ево ти слика моје жене, кад је имала петнаест година.“
Боже, ово је невероватно. Иста особа је и на црно белој и на фотографији у боји. Исто лице, очи, нос. Обрве, у милиметар. Размак између јагодица. Иста особа. Слика у боји као да је настала копјутерским бојењем старе, црно беле.
„Мислиш да је слика довољна?“
„Не мислим. Знам да није. Морам некако да дођем до једне једине длаке косе. Само једна длака ми треба, па да се све ово једном заувек заврши. Морам да изађем из пакла у који ме је увела та јебена смена. Ти си је промашио за пар дана.“
„Како за пар дана? Откуд знаш?“
„Знам све, брате мили. Ево ти смене у априлу ’92, ту ти је и март. Кад оно беше твоја Јелена, март?“
„Март.“
Одједном не могу да прогутам ни сопствену пљувачку. Из врата, из оне бабине рупе одједном куља нека хладна вода и разлива ми се по врату, па потом по раменима.
„Онај горе, он те погледао. Вас је погледао. А ми, кад смо били на реду, мора да је задремао.“
„Ма пусти сад то, него, шта ћеш са косом.“
„Има лабораторија, у Швајцарској. Мора тамо. Овима овде, ником не можеш да верујеш. Распитивао сам се. Повезани су сви, и то и даље функционише. Не можеш да замислиш како се штите. Не смем ни да пошаљем. Морам да однесем, лично, физички.“
„Колико им треба?“
„Рекли су две недеље. Нек траје колико траје, где је петаест година ту су и две недеље. Морам да одем по резултате. Саветовали су ми да их не шаљу. Може уз пут да се загуби. Или да се отвори. И онда све пропада. То ми је једина, последња, коначна шанса. Нема даље. После овога нема даље. Јебем ти смену, да ти јебем.“


Сада је 2017. Виђам мог школског друга, с времена на време, на телевизији. Неки велики Европски суд наложио је нашој држави шта све треба да уради по питању украдених беба. Мислим да ништа битно није урађено. Прошло је двадесет шест година. Моја Јелена ових дана завршава факултет. И даље живи са својим родитељима, али све више жели да се одвоји, да живи сама. Јелена мог школског друга исто завршава факултет. И она вероватно жели да се одвоји. Иако је већ одвојена. Иако не зна да има рођену сестру, млађу и срећнију него што је то била она на самом почетку.
ДНК се поклопио. Како то они кажу 99.9%. Не знам какав је смисао у тих 0.1%. Ваљда је то тај проценат који смо имали моја жена, моја беба и ја, да не потрефимо злокобну смену која је крала бебе. Проценти ништа не значе у поређењу са моћи да летиш и имаш супер вид, са којим можеш да видиш кроз кровове кућа. И тамо нађеш део себе који је службено убијен да не би живео са тобом, већ са неким ко је имао да плати, да купи живо биће. Тог једног малог ванземаљца.

Одбљесак бљеска

Одбљесак бљеска

via U akciji „Bljesak“ prije 22 godine oslobođena zapadna Slavonija – Vijesti – Index.hr

PRIJE 22 godine u zapadnoj Slavoniji počela je vojno-redarstvena akcija „Bljesak“ i Hrvatska se u ponedjeljak, 1. svibnja, prisjeća dana kad su hrvatske snage 1995. u manje od 32 sata oslobodile zapadnu Slavoniju i time označile povratak hrvatskog suvereniteta…

Каже „…ослободиле западну Славонију…“. Али никако да каже – од кога ослободиле. И још каже:

Vojno-redarstvena operacija Hrvatske vojske i specijalne policije izvedena je nakon što su pobunjeni Srbi više godina odugovlačili i odbijali sve ponude za mirnu reintegraciju okupiranog područja u ustavnopravni poredak Republike Hrvatske.

„…окупираног подручја…“. Окупираног од кога? Ко је тај окупатор? Ако се не варам, Немачка је окупирала Пољску 1939. године. Немачки војник, окупатор, изашао је из своје земље и ушао у земљу која није његова. Странац може да окупира. Међутим, по савременој теорији ратовања, може и домаћи да окупира. Ти побуњени Срби су били домаћи на територији коју су, како Хрватска сматра, окупирали. Зашто званична Хрватска по сваку цену жели да грађански рат прикаже као класичан, међудржавни рат? Постоји само један једини одговор-само у том случају је протеривање „окупатора“ легитимно. Савремена Хрватска и после двадесет година није сигурна у легитимност своје државе, зато пише историју својим писмом, тако да грађански рат проглашава међудржавним, а протеривање свог становништва легитимним. Етничко чишћење у сред Европе, пред њеним очима и очима човечанства, мора се стално, изнова, приказивати као ослободилачка, праведна, часна ствар. Неспособност да се дође до мирног решења води до способности да се силом наметне воља јачег. Да се убије, протера, поруши и попали. Држава заснована на етничком принципу, применом бруталне војне силе, спровођењем етничког чишћења, у срцу Европе у којој владају такозване Европске вредности, доводи у питање и ту државу и Европске вредности.

U akciji je sudjelovalo 7200 pripadnika vojnih i policijskih snaga, a oslobađajući zapadnu Slavoniju poginula su 42 pripadnika hrvatske vojske i policije, a njih 162 je ranjeno u dotad najopsežnijoj oslobodilačkoj akciji u Domovinskom ratu. Neki od ranjenih branitelja umrli su od posljedica ranjavanja.

Међутим, ово је само половина пуне информације. Колико је било „окупатора“? Како одредити број припадника „окупационе силе“? Да ли је то број Срба становника западне Славоније? Из које је земље дошао Србин окупатор и окупирао Западну Славонију? Из Србије? Не, то је Србин из Хрватске, онај исти Србин који је био „конститутиван“, а потом вољом већине и снагом мача и огња те исте већине, од „конститутивног“ постао „окупатор“. Сопствене њиве, сопственог дворишта, сопственог пута, школе, општине…

У Индексовом тексту ништа се не каже о жртвама „окупатора“. Колико је погинулих, рањених? Колико је заплењено оружја? У акцији „Бљесак“ први пут је Хрватска употребила зракоплове. Колико је зракоплова имао „окупатор“? Колико је оборених „окупаторских“ зракоплова? Нема. А како је онда дејствовао, и по чему, Хрватски зракоплов? По „окупатору“ на земљи. И то на његовој, „окупаторовој“ земљи. Земља је ваљда, пре него што је Хрватска, онога ко је оре, ђубри, одржава, и то већ стотинама, ако не и хиљадама година.

Један од коментара:

Migovima tukli kolone..ispirali krv sa ceste da zametu tragove..preko 100 civila ubijeno..od toga 55 zena i 11 djece…zavrsili posao koji nisu 1991 uspjeli…
Или, на пример, овај:

Ivan Pavlicic ·

Slavonci su danas toliko sretni zbog unistenja zlocinacke Jugoslavije da su masovno poceli kupovat karte u jednom smjeru za Njemacku, Irsku…Od velike srece su poceli bacat djecu pored kanti za smece i trazit hranu po kontejnerima a hrvatski Jadran mnogi mogu vidjet samo na fotografijama. Bravo za unistitelje zlocinacke YU!!! Trazili ste, uzivajte! Karma je cudo!
Осим што се појави глас разума, ту и тамо, он је само опасна анти-Хрватска, југо-комунистичка пропаганда. И ако тај глас каже да су се цесте спирале од крви цивила, што је истина, иако каже да Славонија остаје без људи, иако је све то истина, не, то је пропаганда.
Akcija „Bljesak“ smatra se svojevrsnim uvodom u oslobodilačku vojno-redarstvenu akciju „Oluju“ početkom kolovoza 1995., u kojoj je oslobođen Knin, središte srpske okupacijske tvorevine u Hrvatskoj te većina okupiranog područja.
Овако срочено, „…Книн, средиште српске окупацијске творевине…“, каже да је Србија окупирала део Хрватске. А није. И то је, у ствари пропаганда. Званична Хрватска мора се држати пропаганде, како би очувала легитимитет. И ту долазимо до веома важног и израженог елемента фашизма у бити званичне Хрватске. Нацисти су своје акције покривали јаком и широком пропагандом. Логоре за масовно убијање називали су, крајње невино, радним логорима. Ето, и дан данас се појављују у Хрватској неки политичари и знанственици који за Јасеновац не кажу да је био логор за уништење људи, не, то је био радни логор. Покатоличење православних није било ништа страшно, то их је само спашавало од непријатности. Непријатност је била смрт, или у најбољем случају протеривање, тих година другог светског рата и НДХ.
Оно што треба да брине, наравно, није пропаганда и полу-истина званичне Хрватске политике. Не, цивилизација се и раније обрачунавала са фашизмом и нацизмом. Међутим, део цивилизације, а првенствено Европске, прећутно је прихватио ту и тако успостављену државу. И више од тога, на разне начине је својевремено подржавао „домовински рат“, чиме су успостављена нова цивилизацијска правила, по којима је некажњиво етничко чишћење, смртоносно дејствовање по сопственом, цивилном становништву док је оно у буквалном стању егзодуса, транзита ка територији која не угрожава голи живот.
Европа, након свих сазнања о злу уграђеном у темеље Хрватске државе, ипак под своје окриље прихвата такву земљу. Неко може помислити да је чланство Хрватске аболиција за зло причињено сопственом становништву. Није, то се само тако чини. Геноцид се не може аболирати, заборавити. Крв се са цесте може опрати, али она, тако водом разређена, ипак са цесте увире у земљу онога коме је припадала. Та земља тако постаје света, и повод за сталне борбе и превирања. То је судбина свих светих земаља, то је чињеница, а не моја зла намера. Волео бих да нисам у праву, али ме реалност демантује.
Не знам о чему говоре када се хватају „помирења“. Помирење није пропаганда, није само жеља. Помирење је мисија, она треба мисионаре, а они треба да су одговорни, морални, храбри, часни. Ко, Колинда, Вучић? Месић, Дачић? Клер, свештенство? Привредници, спортисти, знанственици? Нема мисионара, још дуго их неће ни бити. Све док се руководе личним интересима, самопромоцијом, све док се руководе новчаним зарадама и хране пропаганду, не само што се не приближавају улози мисионара, већ напротив, сатиру и уништавају неке, тешко видљиве и притајене мисионаре. Помирење је равно утопији, али све мање је то етничка мржња, све више је то потреба Европе. Зато нормална и здрава Србија не треба чланство у том клубу. Сваки минут посвећен том чланству је сат уназад у достизању позитивног система вредности. Сваки дан изгубљен на погрешном путу, то је година мање у животу потомака. И то је већа вероватноћа да ће и ова земља, на којој Срби сада живе, у једном тренутку морати да постане света. Натопљена крвљу невиних.
Важно је, пресудно, шта се налази у основи сваког дела, како доброг, тако и злодела. Иако на самом почетку све може изгледати савршено и прелепо, то је само привид, то је рад самог ђавола. Ако је дело добро, никако се не заснива на смрти невиног, на згаришту његовог дома, никако не почива на гледању у његова леђа кроз цев какве пушке или топа, док напушта земљу коју су му преци оставили. Нема тог имена у чије име отето није и проклето. Па макар се то звало тако лепо, као Хрватска. Или, као Србија, наравно.
Ако је Хрватима важно оно „За дом спремни!“, и ако се ни мало не постиде извора са кога је то потекло, то је већ патолошко-еколошки (чистоћа) проблем. Викање, па и урлање, свету земљу не дотиче. Света земља нити види, нити чује. Она може само да памти. И да се ничега не плаши. Па ни смрти, а камоли невине крви, коју прима и чува. Да се, под капом небеском, ти облаци невине крви земаљске у сунцу огледају. Сунцу стварно чистих. И слободних. Од сваког зла, па и зла својих кољача.
Живели Срби, ако већ неће Србија.