Сила одређује правду. Знам, то је неправедно, то помисли у првом тренутку неко ко ту реченицу прочита. Али, ја пишем, и зато сам то написао. И зато сам ја сила. И зато ја одређујем правду. Онај ко чита, он само чита, а то није сила. Он може само да се повинује сили, и правди. Може и да гунђа, да морога, може и да прогласи да је она моја реченица потпуна глупост. Али, све то је узалуд. Зато што он није сила. Апсурдно, да би ту реченицу могао да побије, да утврди ново правило, које би гласило: „Сила НЕ одређује правду“, неко би морао прво добро да се осили, да постане моћан и јак, да то напише и да за то што напише употреби сву могућу силу, како би то постало истина. Он би морао да постане сила која одређује правду. Он, сам по себи, својом природом и карактером, својом силом као једином особином која је уједно и аргумент, био би дефиниција контрадикторности.


Неки тамо шиптар, Харадинај, је злочинац. Крвник. Убица. Зло. И све је то, врло вероватно истина. Можда је и потпуна истина. И све сам ја то, лепо, написао. Али то није довољно да би било сила. То није довољно да би се према њему, том злу, одредила примерена правда. На његовој страни је сила, која га брани од правде, тако што га ослобађа од истине. И од његовог, почињеног зла. И осим што сила одређује правду, она исто тако одређује зло. Жртве зла су мртви људи, жене, деца, или готово мртви, ако су силовани, злостављани, мучени. Мртви и готово мртви, пошто не постоје, не дишу, не виде, не говоре, не раде, не требају ништа. Ни правду. Ни истину. Сила каже да је њиховом смрћу, њиховим брисањем, уништењем, затирањем, уједно нестао и разлог да им се, тако поништеним и непостојећим, омогући било какво право на истину, правду. Мртви су, једноставно, мртви, њима не треба ништа. Само живи, па и они живи који су убијали, ништили, чистили, затирали, они имају право. Њима треба право. Да их ослободи од истине, сопствене злобе, и од правде. Апсурдно, зар не?


Онај ко је спреман да се осили, спреман је и на зло да почини. Снагом силе он ће своје зло прогласити за добро, добро за истину, истину за слободу, и биће чист пред људима, живим људима. Онима који дишу, виде, чују, размишљају. Биће огаван пред мртвима, пред својим жртвама, али кога живог брига? Мртви су мртви, њима не треба ништа, још од оног тренутка кад су уморени. Сила непогрешиво добро и лако привлачи оне људе којима нешто треба, а нарочито оне који су се одрекли људскости. Хуманости. Доброте. Иако нам се чини да сила отима, то није истина. Сила узима оно што јој треба. Што јој више треба, више ће да узима. Да би узела, сила ће да пали, руши, убија. После, кад узме све што је намерила, лако ће сила све поново да изгради, тако да све изгледа као да ту сила никада није прошла. Сила ће, након зла, да учини све могуће, па и понешто немогуће, да створи на згаришту услове за живот који ће бити неупоредиво бољи од услова који су постојали пре него што је сила туда прошла. Не чини то сила зато што има савест, не. Сила нема савест, да је има она никад не би палила, убијала и рушила. Сила се само остварује и потврђује, посвећена је и окренута само себи. Сила је модерни, савремени човек.


Право није наука. Али је сила, па му није тешко да себе прогласи за шта год хоће. Наука је математика, физика, хемија. Наука је и музика. И сликарство. Писање је наука. Право је обично зло, зато што нема законе на којима почива. Право пише законе који нису успостављени од природе. Не, закони права успостављени су од потреба живог човека. Зато се ти закони стално мењају, онако како се човек мења. Модерни закони су успостављени на модерном човеку. А модеран човек, посвећен и окренут самом себи, све је мање део природе, све мање јој припада. Управо обратно, модеран човек, сходно својим потребама, све мање треба природу. И њене законе. Коначни модеран човек, једном када се успостави, биће апсолутни господар природе, у складу са својим потребама. Коначни модеран човек постаће Бог, а да се формално прогласи за то, послужиће се управо правом. Зато право није наука. Право је право огледало за силу и зло, у ком се они огледају, и себе виде потпуно у складу са својим потребама. Себе виде као нешто савршено.


Водите рачуна о својим потребама. Што више требате, то сте лакша мета за силу. Па и за зло. А оно, једном кад вас пронађе, или ће вас употребити или ће вас злоупотребити. Само од тога зависи да ли ћете бити жртва или злочинац. А мислили сте да то зависи од вас. Да све зависи од вас. Не. Ништа не зависи од вас. Све зависи само од ваших потреба.

И да, волите природу. Али не само онако. Формално. Стварно је волите, као што волите вољену особу. Морате стално да јој показујете и доказујете своју љубав, и да никад не помислите да сте учинили довољно. Само тако бићете заштићени од силе, од зла, од квази наука, као што је, рецимо, право. Јер, сваки је адвокат ђаволов адвокат. Без изузетка. Сваки је правник обични службеник силе и зла. А једина потреба коју не морате крити је потреба да волите природу. У свим могућим облицима, на све могуће начине. То је последња потреба коју можете испољавати, а да сила и зло то не осете, увиде, намиришу. То је последња слобода за доброту. То је сила која почива на математици, музици, филозофији, на потребама саме природе. То је љубав, између вас и природе, која је узајамна, универзална, и сила уперена против модерног човека. Али тако да се не види, не осећа, не трпи. Не убија, не пали, не силује, и што је наважније, не треба адвокате. Ни дрвене.

Advertisements

3 thoughts on “Пластични адвокат

  1. Аух… “А оно, једном кад вас пронађе, или ће вас употребити или ће вас злоупотребити. Само од тога зависи да ли ћете бити жртва или злочинац. “

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s