Бајка о вилама

забележено: НОВЕМБАР 14, 2012

Имена свих континената су женског рода. Осим једног. И то није случајно, као ни то да ово и не важи у свим језицима којима данас говоре људи.

Они мудраци, господари истине из Бајке о шуми, морали су да потопе заувек место Принциповог преображаја. Од тог њиховог морања, причају људи, постала је таштина. А потапањем би се затрло све, па и истина. Наравно да то није могуће, иначе ни ми данас не би били истина.

Она два стабла, изникла из груди Жене, престала су да расту оног дана када се извор светла потпуно пригушио. Међутим, ходочашће није престало. Из свих праваца су и даље стизали жељни светлости, оне силније од Сунца. Када би и досегли усахло место извора, нису се мирили са чињеницом да светла више нема. Кажу, из тог немирења настала је вера. Тако кажу.

У то доба, људи су се први пут поделили. Ходочасници који су имали храбрости да погледају у очи Жене, који су имали жељу да схвате извор истине, па и онда када су напустили место постања, пре свог повратка у завичај окупљали су се испод листопадног дрвета. Они остали, пратиоци првих, они који су увек бар један корак иза, жељни безбедног места, чувари сенки оних првих, окупљали су се испод зимзеленог дрвета. Ту, испод стабала, први су уздисали. Они други јели су њихове уздахе. Први су се усхићено дивили, други су жедно пили просуто дивљење. Први су размишљали, наглас и јако, други су крали те мисли, све за неке, како кажу, црне дане.

Од прве групе људи настала су племена у чијим су језицима сви континенти женског рода, осим једног. Остали народи, који и дан данас мушки континент, Антарктик, зову женским именом, Antartctica, настали су од друге групе људи.

Крошње дрвећа прве шуме, она два стабла изникла из груди Принципа, Жене, једино знају како је настала свађа. А настала је, отприлике, овако:

Људи прве групе, они испод листопадног дрвета, изгладнели од уздаха, ожеднели од дивљења, пред повратак у завичај крепили су се воћем које је падало са њиховог стабла. Они други могли су брати само шишарке, али нису то чинили. Трпели су своју ситост и напитост, кажу, до мучнине и повраћања. По њиховој трпњи често су падале шишарке, а од звукова који су настајали од те чудне кише, кажу, настала је досада.

У неко доба, баш онда кад је светлост из Жениних очију усахла, листопадно дрво престало је да рађа. То је људе прве групе натерало да пробају да утоле глад и жеђ шишаркама. Али друга група људи, са неверицом је гледала како полако нестају звуци њихове чудне кише. Уплашени за своју досаду, по први пут су почели да мисле. Из тих мисли настала је идеја, решили су да оборе своје зимзелено дрво. Направили би брод, за њега закачили острво постања и отполовили, на неко боље место, где би се успоставио претходни поредак. Када су своју идеју саопштили првој групи људи, прво је завладао мук, од кога је, како кажу, и настала потпуна тишина. Кажу да је тишина основ сваке свађе. Тишину је прекинуо најгладнији из прве групе: „Куда?“. Из његовог питања, како кажу, касније су настала сва људска питања.

Најситији из друге групе људи, стао је између два стабла, окренуо се ка месту из ког је до скоро избијала чаробна светлост, пружио руку пред себе и рекао:“Овуда!“ Најгладнији је одмах узвратио:“Зашто?“. Брзо је стигао одговор:“Зато!“ Након тога, сви су проговорили, свако је почео да троши мук, и тако је рођена свађа.

bajka-o-vilama-300x300

Људи нису могли да се договоре. Али имали су среће да су се затекли на месту постања. Нико дуго није примећивао једну девојчицу која је скупљала лишће листопадног дрвета и шишарке зимзеленог. Само она није учествовала у свађи. Нико у ствари није ни знао чија је, са ким је дошла.

До колена је ушла у Панталасу, и наизменично на воду полагала, прво лист, а потом шишарку. Како би јој се рука одвајала од листа, он би запловио, носећи у себи зрак светла. Слично би било и са шишарком, једино што би светло пробијало из њене унутрашњости. Зато кажу да увек постоје две истине, једна је отворена, а друга затворена. Само једна истина која није подељена, онако као и народи, људи, то је она о пореклу те девојчице. Кажу, она је дошла из утробе Жене, доносећи усахло светло назад. Кажу, то је Принцип хтео да покаже пут.

Од те девојчице потичу све виле. А неки кажу, и невиност. Ко зна? Једно је сигурно. Прва група људи превукла је острво постања на југ. Оно и данас плута изнад воде. Они га зову мушким именом. Они се никад нису одрекли Принципа. Друга група људи је одвукла острво постања на север. Тамо су га сакрили испод површине воде. Тамо је оно у сталној сенци коју му праве сви остали континенти, стално се смењујући на тој дужности.

И нико не зна како једно острво може бити на два места у исто време. Нико осим водене виле.

(Наставиће се)

Advertisements

2 thoughts on “Бајка о вилама

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s