Бајка о ветру

забележено: НОВЕМБАР 19, 2012

Давно беше то време, када су се људи први пут поделили. И све говори да им то није пало много тешко. Прво је била деоба, потом сеоба. Углавном је тако и данас.

Те првоподељене људе није бринула земља, и она је морала да се дели. Место Принциповог преображаја није могло остати нетакнуто. Свађа започета око правца пута, морала је да се оконча, таква је била воља прве од свих вила. Њеном вољом светлост је подељена на равне части, као и земља, као и људи. Кажу, од тада више и не постоје људи, већ само путници.

До времена добре виле, земља је била савршена лопта. Од њеног доба више није. Првоподељени су одвукли свако свој комад земље, пратећи свако свој пут светла. Кажу, они који добро памте, тако су настале стране света, север и југ. Од тежине комада превучене земље, савршена лопта се спљоштила.

Север је прихватио све оне који нису смели погледати у извор светла. Југ је постао дом оних одважних, који су смели гледати, али нису могли разумети. Водена вила, изашла из Жене, као каква мати, бринула је и о једнима и о другима. Својом бригом, она је боравила на два места у исто време. Кажу, само је вила била та која је могла истом бригом бринути за различите људе. Кажу, то је зато што је она потицала од Принципа, оног који је водио рачуна о реду.

bajka-o-vetru-300x223

И сигурно  би све било добро и право, да се првоподељени нису, током свог путовања, освртали. Од тог освртања, постала је разрокост. Ја кажем да се тада породила Сумња. У то доба, није било човека, који бар на трен није помислио да је погрешио страну. Кад год би неко посумњао, једно око му је гледало у правцу пута, а друго заокретало у правцу места са ког је пут започет. Од тада, свако је око трептало за себе. Од трептаја оних очију која су посматрала место почетка пута, настајали су ветрови, они који са севера дувају на југ, и обратно. Ти ветрови гасили су светла положена на листове или у шишарке. Иако подељени, људи су још тада, једни другима кварили пут, а све због Сумње.  Вила је ширила бригу, као какво једро, како би похватала Сумње, ветрове. Једро се надувавало, час на једну час на другу страну. Од тог треперења, како кажу, настала је музика. Они који плове морима, чују је и дан данас. И сви кажу да је не могу разумети. Они морнари, који потичу од људи са севера, кажу да је та музика тужна, они постали од људи са југа, куну се да је то највеселија музика која постоји.

Ако си морепловац, и ако док пловиш, чујеш тужну музику, твоји преци су са севера, ако чујеш веселу, ти потичеш од људи са југа. Све једно, ти сумњаш, зато што си путник. Ако не верујеш мени, потражи водену вилу. Кажу да она, настала из Принципа, никад не лаже.

Advertisements

One thought on “Бајка о ветру

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s