тренутак

бележим тренутке.
одавно их не делим на стварне и нестварне.
нисам више сигуран у чему се разликују.
увек је тако у рано пролеће.
и кад је млад месец.
изувам ципеле стварности. џабе. на стопалима су и даље неке ципеле. изувам и њих, онако нестварне, а опет сам обувен. изгледа да никада више нећу бити бос. макар, док бележим те пусте тренутке.
потрчао бих, тим тешким ногама. увек је тако у рано пролеће, и кад је месец млад.
волео бих да заурлам од бола, оног који настаје кад босом ногом згазиш на срчу. да опсујем, да ме окупа хладан зној, попут воде за крштење. не могу. ништа се неће пронети од тог урлика, а кад се не проноси, нема бола, нема ни срче. нема стварне истине.
стварна је само лаж, у рано пролеће, и понекад, кад је месец млад. стварна лаж је нестварна, и могу је забележити по хиљадити пут, а тек је педесети, лажем, мање, четрдесет пети, масна лаж, опет, можда четрдесети, уосталом онај број што је почео да се откуцава онога тренутка када сам те први пут видео, а већ сам те хиљаду пута пре тога видео, и сваки од тих хиљаду је пао у рано пролеће, кад је месец био млад.
бележим тренутке, узалуд.
сви су мешавина стварног и нествраног, осим тог када сам те први пут видео, иако сам те пре тога већ хиљаду пута видео, и увек си била истина. и тада сам био бос. газио по стаклу, урлао, да се препадне и рано пролеће. и месец млад. и да их тако препаднуте, од онда, носимо заједно, осећамо како од страха дрхте.
и сваки је тај дрхтај, баш тај тренутак. када сам те први пут видео.
бележим тренутке, безвредне. сви су, у исто време, и стварни и нестварни. не дрхте. као тај, који не умем да забележим. ни после хиљаду година, ни после хиљаду живота. а радујем се сваком раном пролећу, па ако је још и месец млад…изувам се, разбијам чашу, газим по њој, урлам. ал’ се не чује. а ако се не чује, нема га. нема ничега.