Прелистао сам јутрос штампу. Од гомиле исчитаног текста, мало је остало “за понети”. Али се некако урезала једна карикатура:

null

Схватим како померам своје схватање мере увредљивости. Генерално, ово је увредљиво. А опет, човек-пас то заслужује. Листам даље, и врло брзо нађем разлог да развејем последњу трунку сумње у то да ли је човек-пас залужио да га тако цртају. Мирјана Карановић каже:

“…За мене није проблем, ја сам своје направила. Али не могу људи да живе само у страху, да буду ко неки зечеви и да љубе неког у дупе ко има функцију, било какву, не би ли преживели. То је јако тешко. То можете неко време, али после тога човек постане јако љут.”

Опсетим се како је пре само пар дана Вучићевић угостио у, наравно, Пинковом студију Милановића, бившег “главног” на РТС-у, који је био линчован 5. октобра 2000. Све указује на то да је овај Милановић одговоран за погибију људи, када је погођена зграда РТС-а у Абердаревој. У том смислу, цртање Вучићевића у псећем обличју постаје безазлено.

Ту бих сад исправио Миру Карановић. Није тешко да људи буду као неки зечеви и да љубе у дупе некога ко има функцију. И није да ти то могу неко време. Они то могу све време, зато што није тешко. Али тешко је свима онима који на то не пристају. Ти постају јако љути, после неког времена. Они полако, али сигурно, тада почну да померају своје границе и попуштају кочнице. Попут границе пристојности, те кочнице под којом се држи агресивност. Када човек постане веома љут, његова самоконтрола се губи. Тада линч постаје легитимно средство. Људи изгубе самоконтролу у чекању да се на било који људски начин санкционише зао, покварен и подмукао човек. Човек који не само да је љубио дупе неког функционера, него и, самоиницијативно предузимао разне огавне акције како би то дупе од функционера опстало на функцији. Па и по цену невиних људских живота.

Погледам коментаре испод снимка линча. Ту, чак и ту, видим деобе. Порази ме мој идеализам.

Свака власт има своје псе који верно чувају и лају. Једини проблем тих паса је што они бар тешко формирају чопор. Макар јавно. Мора да љубљење дупета, када се обавља из чопора, ствара недоумицу власника гузице око тога чији је пољубац. Као код дечије игре зуце.

Размишљам ти ја тако о феноменологији чопора, кад налетим на Проглас подршке председничком кандидату АВ који је, ваљда, саставило свих 650 интелектуалаца, уметника, спортиста и, пази сад, јавних личности, те оверило својим потписом. Но добро, она карикатура с почетка сада делује испразно. Недостаје бар 649 људских главица на телима пудлица, добермана, питбулова и што да не, мопсова. Мопсови су ваљда, они врло лењи пси што много прде. Можда би мопсова телашца и издоминирала на таквој једној карикатури.

Изгледа да се историја понавља. Не толико доследно, не у сваком могућем детаљу, већ суштински. С једне стране траје акумулација бестидности, бахатости и беспризорности (такозвано три бе), а са друге стране се одвија акумулација беса, љутње и отпора. Фитиљ, за који нико не зна колике је дужине, запаљен је и гори. Можда се то и не види, али мирис запаљеног фитиља се осећа.

Све је до људи. До њихових осећаја за доста. Доста за оба, и за насиље и за трпљење насиља. Људи губе осећај. Сећам се, последњи пут се то десило пре седамнаест година. Када се пређе она превојна тачка у којој бар једна страна попусти, тада нема назад. Зна ли неко, да ли смо ту тачку прошли, или тек треба да је пређемо. То је питање важније од питања ко ће бити нови председник Србије. Зар не?

Advertisements

3 thoughts on “Чопоративност

  1. На ког од тих 650 Дејана Матића си помислио па те брину грешне мисли. Искрено, кад нека „јавна личност“ потпише а не види, много је безазленије него кад то учине видећи интелектуалци, зар не?

    1. Što se tiče videćih intelektualaca, za većinu navedineih nisam ni čula, tako da ne mogu reći da su me razočarali, ali svakako sa njima nešto nije u redu. Ipak, ove akademike sam proverila. Uuglavnom su to neki lekari. Jedan od njih ima 95 godina a jedan 88 godina. Interesantni su i potpisi nabeđenih modnih kreatora, naročito nadobudnog Saše Vidića, koji bolje da drži zatvorena usta. Ne mogu da opišem koliko su intelektualno jaki Džajić i Pižon… Onda, “čuvena“ Svetlana Ražnatović. I treba da ima takvu podršku. I nije za bolju.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s