Сањала сам тату. Гледао је, онако, негде у даљину. Изгледао је…није био љут. Само озбиљан. Замисли, био је у каубојском оделу. И гледа, негде, у даљину. Не знам ни да ли ме је видео. Јесте, сигурно. Ништа ми није рекао. Није ми ни руку пружио. Не зове ме. Значи, још ћу да гурам. Да ме је звао, или да ми је пружио руку, то је онда сигурно. Овако, добро му је. Не требам му.
Знам зашто сам га сањала. Одмах сам рекла Пеци: „Милан ће да иде у Црну Гору. Сигурно. Мора да иде. Мора да заврши кућу што смо почели. Добро сам урадила, теби ова наша кућа, а Милану она доле. Ето, сад ће да добије посао доле, биће ближе кући. Лакше ће да је заврши. Тата се не љути што сам тако одлучила. Да се љути, сигурно би ми рекао.“
Јеси ли ти сањао тату?

Не знам. Вероватно јесам. Ја се ујутро не сећам шта сам сањао. Мислим да сам га сањао, верујем, још док сам био у Босни. Можда је прошло пар недеља од како је умро, једно јутро сам се пробудио веома уморан. Имао сам огромну жељу да причам са њим, после те ноћи, верујем да сам га сањао. Готово сам сигуран. Али не сећам се сна, само се сећам те тешке и огромне жеље. Мислим да тог дана нисам ни реч проговорио. Сигурно сам свима био чудан, није то навикло да ја ћутим, да не бацам форе. Ако се добро сећам, тај сам дан цео гледао да проведем у колима. Да се возим тамо-амо, као да док возим, од те брзине којом слике поред мене пролазе она огромна и тешка жеља бледи, попушта. Њега нема у периферном виду, који се појачава док возим. Тог дана сам видео пар фазана, згажену лисицу, а испред Прњавора и срну. Дошла је до саме ограде аутопута, пар секунди одстојала, окренула се и отпрашила назад, ка шуми. Данима нисам видео ни једну живуљку на траси, а тог дана све редом. Све ми је то одмањило тежину оне жеље.


Неке се ствари не смеју одмах записати, како се десе. Ваља их записати по сећањима. Када одстоје, или одлеже, на души, сазрију до оног укуса који свима само може да прија. Док одлежавају, то чине у потпуном мраку, миру и тишини. Нити их шта помера, нити их дира. Једноставно, чекају тај неки тренутак, када сазреле могу да се откину од душе, а да на њој остане најмањи могући траг. Тај траг увек буде такав да из њега може, али и не мора, да никне нека нова ствар, истог рода, исте сорте, ма истог оног универзалног укуса, за који нема човека да се на њега намршти. Те, неке ствари, су велике и важне. Тешко објашњиве, а опет се лако могу разумети. Оне друге ствари, које не треба да зрију на души, оне су неваже, суштински, обично је то неки афект, неки бунт, нешто попут вентила, што служи само да изједначи спољни и унутрашњи притисак. А после те равнотеже, све је готово исто. Нема никаквог трага. Нема важности, значаја.


Понекад ми се чини да видим унапред, да претичем време. Можда је то дар, а можда чиста сугестија рациа да се буде пажљив у свакој од милион милиона варијанти једне те исте ситуације која треба да се деси. Живот је тежак зато што је предвидљив. Тежина је у обради тог милион милиона варијанти, пре него што се ишта деси. А лак је зато што увек може да се деси варијанта која није обрађена. Тако, обрађујеш унапред немерљиво, и опет ниси сигуран. Обрада-мука, сигурност-лака као перо, као лист папира. Сигурност лака само зато што је нема, без обзира на све.
А моја мајка је сигурна у своје снове. Она каже да све важно сања бар два-три дана пре него што се деси. А ја, опет, не могу да запамтим ни један свој сан. Чије је проклетство веће, моје или њено? Опет, она упркос свом том предзнању које потиче из снова, никад ништа није предузимала да промени ток. А ја, како могу да видим унапред и претичем време, стално протежирам, провлачим, гурам оне опције које ми се свиђају. Толико се разликујемо, као да нисмо род рођени.

Бојим се да ће она увек бити незадовољна. Али се исто тако бојим да сам ја задовољан. Мислим да сам ја превише журио, а да она свесно или несвесно, споро одбројава. Као да сам старији од ње. А нисам.


Је ли, мама, ако будеш сањала ко ће да победи на изборима, одма’ да ми кажеш.
Глупости. То су глупости. То нико нормалан не сања.
Ма шалим се. Оно, ако видиш случајно тату, питај га, можда он зна. Они горе виде боље од нас овде, доле.
Сине, остави ме на миру.
Хоћеш да те водим на гласање? Даш глас опозицији.
Да ли си ти нормалан, бре? Па то је све намештено.
Мислиш?
Ти мислиш да није?
Не знам. Није се са народом зајебавати.
Е мој сине. Много си ти наиван. За кога ћеш ти да гласаш?
За Вука. Млад, паметан, храбар. Нормалан. Смирен, па и дрчан, мало. Уме да мери, ал’ уме и да сече. Озбиљан. Ожењен. За жену. Боре се да имају децу. Културни, и он и она. Нема зашто човек да га се постиди.
Па, да није намештено, свако би за таквог гласао.
А што мислиш да неће?
Неће, није никог задужио. Нико му не дугује, а ни он никоме не дугује. Такви оваквом народу не ваљају.
Е сад. Мислиш да народ не ваља.
Не ваља. Никад није ни ваљао. Да ваља, не би све било намештено.


Био сам данас на гробљу. Ћутао сам са оцем. Повратила ми се накрактко она огромна и тешка жеља, да причамо. Нисмо стигли да се опростимо. Био сам у Босни. Нисам био ту кад је одлазио заувек. Видео сам ту ситуацију, унапред, али нисам учинио ништа да протежирам, прогурам неке друге, боље, лепше варијанте. Убедио сам себе да то мора тако, да то иде тако, да се ту нема шта дирати. Он одлежава сада у потпуном мраку, миру и тишини. Таман када сам то помислио, зазвони ми телефон.
„Милане? Само да ти јавим, одобрен си. Вања овде, Подгорица. Чекамо те око Ускрса. Ваља? ‘ајде, чујемо се.“

Чујемо се.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s