Најзад. Госпођа идеја водиља најзад ме је напустила. Сада, као и иначе након сваке вреле и похотне везе, осећам се растерећено, лако. Слободно. Вагам, шта је вредније? Оно што сам добио или оно што сам изгубио? Одговора нема. Најбоља су та питања на која се не може одговорити. Нешто као дељење са нулом.


Пустио сам браду. Кријем лице од људи, али њима то не смета. Они ме ионако не виде, ни са брадом, ни без ње. Брада је једини одговор, прозаичан и бесмислен, на то што ме је госпођа идеја водиља напустила. Чини се да ме је њено напуштање повредило, а сујета ми не допушта да то прихватим. Сујета ме тера на то, размишљам о томе колико је њој наша веза значила. Да ли се и она осећа растерећено, лако, слободно, као и ја? Да ли се и она запушта, као и ја? Верујем да је обична, хладна и бескрвна кучка, да се већ навалила на неког другог. Како сам је, такву, само могао волети. Са њом бити. И трајати.


Сада сам брадати човек без циља. Где ћеш боље да се одметнем, да постанем побуњеник. Лак и слободан, сам, без госпође идеје водиље, подићи ћу устанак. Окупићу браћу истих. Има их толико. Спремни су да прекрше завет самоће, да се забраде и устану у борбу која нема циљ, смисао. Борба ради борбе. Побуна ради побуне. Освета. Преобраћање свих оних који су у вези са идејом водиљом. Анархија.


Четрнаест година живим у анархији. Брада ми допире до колена. Ја сам побуњеник. Имам безброј сабораца. Имам два безброја преобраћених. Силан у својој безидејности. У својој посвећености анархији. Владам, тако што мноме нико не влада. Трајем, тако што време држим за реп, попут хистеричне мачке. Уживам у својој слободи, која ничему не вреди. Стојим у месту, тако чврсто, постојано, да испод стопа осећам врелину средишта земље.


Опасан са два прекрштена реденика речи и парола, гледам унапред, па потом у вис. Свуда око мене је чврсто успостављено царство безвлашћа. Бесмисла. Чини се да је борба успела. Чини се да је постигнут циљ, да циља нема. Треба ми подићи споменик, на сред стазе којом сам шетао загрљен са идејом водиљом, пре побуне. Пре устанка. И на њему, треба ми одржати говор захвалности. За жртву. За задобијене ране. За славу.


Још увек не знам ко ми је преотео идеју водиљу. Ускоро ћу се склупчати у свом споменику, ту на сред стазе којом сам, обузет, безброј пута прошао. Вратио сам се на старо. Све се вратило на старо. Доказао сам да није важан циљ, него пут. То ме је стајало само живота. Ништа вредно да би се за њим зажалило. Попут слободе. Истине. Правде. Идеје водиље?


Није више битно ко, већ зашто!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s