…на крају, остане само збирка тренутака. Сваки од њих…
…преко пута улице, у дворишту, момак са хилтијем разбија бетон…
…сваки од њих, попут пресоване биљке из хербаријума, само је на корак од праха. Али, ту је, мртав, обезвођен, помало погужван, и такав какав је, део је моје збирке. Гледам своје дланове…
…у рукама момка хилти немилосрдно поскакује…
…гледам своје дланове, понекад ми се чини да су то корице моје књиге. Тврди, шта више, груби повез за збирку тренутака. У дланове урањам своју чекињаву главу. Коричим се. Прсте са…
…хилти сада шушти, можда се поквари…
…прсте са чела, превлачим преко очију…
…не, није се покварио, напротив…
…преко очију, до образа. Додирујем браду. Додирујем бес. Зато што је збирка тако штура. Тако мала. Да сам сакупљао снове, то би био масни, дебели сановник. Да сам пабирчио лажи, неверства, преваре…
…цркни, хилти, цкрни, брате…
…преваре, била би то највећа могућа енциклопедија истине. Овако, збирка пресованог сасушеног биља. Од тренутака. У мојој глави, тој књизи укориченој паром шака, на којима само десет прстију има неког смисла. Прелиставам. Тражим мртви тренутак између пуно страница белог беса…
…рррр, рррр, рррррр…
…страница белог беса, међу које се, похрањени очуваше сви смислени тренуци једног, пуког трајња. Тренутак када сам постао дечак, па момак, па човек. Па отац, па инжењер. Па опет отац. Па напола престао да будем…
…(тишина…изгледа да одмара…)..
…престао да будем син. Тренутак дубоког мира, тренутак вечитог немира. Тренутак завршене градње…
…рррр, рр, рр, рррр…нешто је запело…
…градње једне куће, па друге, па једног моста, па другог. Тренутак одласка, тренутак повратка, тренутак радости што сам ту, што сте ту. Свака биљка мог хербаријума је своје врсте, а све су, некако, наизглед, исте. Обезвођене. На корак од праха.
Додајем још један. Тренутак када сам убио хилтија. Биће, ваљда, сутра на ТВ-у: „Монструозно убиство на Ђерму…“. Комшије ће ме описати као веома мирног, повученог, пријатног. Комшије ће рећи да не могу да верују. Лицемери. Све их је хилти доводио до лудила. Трпели су. Чекали су да попуним своју збирку тренутака овим, ружним, крвавим. Тренутком у ком постајем убица…хилтија.

…најзад је тихо. Нема ррррр-а, нема вибрација. Нема белог беса. Те странице као да су испариле из хербаријума. Гледам вас, све вас, како су вам главе међу шакама. Као књиге у корицама. Како пресујете своје хербаријуме. Ви сте само запањени. А ја миран. И обичан, градски, убица хилтија, који је претио да науди сасушеним биљкама мог хербаријума. Тој мојој, танкој књизи, никад написаној, а већ прочитаној.

још вибрација, још

Advertisements

7 thoughts on “Колекционар (хроника градског беса)

  1. Od prvog do poslednjeg slova sam odusevljeno citala, ne znam, ne postoji ni rec ni boja kojom bih opisala koliko je ovo dobro. Mozda ce priblizno biti ako kazem da u skorije vreme nista bolje nisam procitala.
    Odusevljena sam.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s