Све је то негде записано. Није важно где, кад и ко. Није важно ни на ком је језику, сваки је језик матерњи. Разумећеш, па и да не знаш да читаш, разумећеш. Као што разумеш сваку музику, само ниси за сваку једнако стрпљив. Или, као што разумеш сваку слику, али не смеш себи то да признаш, за сваку.
Наиђе, тако, неко време у ком је лакше разумети пса који лаје, него човека који говори. Да је лакше обратити се дрвету, или камену. Пас је гладан костију, или меса, или на крају, само жељан воде. Дрво, камен, ни толико. Већ човек, који говори, није ни гладан, ни жедан, само жељан, да овлада, у то,неко време, које наиђе. Пусти га, нека говори, све је то негде записано. И још је записано, да то прође, да све прође, и да се лепше упамти пас, дрво и камен, неголи човек жељан овласти.
Свако жељан овласти рећи ће ти да је добар. Али ће за тебе мислити да ниси добар. Још ће ти рећи да је искрен, али теби неће веровати. Можда и подвикне на тебе како је он поштен, само да би те боље уверио, али је уверен само у твоје непоштење. Он је себи вредан, ти си њему лењ. Он је себи паметан, много паметан, ти си њему глуп. Све ће ти рећи о себи, зарад овласти, али ни реч о теби, онако како те он види. Тражиће ти овласт, дајући ти твоју слику од сутра, коју је он направио, за тебе. Неће ти показати његову слику, од сутра, коју је исто направио. Само та, његова слика од сутра, само она је сигурна и стварна, све остало су пуке предрасуде. Ето, коме и чему се дају овласти.
А како све почива на предрасудама, можда је боље овластити гладног пса. Или старо дрво, исконски камен. Они те, свакако, боље виде.
Ако му даш овласт, биће да те је добро видео. Ако му не даш, видеће те исто као и пре него што ти се обратио, само јаче, оштрије. Ружније.
Све је то негде записано. О том времену, које покадкад наиђе. Време, у ком човек који тражи овласти, не преза од тога да прода свог пса, и дрво и камен, да би купио своју слику од сутра, коју је сам за себе направио. Да је купи од себе самога. Да не буде на трошку, зарад овласти. Да је добије за џабе. Да све своје предрасуде о теби претопи, попут злата, у истине. И буде себи вредан, колико тог, претопљеног злата.
Наиђе, тако, неко време, када више прија пас који не лаже, дрво које је добро и камен који је истинит, него човек који од тебе тражи овласти. У то време, у ком се само злато лако претапа, а све остало је тешко, бираћеш оне које нећеш, и нећеш бирати оне које би хтео. Зато што је време постистине. Али и то, као и иначе свако, време дође, буде и прође. И колико год да ти се чини да га не разумеш, веруј, грешиш. Разумеш га, као што разумеш сваки језик, пошто је сваки језик матерњи, и као што разумеш сваку музику, иако немаш за сваку стрпљења, или као што разумеш сваку слику, али не смеш за сваку то себи да признаш.
Идем ја сада. Треба нахранити пса. Залити дрво. Треба камен ставити у џеп. За сваки случај. Може бити да наиђе човек који говори, тражи од мене да га овластим. Даћу му камен. Уместо револуције. Оне се не дешавају у она времена постистине. Све је то већ негде записано…

Advertisements

3 thoughts on “Пас, дрво, камен

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s