via Maja Gojković: Sednica Skupštine Srbije nastavlja se posle predsedničkih izbora

Владајућа елита одлучила је да привремено блокира скупштину, на једно месец дана. Господар Вучић наредио. И тако, човек који увек, свугде и стално, понавља „рад, рад, рад…“, наређује нерад, и то најважније институције у држави. Парадокс, то да, али и својеврсни вид опструкције нормалног, редовног, прописаног и неопходног рада државног парламента.

Поставља се питање зашто блокада, ако је политичка ситуација у Србији стабилна. Просто је немогуће не помислити да Премијер овим потезом онемогућава своје неистомишљенике да користе скупштину за потребе кампање за председничке изборе. Но, да ли је само то? Можда у скупштини има и његових „истомишљеника“, који су присталице његовог политичког оца, ТН-а, па би можда и они могли да јавно, пред свима, обелодане нешто, што ионако сви знају али не смеју да кажу. А на све то, можда Премијер сумња и у своје одане истомишљенике, свестан ограничености њихових капацитета, да га одано и беспрекорно одбране од очекиваних и веома непријатних напада неистомишљеника.

Остаје дилема око тога кад АВ говори истину, кад мантра „рад, рад, рад…“ или кад наређује нерад. Просто, немогуће је и једно и друго, то је чиста ствар логике. Али Србија је одавно металогичка држава. То није тешко прихватити и разумети, тешко је живети са тим и у томе.

Све је очигледније успостављање готово „крвног“ континуитета власти ове, СНС политичке елите са СПС елитом коју је персонификовао СМ. Период од двехиљадите до двехиљадедванаесте сада изгледа као привремени застој у неминовности. Суштину ове констатације налазим у односу према институцијама државе – све до сада институције су се исмевале али тајно, тихо, полугласом. Овај последњи потез, блокирање скупштине је јавни и гласан, да гласнији не може и не треба да буде. И највећи грех такозване „досовске“ власти није у томе што су крали, него што нису изградили институције и донели законе који ће те институције да штите од владајуће политичке елите.

Србија се опет опредељује. Изгледа шашаво, али на столу су увек исте две опције – царство небеско или царство земаљско. Мења се само контекст. Овај пут, земаљска Србија има свето тројство, политичког оца (ТН), сина (АВ) и светог духа, кад већ није политичка мајка (МГ), а треба да се опредељује, да ли да се земаљским божанствима замера или да настави да их слави. Питање је изузетно важно, што би неки строги професор рекао-ништа није смешно, али одговор на ово питање биће уједно и одговор на питање да ли се у Срба свест променила. 1389. бирајући небеско царство Срби су се замерили Турцима, ове године 2017. Срби су на неки начин у небеском царству (види горе – о светом тројству) и њему треба да се замере. А неће, гарант. Свест се променила, јбг.

У свим Америчким трилерима и акционим филмовима, негде пред крај, негативац бежи од полиције или детектива, утрчава у зграду и гребена уз степениште. Онда се он пење, и пење и пење, па стигне до крова, до оне тачке где нема више где да се пење. Гонитељи га стижу, он погледом шара на све стране, и полако, миц по миц, стиже на руб крова. Остаје само редитељски филинг који треба да определи да ли ће се негативац на рубу зграде окренути ка бездану и у њему потражити вечно спасење, или ће се окренути леђима ка бездану, лицем према прогонитељима и чекати да се деси нешто, што сви знају да се неће десити, или чекати хапшење, у старим, црно белим филмовима, или бруталну, немилосрдну егзекуцију нововременских акција. Е овако некако изгледа и политички трк АВ, уз степенице. Са овим предстојећим, председничким изборима, он стиже на кров. Даље нема. Пита се само редитељ, за који ће се крај определити, за старомодни или модеран.

Рад скупштине је обустављен. Када се обустави рад, тада је реч о штрајку. Међутим, овај штрајк МГ правда тиме што хоће да сачува достојанство парламента и демократију. Има ли достојанство парламент о чијем раду и нераду одлучује Господар Вучић? Има ли демократије у друштву у коме не ради парламент? Металогика.

Народ не види колико му је држава слаба и болесна. Е то је опасно. Око нас нису Потемкинова села, реч је о мегаполисима. Реч је о фиксацијама једног човека, које он намеће као фикције, као визије. Народ не види, не реагује, и неће реаговати све док не осети. Проблем је цивилизацијског карактера, јединке, грађани у највише развијеним цивилизацијама реагују чим виде, не обазирући се превише на осећаје. Ово није претерано похвално за сам цивилизацијски ток, то да се друштво не ослања на осећања већ на чула, али тако је. Уосталом, цивилизација не мења исконске поставке, само их усавршава и побољшава.

И тако, док се шиптари спремају да озваниче своју војску, док муслимани иду у ревизију тужбе против државе Србије за геноцидисање, док се Македонија полако распада и цепа, а Црна Гора кулира испред врата на којима пише: НАТО, држава Србија ставља своју скупштину у хибернацију. Металогика.

За време СМ пичили смо, великом брзином, ка дну. Онда смо опичили у дно. Онда је народ осетио то, па је изабрао такозване демократске снаге. Па смо полако кренули са тог дна. Полако, али ипак кренули. Онда су демократске снаге виделе да се све више удаљавамо од дна, па су схватиле да то и није толико добро. Добро је да нисмо на дну, али није добро да се много од дна удаљимо. Та разлика у тренутном положају у односу на дно стално се кориговала, тако да се од дна одмакнеш таман толико да га стално видиш, а да ниси на њему. Готово да лист папира може да се стави између тебе и дна. Онда је народ схватио, осетио да би могао да буде удаљен на рис папира од дна, али да демократске снаге ћоришу шушке  и кутија за папир стално је готово празна, некад има један папир, некад два, али генерално празна. И народ је рекао – не, нећемо ми више да убацујемо папир у кутију, а да ви из те кутије ћоришете. И изабрао је друге, који су себе представљали као да су други, другачији, измењени, а у ствари су они, први (из времена СМ). Срећа у несрећи је та, да нисмо на великој удаљености од дна, тако да не може да се постигне велика брзина у пичењу ка истом, али ови, изабрани, стварно су се променили, и то тако да сада ка дну умеју да пиче и полако, малом брзином. Тако рећи, крузирају. И траже од народа да у томе ужива. Металогика.

Металогика, то је нешто иза, после логике. Човек је проклето биће, он мора да се запита шта је после, иза металогике. Мислим да је то – ништа. Ништавило. У томе не требају ни чула ни осећаји. Ни власт. Ни избори, ни скупштине, демократије. Ни господари. Хоће ли неко, или боље, сме ли ико, да то јави Господару? Оно, у име оца, сина и светога духа. Амин.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s