Данима размишљам о суштини концепције најмање лошег избора, пратећи спорадично активности будућих председничких кандидата. Таман када сам помислио да је објава кандидатуре актуелног премијера, пре пар дана, заокружила скуп опција, догађа се потпуно неочекивана најава кандидатуре актуелног председника државе за нови, други мандат.

Било би природно да ова, последња кандидатура буде велико изненађење. И то и јесте тако. Али то није нешто чиме се треба бавити. Суштина овог чина је у нечему што потпуно открива стварну политичку слику саме власти. Тачније владајуће елите. Било је од раније пуно шпекулација око тога какав је квалитет односа два лидера СНС-а, АВ и ТН. Шпекулисало се око тога да је тај однос лош, да постоје супротни интереси, мишљења, да постоји незадовољство једнога деловањем другога. Сада се то потврдило. Али ни то није најважније у читавој причи.

Премијер, између осталог, непрекидно истиче стабилну политичку ситуацију у Србији. Стално понављање тог, како се сада види, веома личног и веома погрешног уверења, очито није било ништа друго него убеђивање самог себе у нешто што се изнад свега жели, да постоји. Ваљда је та, лична и погрешна вера, бесомучно понављана и освежавана, требала да увери грађане да је то истина, а не само жеља и вера. Не мали број људи је пристао да поверује у то, али сада, након неочекиване кандидатуре ТН питање је много комплексније. Ако актуелни премијер драстично греши по питању стабилности политичке ситуације у Србији, у чему још греши? Или, шта још од својих политичких жеља и уверења он проглашава за неприкосновену и непобитну истину која, на жалост, није утемељена у реалности. Да ли је то његово уверење да је Србија безбедна на унутрашњем плану, како то с времена на време и бесомучно понавља премијеров преносилац гласа, жеље и вере, шатро доктор и министар полиције, у широј јавности познат као Неша Силина. Или, далеко било, каква је стварно слика по питању регионалне стабилности – колико актуелни премијер није у праву када се обраћа грађанима и објашњава односе државе Србије са бошњацима, албанцима, хрватима…Да ли да се упуштам у шпекулације у вези економије, односно слике коју прави актуелни премијер и оне, стварне слике која једино постоји, и није ничија жеља, вера.

Ситација је веома интересантна. Политички отац креће у акцију убијања политичког сина. У психологији постоје феномени децеубиства и оцеубиства, али, у свој тој изопачености, патрицид је ближи класичном, физичком ликвидирању, док је децеубиство нешто веома анимално и својствено бићима без икакве моралне потке те особама у дубоким психијатријским проблемима. Међутим, не треба заборавити да је политички отац у последње време најављивао своју кандидатуру, рече он како не види бољег од себе за ту функцију, али политички син није то опонирао. Тако да је најава актуелног премијера да ће бити кандидат за председника својеврсно оцеубиство, које је политички отац, како сада ствари стоје, преживео. Он сада креће да се свети, а политички син је у позицији да политички преживи или буде поједен. Политички.

Није спорно, мада је и то домен шпекулација, ко је политички јачи. Али није ни спорно да док се двојица свађају, трећи то увек искористи. Овде сада имамо вишеслојну фантазмагоричну ситуацију која има елементе грчке драме, бурлеске када се посматра владајућа СНС и коалициони партнери, трагичног расцепа једног ионако чудно склепаног партијског механизма на који се калемио свакојаки башибозлук и сецикеса и одатле причао о бизнису, моралу, правди и поштењу, а све уз заклањање иза лажних, купљених диплома и ко зна чега све не лажног, купљеног и стеченог извршавањем разних дела под неком маском, фантомком и силом неког багера, шеика, тајкуна, рођака, брата, пријатеља…

Ако је владајућа СНС и настала као отпадак од радикалне странке, односно, ако је настала у ружној пени, вероватно је нека исконска правда да та творевина и нестане у ружној пени. Из праха дошла у прах се враћа. Али није ни то најважније.

Ко ће овде победити? Руси, Американци, ЕУ? Ови тајкуни или они тајкуни. Шумадијски лоби или косоварски лоби. Ко ће на коју страну? Кога ће подржати Војвођани, а кога Рашка. Где ће Београд? А где Ниш? Али ни то није најважније.

Читам ових дана Мајстора и Маргариту. Воландер, ђаво, нуди Матеју Левију, последњем Исусовом ученику и следбенику, да Мајстор и Маргарита, уместо вечитог мира, буду одведени Богу под вечиту светлост. Матеј Леви каже – они су су заслужили вечити мир. Не треба изгубити из вида чињеницу да је ђаво био милосрдан, да је нудио да се одлука промени у последњем тренутку. Али, одлука је донета. Од сумње је важнија заслуга. А ђаво као ђаво, спровешће сваку одлуку, пошто би све било онако како мора бити, каква год да је одлука. Е то је најважније у овој причи. Понтије Пилат, пун моћи, прокуратор Јудеје, осудио је Исуса, али је сумњао до свог последњег трена. Мајстор, који је описао ту сумњу, залужио је вечити мир. А не свеопшту светлост, ону највећу, Божију. Оно, на таквој светлости нема сенке, то се мора уважити, а ђаво је господар зла и сенке. Која је заслуга боља – потпуна осветљеност или вечити мир. Чини се да је човек у сваком случају на губитку.

Ето, таква је и концепција најмање лошег избора. Сваки избор је својеврсни суд, увек је присутна сумња. Ђаво ће бити милосрдан, а Бог ће дати налог шта да се ради, пошто је претходно измерио заслуге. Код ових наших, предстојећих избора, уместо по једне усране мотке коју би сваки грађанин понео на дан избора, да њоме растера багру, грађанин ће обавити своју дужност, бираће и сумњаће у свој суд, а тиме заслужити неки вечити мир, који ће му ђаво већ обезбедити. Са изборног места сваки ће се грађанин вратити, а његова сенка остаће на оном листићу који је заокружио и убацио где већ. По свему судећи, предстоје нам ђаволска посла, ђаво да их однео.

Ако на дан избора видим црног мачка, како иде на задњим шапама и прави неки белај, гледаћу да напустим Београд. Несумњиво, тога дана десиће се читав низ мистериозних догађаја, убистава, пожара, пљачки и све то биће необјашњиво и неразумљиво простом човеку. А тако је било тридесете године првог века у Јерусалиму, и тридесете године прошлог века у Москви. Што не би и нама тако нешто да западне. Права је прилика. Ко види мачка, никако да га не вуче за реп, само нека јави свима…Ђаво је дошао по своје…

Advertisements

4 thoughts on “Несретење, како коме

  1. Ја мислим да је кандидовање ТН само истраживање јавног мњења, ко од њих двојице АВ или ТН има већу шансу за победу.

    1. Могуће, врло могуће. Добра теорија завере рекла би да је то њихов договор, да и ТН откине неки проценат, па ако се и мора у други круг, да се унапред зна на чему је СНС. Међутим, нешто ми говори да кандидатура ТН није плод договора, већ каприц, повређена лична сујета, а можда је у позадини стварно неки империјалистички, или тајкунски рад…Ово је, ако се све одбаци, ипак само онај пусти инат – ако већ ја нећу бити председник, има и ти да се намучиш, има да идеш у други круг, па сад види…Све се после калеми на то. Наравно, на веома ружну основу, све што се калеми, може бити само још више ружно. То су закони природе, а они су јачи од свих људских закона.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s