Пустио сам Buena Vista Social Club. Желим да пишем, али ми пажњу одвлаче речи. Камино, мухер, порто, кон ревера…ај мама, е пасо…Јесу стране, али отпричане у ритму сона, или је то салса, чујем их као да су наше. Не желим ни да потражим њихово значење, превод. Овако одслушане, у бесконачно ротирајућем ритму музике у позадини, оне ми све имају исто значење. То прича душа.

А душа прича. И када нема питања, она одговара. И када је све беда и сиротиња, по мери „западног“ човека, душа се, гле чуда, отвара. Из ње, још чуда, излазе чудесне речи, чудесни звуци, ритам који се окреће као рингишпил. Прозукла труба, разне звечке, које су више дечије играчке него инструменти. Клавир, пробуђен згрченим прстима неког чиче који има више од осамдесет, а болује од артритиса више од десет година. Текиеро, чујем, мислим да излази из грла неког другог чиче. А у ствари излази из његових стакластих очију.

Све је то лењо. Споро, растегљено. Размазано. А то је душа. Отворена. Чиста. Слободна.

Како је добро, лако, лепо слушати душу. Ен амор…корасон…Како је велика, када се отвара. Има ли места на овом свету где је увек отворена? Где увек боли, а да је та бол узвишена, да се гнезди по самим звездама. Локо, локо…

То је птић, испао из гнезда, и склапам шаке, да га у њима понесем на неко сигурно место. Негде где време никад није протицало, само дрхти, вибрира, као што жице гитаре прате мирис најразмаженијег дувана који се жари између прстију, који исто тако дрхте, вибрирају.

Чини се да се окрећем око себе. Не, то се окреће музика. Песма. Душа. Седим, а осећам вртоглавицу. Осећам мирис дувана, вибрира у мени немир. Душа је немирна. Добро је, влада сиротиња. У та доба глад, жеђ губе смисао. Остаје тако мало тога што је важно.

Напољу је неко бацио петарду. Завија полицијска сирена. Тамо далеко, сада је три поподне. Фебруар је, нема тајфуна, урагана. Топло је. Сунце сија. Пије се рум, црни, бели. Рон. Отвара се душа, просипа по песку карипских плажа. Овде је ноћ. Овде је душа уснула. Овде је све по мери „западног“ човека. За птића, испалог из гнезда нема ко да мари, нема ни једног јединог пара шака које би га обухватиле. Одавде се све теже виде звезде.

Овде нема душе. Срећом, још има јутјуба…Видим „тринаест милиона сто тринаест хиљада осамсто осамнаест приказа“…Неки велики број жељан отворене душе, макар на данашњи дан. Видим и педесет седам хиљада оних који су признали, и хиљаду оних који никада ништа неће признати. То су неке мере значаја за „западног“ човека. Оног који се чуди да постоји душа. Оног који не зна да се душа отвара. Само треба да се сагне када спази птића, и прими га у своје шаке. О, то је тако лако. А у ствари, то је нешто најтеже.

Си…си…кванто контемпла…пасионе…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s