Идеја уједињења.
О да, дубоко верујем у идеју уједињења Републике Српске и Србије. Мислим да је то примарни задатак Срба за овај век.
Уједињење је огромна, епохална ствар. Има много људи који се згражавају над овом идејом. Мислим на наше људе, на Србе. Међутим, када их неко једноставно и јасно пита зашто су против уједињења, њихови одговори, они искрени, почивају на претходном, преживљеном искуству деведесетих година. Ако се згражавају на уједињење, то им, као, гарантује да се неће поновити рат, губици деце, рођака, глад, беда и немаштина. Мени то није никаква гаранција. Не, нисам избегао ништа из набројаних искустава, напротив, ја потичем из избегличке породице, додуше, не последњег већ оног претходног, другог светског рата. Мени моје искуство само каже да нема никакве гаранције да ће се живети без рата, мирно и лепо, пошто то никако, или макар занемарљиво, зависи од воље људи који живе на овим, Балканским просторима. Народи на овим просторима свој ратни потенцијал мултипликују само онда када служе интересима такозваних великих сила. Када осете да имају јака „леђа“, народи на овим просторима са невероватном лакоћом постају звери, и то оне које са истом том невероватном лакоћом насрћу на најближе. Историја то тврди, ето примера понашања Хрвата, Мађара, Бугара…Никако не мислим на Хрвате као народ, или Мађаре, то нису генерализације и уопштавања, мислим на њихову етничку дисциплину, или дисциплинованост, да службују зверствима, да их чине као да су без савести, да се не успротиве злу коме сведоче и које чине. Ти национални корпуси имају дубоко у себи нешто архетипског карактера што им, појединачно, сваком појединцу понаособ, дозвољава да служе злу, да га јавно поричу али тајно подржавају, да га се не стиде. То зло, пошто је наметнуто изван њиховог корпуса, и није њихово, што олакшава и свест и савест. Додуше, буде мало проблема када зло дође свом крају, када престане заштита велике силе, када се народ обре у побеђенима. Тада је само питање политичке вештине и брзине којом ће се заменити претходни моћник. Тако је било, тако је сада, и не треба сумњати да ће се ту нешто у будућности променити. Ево, јача историјски ревизионизам, али је његова суштина само у томе да се са неких побеђених нација скине стигма зла. Када се каже да је Србија крива за Први светски рат, ваљда је очито да Аустроугарска, па потом Немачка, немају свеукупну кривицу. Када се каже да је НДХ историјска чињеница, врло брзо се говори о томе да су ендехазијски логори и мучилишта за све нефашистичко били у ствари радни логори. Или, на крају, када се каже да су Срби протерани из Хрватске, и када се сложе бројеви којима је пројектовано да се трећина Срба побије, трећина протера и трећина покатоличи, тада нико разуман не би тебало да има сумњу да је реч о том пројекту, а не о каквом отаџбинском рату. Какав је то отаџбински рат у коме отаџбини претњу чине старци који возе тракторе, или старице у тракторским приколицама. Каква је то отаџбина из које се народ истерује?
Срби, као народ, имају у свом колективитету једну црту која преовладава ту сервилност и послушност. Треба бити објективан, нису Срби имуни на полтронство и удвориштво, било је ту светлих примера, не могу се Срби драстично разликовати од околине. Међутим, те лоше особине нису преовладале у критичним тренуцима. Цена тога је, неки би рекли, превелика. Можда и јесте, али остаје записано да Срби нису служили злу, никада, као народ, као етнос, као скупина. И када се окрену и погледају по комшилуку, неће видети себи сличне. Као што је то лако Словенцима, Хрватима, Мађарима…Да ли је случајно што су сви сада у ЕУ? Па није, већ је поменуто, ствар је политичке вештине и брзине сврстати се уз силу. И добро јој служити. Па док траје, нека траје.
У том светлу, наравно, уважавајући и споро али сигурно, неповратно нестајање ЕУ пакта, или блаже речено, концепта, постаје јасно шта се намеће као приоритет свих приоритета, када је у питању српско национално питање. Наравно, реч је о уједињењу Републике Српске и Србије. Не треба запоставити, то никако, питање Косова и Метохије, питање у коме доминира тло, територија, земља, односно граница. Но мислим да у овом тренутку приоритет мора бити на милионима Срба који су у Републици Српској, да је виталност нације у већој опасности тамо, коПре неДри, него на КиМ. Уосталом, након уједињења, и питање КиМ би постало, готово преко ноћи (ноћи након дана уједињења), унеколико јасније.
Сагледавајући овај, садашњи политички тренутак, не могу а да се не отмем утиску да је тренутна политичка елита (како позиција, тако и добар део опозиције) сервилна и поданичка страној сили. Елита је решила да личи на комшије, шта више, и оно што је нарочито поражавајуће и опасно, елита хоће да буде боља од комшија. Премијер често то истиче у својим обраћањима. Мени то звучи да српски народ мора да буде сервилнији, да боље од комшија служи спољној сили, да се у послушности и подаништву мора наметнути, прогурати испред Хрвата, Мађара, Бугара…Елита је све подредила том циљу, а што је најстрашније, постоји и мапа пута до тог циља. То је пут у ЕУ. Приближити се данас моћи и сили, боље бити уз скуте владара, када и ако почне комешање и превирање. И није битан карактер, суштина тог владара, битна је само постигнута блискост. Тако да нација долази у једну неприродну ситуацију у којој се од ње тражи да мења своја начела која су заслужна за виталност једне нације. Треба променити поимање слободе, независности, треба схватити да подаништво и ропство нису срамотни и лоши. О како погубна кратковидост. Срби, који никада нису обраћали пажњу на чијој су страни, већ само тражили страну своје слободе, слободе свога тла и бића, треба да прихвате да су сви кораци у историји до сада били погрешни. Мени се чини да је то, не за ову елиту, за било коју, поприлично немогућа мисија.
Изгледа да сам се удаљио од идеје уједињења. Нисам, напротив. Ако у неком делу српског националног бића постоји чиста представа о слободи људи и тла, она је управо тамо, у Републици Српској. Грађани српске су у рату, главом и крвљу, дефинисали себе и своје тло. Грађани Србије, осим неколико месеци ужаса бомбардовања, нису имали рат. То су чињенице. Од чињеница се не може побећи, оне се не могу релативизовати, њима се не може манипулисати. Осећај припадности етносу, стога, израженији је у Републици Српској него у Србији. Уједињење може само поправити ствар, по оном природном закону по ком добро мора победити зло. Чињеница је, на жалост и то да премијер Србије себи за саветника узима Тонија Блера, а не рецимо Милорада Додика. Напротив, када Додик дође у Београд по подршку, бива одбијен. Мене то не чуди, политичка елита у Београду, иако је добила мандат од грађана Србије, понаша са управо као да је добила мандат од ЕУ. А пуномоћје које се добије од ЕУ садржи јасна правила понашања-подаништво, сервилност, удвориштво. Иначе, ако нећете ви, наћи ћемо друге. Ако нема других, даћемо вам наше, а ви видите шта ћете и како ћете.
Важније је да се Република Српска и Србија уједине, него да Србија постане пуноправни члан ЕУ. То је витални национални интерес. На неки начин, то је та толико тражена и пожељна гаранција одржања нације, Срба. Међутим, како елиту уверити да је на споредном путу? Тај би задатак био нешто попут задатка да се исправи крива Дрина. Ипак, не треба сметнути са ума да ЕУ има карактер пролазности, а да га српство некако нема. Или ако га има, тај се карактер много спорије и теже испољава. И то треба поштовати.
Не желим ништа да намећем овим својим размишљањем. Само сам имао на памети разложно говорити о нерешеном српском националном питању, о хијерархији националних интереса и питања, о вагању код дилема шта је важније, прече, о погледу на дужи рок у коме се смењују светски моћници и силе, а српство остаје и опстаје, без обзира на те смене. Тако ваља и о идеји уједињења размишљати, без оптерећења о траженој промени свести, без притисака и наметања обавезе да се буде поданик, слуга и послушник. Додуше, уједињење је под таквим условима много теже. Поента је у томе да је оно неизбежно. И не треба се мрштити на оспоравање ове идеје, баш супротно, таква оспоравања, ма откуда долазила, само ће пробургијати оно што је у карактеру Срба. Да, говорим о инату. Кад проради инат, нико и никад није бринуо о цени. Испада да нас је то и сачувало од пропасти. Свакако да би лакше било да нас је од пропасти сачувала мудрост, али мора се признати, мудрост није имала ту срећу. Да нас заслужи. И задужи. Инат је био бољи. И биће опет, ако Бог да.

Advertisements

12 thoughts on “Јунајт јунајт…Срб

  1. Kad bih pisao koliko je težak i besmislen život u državi koja to nije, u državi koju ne doživljavam kao svoju, za čiju nacionalnu selekciju ne navijam. Ako ne možemo da živimo zajedno, volio bih da imam makar svoju reprezantaciju makar bila lošija i od Andore, San Marina itd.
    Uzdam se da nikada neće moći srušiti mostove koje gradimo. Uostalom uzdam se i u graditelja autora. Ovakvi mostovi postovi daju mi nadu za to, unatoč onima koji bi nas se rado otarasili. Mi u Beograd gledamo kao svetionik i nije mi milo da neko i pomsili da ugasi svjetlo.
    pozdrav 🙂

  2. Један да остане, тај последњи, далеко било, неће да брине о томе да ли је гладан, жедан, болестан или уморан. Имаће само једну, свету дужност, да брине о том светлу. Па и ако му се учини да светло слаби, знаће он како крв своју да му да. Светло мора да изгара, па и након што испусти душу тај последњи, зато што зна да увек и одасвуд може неки брат да наиђе, да га у дужности наследи.
    А мостови…Да, душа ме боли колико их мало имамо, колико их мало градимо. Срам ме је тога што Дрину нисмо поплочали да свако наше дете и не зна да је прелази. Имамо пуно тога за задатак, али је мало нас који видимо, чујемо и осећамо шта је тај задатак.
    Живећемо ми Мандрак заједно, овде сад или онде сутра, али док смо овде, сад важно је да нам је то у главама. Сутра, кад будемо онде, и кад видимо да смо заједно, да се не изненадимо. Зато, живели 🙂

    1. Наравно, не тако. То је срамота…Све то што се догађа, ти коридори, Коридори, то је парада неспособности и незнања. И пуно других негативних ствари, осим неспособности и незнања, ту добија на значају и на тежини. Али то је нека друга тема, која само отежава и штети основну идеју, идеју уједињења. То треба имати у виду, свака, и најмања неодговорност, свака неспособност, свако незнање, све то отежава уједињење…То је карактер владајућег режима, али донекле и осталог дела тзв политичке елите…Идеји уједињења штете и лажне дипломе, лажни докторати, лажни проценти о свему и свачему, штети и Савамала, и Бгд на води, намештени послови, уништене фирме…Пуно је тога, велики је то списак.

      1. Ваљда си свестан да се то неће десити, јер сада живи неки друга “врста“ људи, и тамо и овде. Није нас упропастио Слободан Милошевић, како неки воле да говоре.
        Упропашћавање је било системски испланирано пре много година и план се и даље спроводи.

      2. Свестан сам да се то неће десити брзо, за годину, или пет. Али, битно је да ће се једном десити.
        Можда су се људи унеколико променили, али сам имао ту част и срећу да неко време живим тамо и схватим колико је идеја уједињења тамо жива, јака и непоколебљива. Ми овде имамо проблем зато што то не видимо и не осећамо. А тај проблем увећава тренутна наша власт, која ревносно ради на томе да ми овде не видимо и не осетимо исто што и наши људи тамо-уједињење.
        Није нас упропастио само СМ, али да је могао да спречи пропаст, да је био на месту са кога се то морало чинити, а да је он пуно тога урадио зло и наопако, то јесте. Њега видим као неког ко је најзаслужнији за промоцију гангстераја, лоповлука, непотизма, за урушавање каквог-таквог система вредности, и омогућавање разним Карићима, Митровићима, Мишковићима и осталима да устоличе своје династије и наметну систем вредности који се уздиже на глупости, силикону и ружичастој слици живота. СМ је могао много тога, и да буде ујединитељ, на крају, али није видео, или није хтео да види, или није смео да види то, свеједно, суштина је иста.

  3. Добро познајем народ из Босне и Херцеговине и знам шта мисле о уједињењу. Имам доста родбине тамо (Невесиње, Гацко, Требиње, Мостар, Сарајево) и често их посећујем. Живот им је много тежи сад, него у време Југославије, бар мојој родбини. Јер, Херцеговина је већином неприступачна, планинска, без воде и увек се тешко живело. И тако…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s