Јуче сам чуо неког лика како каже да још није измишљено средство које хвата пахуље док су још увек у паду. О, како је то један тужан лик. Обраћа се свима и нескривено, готово поносно саопштава „вест“. Јавља нам, завејанима, да тако мора бити. Ми не знамо да такво средство, таква технологија не постоји. Његова „вест“, осим што вређа интелигенцију обичног човека, говори још пуно тога.
Тај тужни лик је један од „изабраних“. Сплетом разних демократских процеса и процедура, могуће је да веома глупи и примитивни људи дођу до прилике (позиције) из које ће да прикажу себе народу, бирачима. Осим тог приказивања, још теже пада помисао на то да такви одлучују и практично троше заједнички новац, онај новац који им је поверен зарад бољег живота, бољитка, и то поверен како од стране присталица, тако и оних који ту политичку опцију нису бирали. Ако се новац схвати као (потрошено) време, може се закључити да овакви ликови троше наше време двоструко, једном кроз трошење физичког новца, а други пут окупирајући нашу пажњу личном глупошћу.
Ту се приказује још једна слабост демократије. Она нема начина да тренутно санкционише глупост. Глупост јесте врхунска људска мана, али има и других које би ваљало тренутно санкционисати, рецимо бесрамље, бахатост, неувиђавност, дрскост, охолост…У идеалним условима могло би се догодити тренутно санкционисање глупака, али би то изискивало, на првом месту, огоман осећај одговорности оних који су оваквим примитивцима (политички) надређени, међутим, такво једно, тренутно, санкционисање било би равно чуду, сензацији. Могуће је само теоретски, али не и практично. У пракси се дешава управо природно, да такви глупаци, ако не добију отворену јавну подршку, оно бар добијају прећутну заштиту од могућих насртаја појединаца из јавности који се усуде да укажу на глупост.
Демократски процеси и процедуре могу лоше и штетне појаве санкционисати, што би рекли, на одложено. Мора протећи унапред дефинисано време да би јавност могла уклонити штетне, глупе и лоше типове са позиција које су важне. Тај временски јаз између момента разоткривања штете, штеточине и лоше појаве, те момента, односно прилике да се зло уклони је обично идеално време да се глупост, ако је мала, заборави, заташка, или ако је велика, да се ублажи, релативизује, па не ретко и како-тако „поправи“, мада је то само привид, суштински глупост остаје глупост, зло је увек зло, ради се само о слици, привиду, интерпретацији која је у служби већ поменуте релативизације.
Власт, или позиција, тако обитава на мањкавости демократије. Она се вози на временски кредит. Проблем је у томе што је тај кредит готово неограничен, има, како је већ објашњено, двоструку вредност, и практично је бесповратан. Ето, зато је власт, у условима прописаних демократских процеса и процедура, веома популарна.
Зато се не треба чудити како је могућа Савамала, или случај хеликоптер, или плагирани докторати. Зато не треба живети у уверењу да јавност има икакву представу о томе колико све глупости у садашњем тренутку влада друштвом. Ми знамо само оне случајеве за које власт нема елементарни осећај да су глупости, већ их јавно саопштава. Или су ти случајеви толико велики да их је немогуће сакрити од очију јавности. Свеједно, суштина је у томе да је у тренутно успостављеним демократским процесима и процедурама власт у рукама специфичне политичке елите, при чему се елитизам огледа не у напредности, прогресивности или авангарди живота, културе, прогреса, већ само у свему томе, напредности, прогресивности и елитизму у усавршавању и оснажењу тренутног система власти, односно тренутно важећих демократских процеса и процедура.
Можда се чини да се овим путем залажем за промену демократског система. Да је потребно донети неке нове механизме који ће омогућити тренутно санкционисање глупости. Не, мислим да то није могуће. Овај облик демократије очигледно почива на неким, такозваним, позитивним претпоставкама. Оним, по којима јавна глупост и јавно зло нису могући, те оним које власти приписују витруелне особине, попут интелигенције, одговорности, емпатије. О томе причам, људи када иду да бирају власт не треба да то чине са надом, са веровањем да ће непогрешиво одабрати бољитак. Поготово што ово време непобитно карактерише политичка сцена на којој ни једна партија, или покрет немају јасну идеологију, готово да велика већина нема никакву идеологију, осим оне која је посвећена очувању статуса кво.
Али, треба се помирити са неким чињеницама. Нови светски поредак није посвећен проналаску машине или средства које ће хватати пахуље док су још у лету. Тај поредак није суштински посвећен, тако рећи, проналажењу ни једног средства које се не тиче очувања самог тог поретка. У томе наше друштво не заостаје за човечанством, на против, понекад се чини да се овде дешавају случајеви и ситуације које су испред свог времена. Негативна авангардност. Овде посматрам ширу слику, размишљам о распаду СФРЈ, о формирању нових, новокомпонованих нација, језика, о формирању латентног, а у ствари наметнутог мира у условима отворених а нерешених бројних виталних питања.
Демократија ће бити функционална тек тада када успостави недвосмислене механизме за санкционисање глупости, штетности и зла. По могућству, тренутно санкционисање. Носиоци власти морају поседовати изражен осећај одговорности према општем добру. Садашња демократија допушта да потенцијални носиоци власти демонстрирају тај осећај одговорности само декларативно. То није довољно. Поента је да и власт и опозиција морају у сваком тренутку бити обавезани суштинском одговорношћу, да се та обавезаност стално бележи и пише, тако да је неважно ко је власт, а ко опозиција по овом питању. Сем тога, потребно је осмислити механизам који ће мерити, записивати и бележити колико власт и опозиција поштују народ. Овиме се политичка елита доводи у реалну позицију кредитног дужника друштву. Овако се подсећање на дуг врши стално, беспоштедно, у ствари исто онако како и саме банке зову и опомињу своје кредитне клијенте.
А ко би могао да се бави овим механизмима? Ко би био вољан да се посвети улози јавног бележника огрешења и проклизавања политиче елите. Јасно је да би то морали да раде медији. Али је исто тако јасно да је тренутни демократски систем ставио медије под непосредну контролу. Томе се, како-тако, одупире алтернативни систем јавне речи и слике, интернет, односно друштвене мреже. Међутим, затварање алтернатива могуће је, доступно на један клик, на једно дизање руку парламентарне већине, и ма колико се сада чини да је то практично немогуће, не треба се заваравати. Елита неће себи ускраћивати освојени конформизам, напротив. Бориће се свим средствима за себе.
Медији су, неприродно, постали саставни део владајућег механизма елите. Зато они могу, без икаквог коментара, пренети речи глупака о томе да још није измишљено средство које хвата пахуље док су још у паду. Медији мисле да су извршили своју дужност, да је њихово само пуко преношење „вести“. Зашто изостаје коментар? Па јасно је, у питању је страх. Он је највећи непријатељ демократије. А има и олкшавајућих околности, па ту су друштвене мреже, оне ће се већ бавити коментарима. У условима разлике у доступности медија и алтернативе, очигледно је цинично, поданичко и хипокризијско понашање медија, сервилност истих политичкој елити.
Но, мене неће изненадити ако у неком будућем, следећем скупштинском сазиву видим оног глупсона са почетка приче, и то у улози неког шефа неке посланичке групе или председника неког скупштинског одбора. То је тај, најпогубнији феномен негативне селекције који допушта садашњи скуп демократских процеса и процедура. Као да све почива на суштој супротности логици и здравом разуму. Обрнута психологија, није глуп онај што је глуп, глуп је онај који мисли да је глуп онај што је глуп. Иако звучи компликовано, уопште није тако, управо је једноставно. То је суштина инверзије система вредности. А та инверзија, то је највећа мањкавост онога што се данас назива демократским системом. Не треба никако помислити да сам против демократије, напротив, само сам против лицемерја и хипокризије. И да, залажем се да неко већ једном измисли средство које ће хватати пахуље док су још у паду. То ће бити прототип за средство које ће хватати глупаке у глупости. А најсавршенији модел ће зле хватати у злу. И тренутно их елиминисати.
Само тако је могуће да мој Београд не колабира кад падне 10-так центиметара снега, за које градски менаџер каже да их има 25. Центиметара. Човек мери по себи. Па мало преувеличава. Али може му се. За то је овлашћен. Да неометано преувеличава. Без опасности да због тога, попут Билија Питона, буде ухапшен и одведен на робију. Напротив.

Advertisements

6 thoughts on “Хватач пахуље док је она још у паду

    1. Чини се да дуго траје то ништа…вило. Али, то се само тако чини, то је у карактеру ништавила, да даје утисак дуготрајности…Један дан ништавила као да траје годину, а година ништавила је век. Но, и то ће једном проћи. Са нама или без нас, мање је важно, важно је да свако ништавило има крај.
      Поздрав Стане, друже мој!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s