Звоно са цркве запара по тишини јутра, дан почиње са опоменом. Ни гугутке што се окупљају на симсу прозора не могу својим гласањем упити снагу звоњаве. Што је мање верника, то је звоно гласније. Празан простор, одлична резонанција. Као најистрајнији верници, испред порте, остали су цигани, али то је у реду, њихова вера да ће данас бити довољно милостиње право је јака, колико год била искварена сврха примљених новчића. Одавно се зна, кад се потроши за хлеб, да се и за пиво, за неки тикет, а они који брину о циганима, сигурни су да се паре потроше и за грђе.
Недеља је. Ауто прође на сваких пар минута. Мало је кретњи под прозором, људи недељу поздрављају пуким мировањем. Гомила снова управо је разбијена звоњавом, а ту срчу велики број њих прелива гунђањем о томе да је сна било недовољно, да би звоно, за име Бога, могло бити мало тише, или макар даље. Толико је зевања да прети да ће наступити несташица ваздуха, а све то прати безброј протезања, да је сигурно да је град омалио. Људи се лењо тегле, као да желе размакнути зидове, други опет истежу руке у вис као да би уздигли своје плафоне. Миришу само јастуци и јоргани, тек понегде искрада се мирис прве јутарње кафе, који као да бежи из малих облака кафиног кајмака. Прве цигарете већ су међу прстима, првих мисли ни на видику.
Учмало недељно, децембарско јутро. Око мене има пуно оних којима ни звоно не смета. Они и даље трче по својим сновима, и само несвесно поправљају јоргане. Када то гледам, учини ми се да они јорганима хоће да сакрију своје сумњиве снове. Сумња се не може сакрити, одаје је мирис зноја, разбарушена коса, по негде руменило образа. О да, сигурно је реч о, за јаву, забрањеним сновима. Шта би иначе, човека који се бори против тога да се пробуди, могло тако наружити.
Они који су битку изгубили, иако поражени, туширају се да би опрали са себе трагове борбе, и на првом месту, пораза. Однекуд допире звук воде која под притиском јури кроз цеви, ослобођена, млака и снажна. Више је реч о некој хидротерапији, него правом купању.
Најзад. Нечији пас је залајао. Његова шетња очито је одложена, он само може да негодује. А може бити да га је неки слободњак натерао на тако гласан лавеж. Како год, гугуткама је и то било довољно да прхну у потрази за мирнијим местом од мог симса.
Интервали тишине између два проласка аутомобила све су краћи. Град се убрзава, једва приметно. На прву, настављам другу цигарету, готово без прекидања. Кафа још увек траје, али је тежина шоље приметно мања. Између тога да погледам кроз прозор или приставим још једну кафу, одлучујем се за ово друго. Брига ме за напоље, недеља је, јутро, треба га потрошити без милости. Врло брзо кренуће да пљуште захтеви, планови, акције, што моје фикс идеје, што мојих најближих, а то ће ову недељу и ово јутро одвести тако далеко од мене. Знам, морам убрзо да се покренем, све ће се убрзати, од овога што сад влада неће остати никакав траг.
Наравно, нека сељачина почиње на труби некој другој сељачини која је оставила ауто на сред улице. Почиње демонтажа јутра. Пас се опет оглашава, као по командни, покреће се хорски лавеж, полако ускачу са разних страна мог краја. Почиње и препирка возача, неко дрнда шалоне…Прави се колона испод мог прозора, још трубљења, још лајања, још препирке…
„Маториии…! Стави кафу…!“. Помислим, у себи, стављена.
Недељо моја, до виђења. Ббб било нам је лијепо с вама. Недељо, добар дан. Ко би знао како ће нам бити с вама.

Advertisements

3 thoughts on “Пре свега…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s