Блюз – это когда хорошему человеку плохо

Са сазнањем да је данас у Мајданпеку велики градски празник, а да грађани ове паланке тога вероватно и нису свесни, тражим цело јутро неке ноте по youtube-у којима бих да их поздравим. Мислим да сам нашао, новембар 1981, Стоунси су стигли у Чикаго, и отишли у клуб где је радио, намерно користим реч радио, Мади Вотерс. Џегер и остали рођаци брзо су му се придружили у послу, и тако је настао овај живи снимак, јединствен, снимљен пуком срећом.

Бдење је блуз. А блуз је, како рече неки рус, оно када је добром човеку лоше.

Е сад, постоји ли добар човек? Онако како га је, строго и дубоко, испричао облогован, тог Сашу Стевића, тешко да бих могао да одликујем за доброту. Њему иде само медаља, и то она најсветлија, за носиоца велике гриже личне савести, шампиона лоших и погрешних одлука и апсолутног првака света у пропуштеним животним приликама. Но, има нешто у свему томе тешком и на неки начин, безвременом, зашто му медаља мора припасти. Он прихвата и признаје. На крају, али како више пута умире у свом животу, то „на крају“ важи само за роман, али не и за стварност. У стварности, овакав роман не умире, на срећу свих нас, садашњих, а и свих оних будућих који ће га трошити.

Рекох горе како је Мади Вотерс „радио“. Радити и уживати, то је данас ретко, али неодвојиво. Чини ми се да је Дејан Златић, док је „радио“ Бдење уживао. И на томе му искрено завидим, наравно, у најпозитивнијем могућем смилсу (што би рекла наша заједничка блогарица (изведено из блогерка-другарица) Labilna у неком од својих коментара).

Дејан одлично познаје нашу генерацију. Тешко је то признати, али ево, наша је генерација-генерација лузера. И то није случајно, није толико страшно, и много је истинито. О томе, зашто није случајно, ваљао би један повећи роман, и не пада ми на памет да ширим то. Само једна кратка карактерна црта Саше Стевића, у ствари његова самосвест о томе да је приписао себи моћ доношења одлука, попут Бога, биће довољна. Његова, а у ствари наша, свих нас, изражена себичност, последица је управо времена у ком је наша генерација трчала кругове по сату, често претичући и секундару и велику казаљку. А није толико страшно, зато што увек после генерације лузера неминовно долази генерација победника. То у Бдењу није записано, али сам ја прочитао. И одлично се осећам због тога. Лако. Растерећено.

Мајданпеку честитам на данашњем празнику, за који та паланка и није свесна колико је велики и важан. Дејану честитам на блузу. Направио је право мало чудо, да и ми, не тако добри људи у његовом блузу уживамо, као да је само наш. Нема правила, није блуз само кад је добром човеку лоше, већ и супротно. То је универзалност. То је, на неки скроман, миран и тих начин, и Бдење.

Уместо поздрава 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s