Историја има своју боју. Знао сам то, али никако нисам успевао да ту боју пронађем.

Једном сам отишао до куће у којој сам, хтедох рећи рођен, али то не би била права истина. У тој старој кући сам одрастао, рођен сам у болници, као већина мојих вршњака. Кућа је подигнута, бар тако кажу, пре другог светског рата. Иако има више од седамдесет година, она је стално поправљана, одржавана колико се могло, тако да више личи на неку веселу и мало јаче нашминкану бабу, него на старицу на измаку животне снаге.
Кућа највише сличи на воз. Мислим да је то пука последица дозиђивања. Наиме, сва одељења куће су у једноструком низу, из једне собе се прелази у другу, скоро све собе су пролазне. Кухиња је увек била последња у низу, тако да се она стално померала. Првобитно, кућа је имала три одељења, једну собу до улице, потом једну просторију у коју се улазило из дворишта, тако да је та просторија била у ствари предсобље, из кога се на десну страну улазило у собу до улице, а на леву страну у кухињу. У склопу предсобља било је преградним зидом одвојено купатило. Када је кућа омалила, дозидана су два одељења у наставку кухиње. Кухиња је претворена у собу, а из те новокомпоноване собе врата су водила ка новој кухињи. Нешто касније, можда шездесетих година, кућа се поново смањила, требало је надовезати још простора. Дозидана је једна нова соба, али не у пуној ширини куће, нешто ужа, пошто је сигурно било пара за више мајсторлука. Најновија соба била је до дворишта, а ужа за ширину новог шпајза. Шпајз је био пролазан и из њега се улазило у најновију кухињу, са трпезаријом. Сада је кућа била као композиција воза са локомотивом до улице и шест вагона у низу који су стајали на перону-дворишту. Први вагон био је предсобље са купатилом, други вагон соба, трећи вагон постао је још једно предсобље, четврти вагон била је опет соба, али једина непролазна, и шпајз који је служио да се кроз њега дође до кухиње. Кухиња је била пети вагон, и она је имала врата ка дворишту, улогу вагон ресторана добила је најмлађа просторија, последња у низу. Да би све било у складу са прапочетком, у наставку трпезарије ређале су се шупе, које су додаване како кад и како коме се указала потреба, једна само за угаљ, потом једна само за неке баштенске алате и приде за замрзивач, потом једна мини шупа за дрва у којој је увек била секира и стара тестера, направљена од дрвених летви, правоугаоног облика, где је једна од дужих страна била од дебелог упреденог канапа, који је служио за затезање листа, а друга дужа страна била је лист тестере. Мислим да таквих тестера више нигде нема, осим можда по неким ретро кафанама, где је окачена на зид одмах изнад старе пегле на угаљ, или какве ручно прављене дрвене хоклице или столичице са три ногаре.

Број путника овог воза стално је растао, отприлике на сваких тридесетак година. Сваком додавању вагона одговарало је једно укрцавање нових путника. Тако је и било све до деведесетих, а од тада се број путника смањује, но то је већ нека друга прича. Нови путници значили су нове ствари, за које се морало наћи места у овом возу. Када кажем ствари, не мислим на намештај, то је нешто што је било попут неминовног опремања, мислим на оне ствари које су путници вукли са собом не знајући ни сами шта ће им. Попут, рецимо, разних књига, или шиваће сингер машине, или на пример, неког гоблена, породичне фотографије на којој има тридесетак људи, у првом реду су старине које седе, из њих нешто млађи, углавном бркати мушкарци и жене од којих понека има шешир, а оне што немају имају обавезно пунђе. У трећем реду била је млађарија која се за потребе сликовања морала сигурно поети на неку клупу да би ушли у кадар. Све у свему, сликовање је било тада, тамо некима, важна, историјска ствар. На слици се види да је све, али баш све намештено до савршенства. Никако се не може видети да једна половина фамилије са другом не разговара, да су у спору око земље и имања, да ни пре а дефинитивно ни после тога никада нису попили кафу заједно и на миру, да немерљиво једни другима завиде на разним добрим стварима, а да је завист опака ствар, смео бих да се кладим да су једни другима могли да завиде и на разним глупостима. Било је ту сигуро кришом оформљених кланова, поделе су биле врло фине и врло компликоване, али када неко гледа слику, види једну огромну репрезентацију првака света у многољудном спорту којим су се тада, пре шездесет или седамдесет година, бавиле фамилије. Овакве, намештене фотографије биле су претеча намештених утакмица.

Тако је неко у воз, некада, донео и једну велику, овај пут, уметничку слику. Мени је она увек била огромна. Памтим је у последњем вагону, у трпезарији, али сам сигуран да је она силом разних прилика премештана напоредо са дозиђивањем. Та слика је сигурно висока метар и по и широка бар два метра. На њој је нека старица, наслоњена на штап, види се њена цела фигура, а поред ње стадо оваца. Налазе се на неком пољу, ливади, тек у позадини је хоризонт, линија с времена на време прекинута неком овчицом, а изнад небо са пар облака. Реч је о платну, мислим и да су боје уљане, али толико старе и штедљиво наношене, да нема масе, све делује готово као да је принт. Обзиром на старост, принт није сигурно, али мени као лаику тешко је одредити која би то уопште била техника. Слика је много потамнела, браон тонови којих је највише, врло су близу црном, а светлије области сада су већ тамно сиве. Слика има масиван, дебели дрвени рам, мислим да је орах, бар по његовој боји. Рам је вероватно скупљи од саме слике, заталасан је по спољним контурама, и има по себи руком одрађена врло блага и велика удубљена, те на врху, на средини, као и на дну, неку врсту розетице. Све што сам чуо о тој слици, мислим да је измишљено. Те не зна се колико је стара, те то је неки француски сликар, те има је по неким монографијама где се излажу изгубљене слике старих мајстора. Мош мислити. Оно у шта верујем, то је да је та слика стајала у кафани мог деде, кафеџије, некада давно, у Крагујевцу. И то како је деда дошао до ње мало је вероватно, али ‘ајде. Наводно, поклонио му је неки јеврејин за узврат томе што га је деда спасао од стрељања четрдесе прве у Крагујевцу. Мада мени уопште није невероватно да ју је деда добио још пре другог светског рата, и то на коцки. Он је неког опељешио, а овај није имао да му плати, деди зврјао празан зид од кафане, два и по са три ипо метра, и ето лепог места да се дуг, онако јавно, окачи. Касније су комунисти деди узели кафану, а кажу и биоскоп, зато што је био колаборациониста. Није хтео да обустави приказивање филмова за време окупације. А и кафана је радила пуном паром. Е сад, како су му реквирирали све, а он узео слику, то тек није јасно. Али има мит и о томе, наводно, кад су дошли да му узму кључеве, у групи народне војске био и један који је, по једној варијанти, пре рата радио код деде као келнер, али много волео да пије, на сваку послужену ракију једну је сипао себи у грло. Пошто је до поднева био мртав пијан, деда га је више пута отерао кући, од њега је само било штете. Једном деди прекипело, па га отпустио. А овај, кад је дошао на власт, лично тражио да буде у комисији која је требала да пописује и плени имовину. Пошто је знао терен, био је унапред виђен за тај посао. И он, кад је стигао на пленидбу, рекао деди да може да узме само једну ствар за себе, из кафане. Очекивао је да ће да то буде каса, или скупоцени бронзани чивилук са сталком и обручем за одлагање кишобрана, или тако већ нешто. Али не, деда тражио ту слику. Пошто ова верзија није могла да се прича о славама и окупљањима фамилије слободно и на глас, није се знало ко од гостију је може бити, припадник комуниста или неки важан и утицајан човек, а прича није баш афирмативна, ради се о отимању имовине од стране нових власти, то је ова верзија ишла од уста до ушију, у круг, увек једна уста и један пар ушију. Све је то било ствар поверења. Има и друга верзија, она са јеврејином, она није вређала власт, али је деди приписивала велику дозу човекољубља, и не објашњава како ју је деда склонио од комисије. Ако је та верзија тачна, тешко да је слика и висила у кафани. Мада, толико пуно на њој има трагова кафанске атмосфере, да сам ја сигуран да је она била део декорације бирцуза. А деда ју је вероватно, кришом, по дојави, склонио из кафане, као нешто што ће нова власт најмање да тражи, нешто што вероватно онај пијани келнер није ни приметио док је радио код деде.

Пре пар година, на плацу одмах до куће, дошао је предузимач да сагради вишеспратницу. Нудио је упорно и мојим родитељима да му дају кућу и двориште, па да он зграду рашири на ту страну, а мојима да да стан-два, паре или комбиновано, како то већ иде. Но, моји нису хтели да се мрдају одатле. Тај је предузимач свој солитер залепио уз сам зид куће, подужно, једва је један мали прозор успео да опстане. Код укопавања темеља за солитер, наша је кућа потпуно растрешена. Нема више ни једног зида, или споја зида и плафона, а да није напукао. Моји су се бојали да ће се наша кућа срушити, само упасти у ту темељну јаму, као кад воз искочи из шина и претури се на бок. Срећом, није. Кућа је преживела, моји родитељи једва некако. С времена на време обилазио сам их, и једном сам се затекао кад је нови комшија са неком велико машином врло динамично копао темеље баш иза зида наше трпезарије, оног последњег вагона у низу. Отишао сам да видим да ли се нешто дешава. Сећам се мајка је само показивала нове и нове пукотине, а ја је ништа нисам чуо. Гледао сам како се слика оне бабе са овцама, део по део милиметра, криви. При сваком ударцу багера, слика је једва приметно напуштала свој положај. Ништа страшно, само се кривила. Тада сам нашао ону боју с почетка, коју сам одувек тражио-боју историје. Рам слике је после пар сати открио троугласте, чисте делове зида. Два веома уска издужена троугла, један испод слике, један с бока. Хипотенузе је чинио рам, а катете…Њих је дефинисала боја историје. Све око троуглова што није био рам, била је у ствари боја историје. Да бих нашао ту боју, за коју сам само осећао да мора постојати, био је неопходан контраст. Иза слике, боја зида била је годинама заштићена. Потпуно заштићена, од свега што постоји. Боја зида око слике, била је оно што сам тражио.

Одавно смо се преселили. С времена на време, слике у стану, као поправим. Кад ме питају шта радим, ја кажем да ми се чини да нису добро окачене још од почетка, да су мало накриво, па их ето, дотерујем. А у ствари, гледам да ли се на зидовима ухватило нешто боје историје. Није. Или бар не видим добро. Или можда не желим да видим. Или је историја толико знапредовала, више се не ложи на угаљ, ни на дрва, испарења покупе разни вентуси и аспиратори. Нису више сви у исто време на обеду, немогуће је да за столом буде више од троје, обично само једно седи и обедује. Врата се ретко отварају, стално се нешто пирка, кречи, дотерује. Све то иде тако брзо, да зидови не могу да запамте. На крају крајева, ово су нови зидови, омалани новим бојама. Те су боје отпорне на разна чуда, а изгледа понајвише, на боју историје. Можда је тако и боље. Не знам, у ствари, волео бих да не знам.

Вероватно ће ускоро моја стара кућа, у којој сам, хтедох рећи, рођен, мада то не би била права истина, већ одрастао, бити срушена. Доћи ће урбанизми, нове технологије хуманог живљења, бољи стандарди, једном речју убице боје историје, да реквирирају и национализују ту моју боју, коју сам једва пронашао. То ваљда тако иде. Воз, у коме је све мање путника, све је ближе тренутку да постане уклет, попут оног уклетог брода који плови без путника. Ако не оде и не нагребем мало моје боје историје у неку кутијицу и оставим је својој деци, да је чувају, попут иконе, та ће боја бити изгубљена. Заувек. Бар за мене.

Advertisements

9 thoughts on “Боја историје

  1. Лепа прича, Миксер. Живео сам у једној сличној, тамо у Војводини. Једна од оних што су некада биле “на лакат“, па после преграђене у више станова и насељене неким новим светом.
    Али, од свега, најзабавнији ми је део о троугловима, катетама и боји историје. То, на пример, у мом Мајданпеку не може да се догоди. Мислим, то, да слика сачува боју историје испод. Ми их готово свакодневно исправљамо, а оне се увек изнова накриве, бар два до три пута дневно, са сваким новим минирањем на копу. Нашу историју сигурно не чувају троуглови, већ пре неки трапези који настају сталним померањем рамова. Као у циркусу. 🙂

    1. 🙂 мора да смислите нови начин качења слика, и то нешто аутохтоно, као што је салеп. Види овако, свака раван одређена је са најмање три тачке, е сад, једна тачка, то је ексер о који је окачена слика, али ви морате да закуцате још два ексера, уз сам рам…најбоље би било да та два екстра ексера буду баш тамо где су троуглови, укуцаш било где у хипотенузу, мало одмакнеш од темена где је прав угао 🙂 аууу, без матиша и геометрије нема ни ликовног ни историје 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s