Отвара ми се полако још једна, дуга ноћ. Као да улазим у тесну улицу старог града. Високи, камени зидови са обе стране стварају чувени осећај тескобе, и невољно пуштају на калдрму светлосне изгнанике. Ни они не би могли кроз камени прорез, горе, подно неба, да је без њих могуће истерати сенке из јазбина на видело.
Сањам колач од сира и вишања. Облак бела пена, са скрамом редиш сока на себи, и пар бордо куглица величине ока неке старе, олињале мачке без бркова. Ћутим нешто перверзно у том сну, терам се на јаву. Осећам жеђ, толикоко дубоко, да схватам зашто кожа на петама тако брзо и лако умире.
Обрћем се, попут прасета на ражњу, што би гори сад је доли. Исти град, иста улица. Рукама разупирем зидове, хоћу више простора, да ноћ лако уђе и завлада. Апсолутистички.
Сањам изобличену лопту од ананаса. На врху јој изникла палма, шушкави тешко зелени извор горчине који грицка, из моје руке, сиви зец, за кога сам потпуно сигуран да је угинуо још прошле године. Уздишем, а уздах је направљен пола од среће, а пола од љутње. Како су поле потпуно исте, боја која из мене цури је магента. Ћутим нешто тешко у том сну, терам се на јаву. Осећам мирис свога зноја са груди. Мирише на пепео. Сада знам како то изгледа када дуван крене да бежи из мене. Безглаво.
Правим полу окрет. Гледам у камени плафон, раширених руку и ногу, попут Леонардовог L’Uomo Vitruviano. У леђа ми упире камени кревет. Иста она улица, исти онај град. Једном бих руком придржао небо, за другу ме већ ухватила калдрма. Сањам ваздушасто жуту, у једном је комаду, а опет стиже и на исток, и на запад. Нема географског порекла. Очи пуне крема, а у ствари, обично свануће. Ноћ се полако затвара, попут шкољке. Ваља побећи из града у ком је сваки дан исти. Већ безброј хиљада година. Будим се уморан, табани страховито бриде. Они су боје јаче од сванућа. Али прљави од снова из којих су избегли . Три сна за једну јебену ноћ, а тако је нормалан, довољан, један. Сам. Ћутим да знам како то изгледа, докторирати носталгију. Спреман сам за нови ниво. Ако није много опасан?

(Нешто најлепше из моје младости…)

Advertisements

14 thoughts on “Три кошмара хоћу ја, нећу један, нећу два

  1. evo da vidiš šta magenta radi upravo

    Hvala Vam na interesovanju za “Nove tehnologije u obrazovanju 2017” i Vašoj želji da kao predavač učestvujete na konferencijskom delu programa. Ove godine smo primili preko dve stotine prijava koje je ocenio programski odbor konferencije. Programski odbor su činili predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, Britanske ambasade, Centra za promociju nauke i British Council-a. Ovim putem želimo da Vas obavestimo da je Vaš rad izabran i imamo zadovoljstvo da Vas pozovemo da ga predstavite na konferenciji “Nove tehnologije u obrazovanju 2017”.
    štreberka 🙂

  2. Btw, i ja sam pre par noći sanjala za sat vremena sto užasa, dobro da sam se živa probudila. Nešto je izgleda u vazduhu. Ili u glavi…

    „Voz sporo kreće s praznog perona, vreme nas izdaje k’o nikad pre… “

    pa kaže: „Vraaati se, jer voliš stvari koje volim i ja, vraaaaaaaati se…“

    O-o-oo-o-o!

    1. ко зна да л’ је у ваздуху, у води, у клима(кс)тским променама, ал’ ја годинама нисам сањао, или бар нисам могао да се сетим шта сам сањао, тек пре неко јутро…бррр…прођу слике у пар секунди, седнем у кола, једва упали на -5, радио треп-треп, и он једва некако проради, и онда Последња игра лептира, еее…какав флеш 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s