Секоj од нас има своjа ѕвезда
Што го прати дур е жив
Кога свети jако, човек има среќа
Кога гасне судбина

Само што сам стигао, а већ се спремам за одлазак.

Зато, дођи. Мало да причамо. И мало да ћутимо. Само да се, мало, осетимо. Да у носу понесем твој останак. Да у оку сакријеш мој одлазак. Дођи, да направимо још једно сећање. Ти да га подижеш и мени, тамо далеко, пошаљеш његову слику првог рођендана. Првог зубића који ће ме за срце угристи. Првог корака, којим ће од нас побећи. Заувек.

Дођи. Не буни се, увек ће бити овако. Зато што се само тако праве лепа сећања. То је та, бела, наша, гуска. Циганска. Еј да може, па да лети самном, макар хиљаду и једну ноћ…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s