Ватанабе је посетио Наоко у…хм, нечему што није ни болница, ни санаторијум, више је то нека врста прихватилишта. Комплекс објеката значајно удаљен од сваког облика цивилизације, угађен у чисту природу. Иако има капију, ограду и портира, то место не спречава људе никаквим строгим средствима да у њега уђу. Исто тако, из овог простора може се слободно и лако изаћи. Они који ту бораве, под теретом разних психичких проблема морају се придржавати само једног строгог правила. Кад се одатле једном изађе, повратка више нема. (Норвешка шума, Мураками)


У том прихватилишту, људима који долазе из правца цивилизације, у посету неком рођаку или пријатељу, врло је тешко да одреде ко је ту „пацијент“, а ко „доктор“. По неки „доктор“ је у исто време и пацијент, по ономе како се понаша-говори, на пример, сам са собом, или говори о врло чудним темама које су ближе научној фантастици него реалности. По неки „пацијент“ толико добро помаже „пацијентима“ у разним стварима, учи их музицирању, или страним језицима, или их напросто теши и умирује савршено добрим избором гестова и речи, тако да то ни један „доктор“ не чини. Овде људи људима са којима живе дају оно најбоље из и од себе, без рачуна и без задршке. Ако и немају талента за музику, спорт, стране језике, ако уопште нису талентовани, они помажу другима у физичким пословима, чисте кавезе за животиње и птице, беру грожђе, скупљају чајеве. Свако, у ствари, има то нешто што може да да.


Људи су свесни своје ненормалности, тамо, на том необичном месту. И свесни су да постоји онај други, нормалан свет. Међутим, боравећи пар дана код Наоко, Ватанабе увиђа да је нормалан свет много ненормалнији од овог који затиче у прихватилишту. Он размишља о свом студентском дому, о студентима који у њему живе и начину на који тамо проводе живот, и то пореди са овом комуном. Он схвата да се у нормалном свету људи масовно понашају онако како се то од њих очекује, онако како „би то требало“, увек водећи рачуна да сви око њих посматрају то понашање, оцењују га (не наглас), и тако усмеравају све у правцу претварања, хипокризије, лажи и преваре. У нормалном свету брзо се померају и бришу границе екстрема, лако се намеће снага, моћ, сила, појачано се злоставља и угњетава немоћ, болест и слабост. Контрасти су огромни, гужва је неописива, људи су море које се стално таласа, бура никад не престаје, пена од таласа прекрива воду.


У прихватилишту су сви слаби. Али они мање слаби брину о више слабима, ојачавају их, подржавају. Осим оног правила да се из прихватилишта може изаћи, али само једном, без могућности повратка, постоји још једно правило. Овде нико не лаже. У ствари, овде нико нема тајни пред другима. То је вероватно најбољи начин да се елиминишу предрасуде.


Изолација је појачани облик процеса отуђења. Али, оно што је интересантно, изолација води ка нормалности, ка истини коју не оптерећује стид, ка прихватању сопствене несавршености.


Наша је земља дуго била под разним врстама санкција. Све су оне довеле до једне широке изолације, широке у смислу додира са „спољашњим“ културама, цивилизацијама, са свиме оним што унапређује квалитет живота, здравља, образовања. Период изолације наше земље био је једноставно речено страшан и једва подношљив. Међутим, та изолација није људе променила у правцу у коме се мењају људи у прихватилишту. Чини се да се догодило све управо супротно. Уместо да се помажу, као да су људи све више одмагали једни другима. Уместо да се међусобно не лажу, изгледа да су се лагали и више него пре изолације. Чини се да се степен међусобног поверења спустио на једну велику нулу. Па и породице су се много лакше распадале, поверење је нестало и између најрођенијих, најближих. Наша изолација, за разлику од оне коју Мураками описује, била је деструктивна. Објашњења за те разлике и није толико тешко разумети, у прихватилиште људи долазе својом вољом, у изолацију је наша земља ушла против воље људи, у прихватилиште долазе људи који су свесни својих психичких проблема, у изолацију су наши грађани ушли а да су пре тога водили нормалан живот, или макар без великих психичких проблема. Људи у прихватилишту су сами, својом одлуком, прихватили такав облик живота, ми у изолацији никад се са њом нисмо мирили. Али, све то не објашњава питање, како то да „болесни“ људи, смештени у прихватилиште, прихватају ту упућеност једних на друге, како се ту тако лако ствара искрена и чиста међуљудска привлачност, а опет, с друге стране, како то да је у нашој земљи, под изолацијом, свет великом брзином постајао све неповерљивији, лошији, опаснији. Ми не да нисмо били упућенији једни на друге, ми као да смо се трудили да се све више и више удаљујемо једни од других. Радили смо на појачању предрасуда, охолости, бахатости, зависти. У нашем случају, чини се да је изолација ослободила неке добро сакривене и потиснуте људске мане, у крајњој линији, људско зло. Мислим да смо постали покваренији у односу на генерације пре нас, услед санкција и изолација. Мислим да је то највећа кривица оних наших људи који су, својим чињењем и својом политиком, увели нашу земљу у санкције и изолацију. И та поквареност, односно појачана поквареност, то је најтежа последица свега.


Људи из прихватилишта изађу као здрави, или одустану и изађу свесни да се нису излечили. Понеки одлуче да никада одатле не изађу. Али сви они, на неки начин, постану бољи у односу на оно какви су у прихватилиште дошли. Наша је земља изашла из санкција и изолације, али ми се чини да смо, као друштво из свега тога изашли нешто гори него што смо били пре. Ако то „гори“ и звучи одвећ строго, онда макар мање хумани, толерантни и емпатични. Мало мање „нормални“. Опасно је генерализовати, под једно ћебе или тепих гурати читаво друштво, нема таквих инструмената и апарата који би могли све то измерити и научно доказати, то знам. Овде се ионако ради о мом, личном осећају.


Питам се шта би било добро за даље? То је веома тешко питање, тиче се рада на колективној свести, промени досадашњих схватања, циљева, планова. А опет, то је друштвено, па и политичко питање. Ево, земља је сада потпуно отворена, доступно је све. Но, овако измењен карактер друштва, чини се, наставља да упија, довлачи споља, конзумира све оно, на неки начин „екстремно“, дегутантно, настрано, што постаје саставни део масовне, популарне културе. Довољно је прелистати штампу, или прегледати телевизијске канале. Биоскопи готово да више и не постоје, позоришта су постала култна места. Шире се гласине да су награде за књиге намештене, да се одлуке доносе у малим, елитним клубовима. Доминација естраде и ријалитија је, чини се, потпуна. Никад више слободе, никад мање разумевања и поштовања слободе.


Мураками се прелепо поиграо заменом места „ненормалних“ и „нормалних“. И мислим сада, такав начин, концепција, то је ствар културе. Прихватилиште у ком се људи самопоправљају у условима изолације. Ми смо, на неки начин, као друштво, имали ту несрећну прилику, изолацију, да постанемо бољи. Уместо тога, постали смо гори. И оно што је најинтересантније, као што „пацијенти“ у прихватилишту прихватају себе саме такви какви су, чини се да и ми сами себе прихватамо. Значи да није довољно прихватити себе, признати себи да нешто не ваља. Мислим да је потребна воља. А воља тако постаје суштински део културе једног народа. Ми немамо вољу. А чини се, и не тражимо је, уопште.

(некако ми овде пријају неверне бебе…)

Advertisements

7 thoughts on “Снага воље

  1. Разговарам баш вечерас са једним другаром о једној фирми и кажем нешто као: “Сада им је последња шанса да покушају да се одбране, када их поотпуштају биће касно“. А он каже: “Али, како, кад више нико никоме не верује…?“
    То је, отприлике, то…

    1. сви ћемо ми, изгледа, опет у неко прихватилиште…деца већ иду, свакога дана, један по један…имамо опет егзодус, али сад нас нико не тера, сами се натерујемо…јбг, и то је нека врста неолибералне уметности

  2. hm… nisam sigurna da su te dve vrste izolacije za poređenje… jeste izolacija i jedno i drugo ali u različitom kontekstu( kao da pričamo o vrbi i pančićevoj omorici i jedno i drgo je drvo ali…)…
    …ipak … slažem se da je ta naša izolacija ostavila „opipljive“ posledice; prvi razlog, ono što si rekao da nam je nametnuta, u nju su umešani svi ili skoro svi protiv svoje volje; a drugi razlog je važno pravilo koje ljude stvara bojima ( a u našem slučaju je potpuno izostavljeno) je nema laži… ISKRENOST kao težina svih odnosa koji nas prate u životu ( na svim nivoima, u izolaciji ili bez nje…)
    …i znaš nešto razmišljam, nisu ljudi pa na kraju i drštvo postali takvi kakvi su zbog izolacije… nije izolacija kriva to je samo bio okidač da izađe ono najgore iz njih… ono je već postojalo

    1. слажем се, то су две врсте изолације, и по свом „пореклу“ су веома различите, али објекат, предмет изоловања су у оба случаја људи…и слажем се, нема искрености у нашем случају…али, мислим највише о вољи коју поседују Јапанези, и о томе како је воља нека врста карактерне црте те нације, покушавам да их посматрам шире, ограничен простор (острво) за живот, па потом несреће, атомске бомбе, нуклеарне катастрофе, а они терају даље, дивим се њиховој вољи…и чудим се колико смо ми „размажени“ постали по том питању…колико смо постали безвољни

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s