Волим да започнем нешто иако нисам сасвим сигуран како ће да се заврши. Авантуризам? Па, не треба толико претеривати. Уистину, знам, донекле, крај, али не знам пут до њега. Волим да се крећем кроз шуму стазама које су једва видљиве од огромне папрати, то су више наговештаји путића, можда је туда неко и прошао, јако давно. Тада, „откривајући“ шуму, уживам у чињеници да туда вероватно нико никада није прошао.
Људи не воле баш да ме прате. „Где ћеш туда, да ли си ти нормалан.“ Људи воле знане, добро утабане путеве. Разумем их, до сада сам имао луду срећу да нисам срео медведа или вука. Највише што је било, био је то неки огроман гуштер, јеж, а можда и јазавац. Овај последњи више се препао мене него ја њега, тако да нисам ни сигуран да је био јазавац, само ми се тако учинило.
Ако се шума простом математичком операцијом пресликавања трансформише у људе, чини се да ходајући међу њима, до сада још нисам био у блиском сусрету са зверима. Да ли је то могуће? Можда и јесам, али те звери нису према мени испољиле своју предаторску нарав. Да ли је то због мене, или због њих самих. То је интересантно питање.


Пре неких десетак, можда и свих петнаест година, радио сам у Санто Домингу. Велики град, на југу острва Хиспањола. Ту се Колумбо искрцао, направио себи кућу, у ствари камену хацијенду на самом ушћу реке Озаме у море. У кући и нема превише ствари из тог, Колумбовог доба, нека кремењача, пар мачева, не верујем да је намештај оригиналан, али је пар столица, ормана, кревета и великих шкриња фино распоређено и уклопљено у просторије те камене кућерине. Мени су у најлепшем сећању остали прозори. Мало их је, узани су, више су то пушкарнице, сада ми се чини да су широке једва пола метра, али су високе. Почињу на неких тридесетак сантиметара од дрвеног пода и стижу готово до плафона. Зидови су дебели, сигурно осамдесет сантиметара, можда и цео метар. Прво што сам урадио, сео сам на прозорски банак. Када су зидови тако дебели, спољашњи свет је далеко, тек се назире. Кроз те прозоре не можеш напоље, само Сунчева светлост има ту привилегију да несметано и контролисано, као кроз шлиц, улази унутра. Та светлост је доводила спољашњи свет код доминатора, да он не би морао да иде тамо. Иако је напољу, преко дана тридесет пет-шест степени, у кући тога нема. Нема влажног, сланог ваздуха. Довољно је да шаке положите на камен и тај ће вас осећај уверити да је све онако како и треба да буде. Сећам се, можда је само на једном, два прозора неко оставио саксију са неким цвећем, које личи на наше мушкатле, али само личи. Једна, евентуално две стабљике, исто толико листова скоро до саме земље, и на врху цветна кугла, пре куглица, као дечија песница. Саксије су, по правилу стајале ни тамо ни вамо, негде по средини банка, ваљда је то било најбоље место. Да их ставиш на спољну ивицу, брзо би их смлатило Сунце, а опет да их повучеш скроз унутра, не би било довољно светла. Све има своју меру. Сећам се, једну сам саксију залио водом коју сам носио са собом, деловало ми је да дуго нико није. Земља је била испуцала, дубоко, а опет је било цвета.
Кућа је окренута једном страном ка ушћу, јужно, а северно ка огромном калдрмисаном платоу. Имала је и прозоре ка северу, али они су били у сталној сенци од трема. Само су јужни прозори били живи, ови северни само су могли да спавају.
Иако ми се није излазило из куће, највише због хладовине и најзад, неким чудом сувог, просушеног ваздуха који се не мора са напором удисати, у кући је постало прилично досадно већ после неких двадесетак минута. Тада сам схватио зашто су тремови одлична ствар. Они су нека врста тампон зоне, за све који са кућом опште. И они који улазе и они који излазе, на трему се привикну на оно што их чека. Овај трем, тераса, широк је колико и цела кућа, можда је то тридесет, четрдесет метара, можда и мање. Од зида куће до спољашње ивице трема ширина је толика да се може играти мали фудбал. Сигурно има осам, ако не и свих десет метара. Спољна ивица, ка платоу, то је камена ограда, са истим таквим рукохватом, а из ње излазе стубови на сваких три-четири метра и држе горњу терасу. Трем је огроман, иако не би ваљало за њега рећи да је „простор“ пошто је отворен, када сте ближе зиду куће, имате осећај да сте у унутрашњем, затвореном простору. Тек када се налактите на ограду, добијете доживљај спољашњости. Овде све велике куће, хотели, чувене кафане имају тремове. На некима су под плафон уграђени вентилатори, за које сам убеђен и сада да су то елисе неких првих хеликоптера, које се лењо, споро окрећу. Не ретко сам видео да стану, па их келнери неким штапом опет покрену.
Био сам у тој кући пар пута. И кад сам био са пријатељима, и кад сам био сам, осећај је увек био исти. У тој кући увек сам имао осећај да сам сам. Сав тај хладни камен умирује и отуђује човека. Унутра имате осећај да се ваше мисли гласно чују. Веома водите рачуна о чему размишљате, ето мени је дошло да заливам цвеће. Да, и још сам имао потребу да помиришем шкриње, све су биле затворене. Мирисао сам, додуше кришом, да ме нико не види, оковане поклопце шкриња, а не знам ни дан данас зашто. Вероватно је то био још једини доступан чулни контакт са тим дрвеним сандуцима и њиховим потенцијалним садржајем, који сам могао да остварим. То ми је сада веома смешно, али на некки начин је праведно што шкриње нису биле отворене. Сваком је остављено на вољу да у те шкриње смести оно што представља снагу његове маште. Највише волим приче, књиге, филмове који остављају простор и слободу ономе ко их троши.


„Колумбо је био овде пре више од петсто година.“ Ни једног тренутка немате осећај да ћете га срести или видети у тој његовој кући. А, у неку руку, био је предатор. И нисам га срео. А опет, можда и јесам, али ништа није указало на његов карактер. Ти прозори, тај трем…Само су биле живе мушкатле, и донекле шкриње. Све изван ове куће живо је и превише. Три милиона људи, а понекад ми се чинило, због тежине и влаге ваздуха да га нема ни за десет посто.


Колумбо је умро у Севиљи. Није завршио у Санто Домингу. Тако да је ова његова кућа, на неки начин, без духа свог неимара. Можда га зато и нисам срео. Да сам икако то тада могао да знам, требало је прво да отпутујем у Севиљу, пре Санто Доминга, тамо га покупим и спакујем у неки кофер. Е сад, шта да ми на трему испадне (трапав), кофер се отвори и овај, нит је у кући, нит је изван ње. Или, још горе, пустим га у кућу, а он се одмах дохвати неког оруђа собне температуре па почне да витла и отфикари мушкатле. У ствари, добро је што нисам никада био у Севиљи.


Ето, кад сам почео ово, нисам могао ни да претпоставим да ће ме одвести тако далеко. И дужински, и временски. Али, и на овом маленом путићу испољио сам део своје нарави, и опет ме предатор није ни дотакао. Сада сам све више сигуран у то да су предатори према мени благонаклони због мене, а не због њих. И баш се због тога фино осећам. Што и свима вама желим.


(меренге, а не салса, је најпопуларнија у Доминиканској Републици…свако треба да види како то они играју…)

Advertisements

8 thoughts on “Код Кристифора, кући

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s