Жена мора да зна да игра.
Аха, ма немој. А што?
То је део њене природе. Тело жене, у покрету, макар и да само хода, то је поезија.
Ма дај. А шта је са мушкарцима? Они су проза?


Никад нисам умео да играм. То је услед инхибиције. Веома рано, док сам био дечак, увек су ми говорили да сам трапав. Мислим да сам ту особину стекао толико рано, да нисам ни знао шта то практично значи, у то време. Касније, када је требало у рукама понети нешто осетљиво, типа кристалне вазе, или торте на послужавнику, увек сам био поштеђен. „Не он, он је трапав, испашће му, далеко било!“.
Мислим да до сада нисам разбио ни један тањир у животу. Можда две-три чаше. И то би било све. Али и даље важим за дефиницију трапавог лика.


Сећам се да сам у седмом разреду основне, на неком путовању, типа чудне екскурзије, где смо ми полазници били скупљени из разних школа, по двоје-троје из исте школе, а опет из различитих одељења, били негде на мору. Можда је то био Сплит, а можда и није. Али је сигурно да сам тамо (негде) целу ноћ играо са једном девојчицом. Оно, ђуска. Нисмо се познавали, али се она мени страшно свиђала. Касније сам сазнао да се ја њој нисам много свиђао. Међутим, играла је самном, сада ми се чини, до сванућа. Без задршке. Било је чак и стискавца, тек негде пред зору. Мислим да сам и издржао целу ноћ играјући као луд, како не знам и не умем, само због тих пар минута стискавца. Био сам знојав, као кофом поливен, смрдљив и лепљив, али и опчињен тиме да ми она ни у једном тренутку није рекла ни реч о томе како не знам да играм. Она је, то ми је тек касније постало јасно, играла за себе, због себе, и није ме много примећивала. И стискавац кад је био, кад смо били толико близу једно уз друго, да се ближе не може ни замислити, ја сам био нешто попут дима. Облак дима у њеним рукама. Тако рећи, био сам нестваран. А она је мени била тако стварна. Сећам се, дан после те игранке, тек у соби сам схватио да су ми ђонови на ципелама прогледали. Онако, баш, по једно око на сред сваког табана…


После тог лета, пар пута сам покушао да је нађем. Само сам успео да нађем гласове о њој. Последњи, пре десетак година, јавио је да је заувек отишла. Дрога. То је било много опасније, дрогирање, од мог трапављења.


Сада, када треба да се игра, ја само могу да карикирам на танго. Свима је смешно, а ја се правим да сам мртав озбиљан. Све измишљам, сваки покрет, сваки тренутак, кораци су у ритму али по неком осећају, без икаквог смисла и суштине правог танга. Изабрао сам највеличанственији плес који постоји да се спрдам са њим. Колико је то у суштини тужно, толико ми и помаже у мојој инхибицији. Људима око мене, сем мојој партнерки (жена је увек спремна на жртву), прија, смеју се, шале и добацују, па и мени прија. Али, онај колац у леђима, неподмазани шрафови у коленима, блокатор у куковима и офингер у раменима, они су ту, самном и у мени. Само понекад размишљам о томе колико је мојих љубави и лепотица припало другима, само због моје „додатне опреме“ и трапавости. Тада сам, онако, генерално љубоморан, ни на кога посебно, баш широко, уопштено. То ми је лакше од окривљавања самог себе. Себично, али не гоји.


И, шта кажеш, мушкарци су проза?
Да, лака.
Опа!
Опа!
Сиртаки? Опа, опа, к’о да ћеш да играш сиртаки?
Не, играћу спортску прогнозу.
Тамо је све намештено.
Знам. Зато и играм. У томе је драж. Знаш да је све намештено, а опет играш.
И изгубиш.
Наравно.
Стварно си … трапав.
🙂


(овај видео траје 6:13, мало је дужи од читања поста, отприлике. да нисам трапав, вероватно бих линк ставио на самом почетку, да свира у позадини…бар тако сам писао…)

Advertisements

4 thoughts on “Облак дима

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s