Журиш?
Да, журим…Касним…
Ма стижеж. Опуштено. Ни један наш воз никада није кренуо на време.
Ма да…Сад, кад ти то кажеш, тако, сад ми је већ лакше. Здраво.
Здраво.


Воз је кренуо на време. Није стигла ни последњи вагон да види. Кад видиш последњи вагон, како полако измиче, још увек постоји нека, нереална нада да си стигао у задњи час, иако је тај задњи час већ добрано одгегао својим шинама.
Шта сад? Торбу на перон. Цигарета. Лево, десно. Ту је пар композиција, полупразни вагони. Што се њих тиче, стигла је на време. И више од тога. Уштедела је себи нешто времена, може да га потроши на бирање оног воза који би највише могао да личи на онај који јој је побегао. Изгледа да и није важно где који воз иде. Важно је само да оде.


Хало…
Ејјј…успела си, стигла си на време.
Не…нисам.
Али, чујем клопарање. У возу си?
Јесам.
У ком?
У неком. У ствари, и не знам где иде овај воз. У њему је било места, стајао је кад сам стигла. Послушала сам те. Опуштено.
Где ћеш сад?
Не знам. Негде где ћу стићи на време.
Ха, па што се ниси вратила?
Па…нисам. Помислила сам, у ствари била сам сигурна да ћу да закасним.
Како? Како можеш кући да закасниш? Лупаш…
Мислиш? Лупам? Неее. Само опуштено.


Прекинула је везу. На време. Чекала је да је поново позове. Сад треба да је позове, да каже, наивно: „Веза се прекинула…бла, бла, бла…“. Сад је тренутак, баш сад, баш тај тренутак. Последњи вагон који се једва назире. Он не осећа време. Он га само троши. Временски тајкун. Не зове. Добро је, сада је, најзад, сигурна да је у свом возу. Сада може себи да каже оно чега се увек гадила, оно што ју је ужасавало, оно за шта је сигурна да никада неће рећи себи. Опуштено.


Само наизглед погрешан воз стигао је на време. У место које и није толико битно за ову причу. Место које је само наизглед било погрешно. И како могу да кажу за некога: „Био је прави човек, на правом месту, у правом тренутку.“ Лицемери.
Ништа није онако како изгледа.

Advertisements

3 thoughts on “Хипокризија (опуштено)

  1. Одлична прича. Возови су иначе сјајни. Учворени су у само њима знаним димензијама и увек знају када да нас дотакну оним својим клопарањем.

    1. Раније сам волео возове, у њима је пуно јаких успомена остало да се вози (екскурзије, излети…), те успомене и данас путују. Или су паркиране на неким споредним колосецима, опасно зараслим у коров…па се скоро и не виде 😉

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s