Бациа сан версе у понистру…

Сећам се, једном ми је ветар куцао на прозор. Тражио је да уђе. Вршљао је около, каже, видео у мојој соби самоћу. Куца десном руком, лева му је пуна бакарног лишћа. Јесен је. Право доба да се путем купи лишће и њиме приволи самоћа.

Сећам се, нисам га пустио унутра. То је, ваљда, та љубомора.

Сећам се, гвирио је десним оком кроз завесу. На лево је плакао. Од љубави. Звиждао је, неку лаку песму, једва стих, можда два. На ту музику, самоћа ме је само погледала.

Сећам се како је устала, да отвори прозор, ваљда. Само је поправила завесу. То је, ваљда, та верност.

Сећам се, од тад ни један стих нисам бацио кроз прозор. То је, ваљда, та срећа.

prozor

Advertisements

4 thoughts on “Бациа сан версе у понистру…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s