Голубица и зец

поглед, један, обичан,
дрски,
био је довољан,
да те свом својом
снагом воље
претворим у богињу,
оног петог
доба годишњег,
у ком свака
сетва рађа и
свака жетва
даје жито
без кукоља.
у то доба
ветрови су благи,
кише топле,
мора без стараца,
земље без граница,
у то доба,
твога богодржања
свака је суза
радосница,
нема језа ни грозница,
нема заповеди,
греха ни кајања.
у то доба раде само
школе музичке и
сви уче само
песме своје
по слуху и сећању
на љубав.
поглед, твој, необичан,
стидљив, ал' узвраћен,
био је довољан
да се свом својом
снагом воље
претворим у
чаробњака који види
то пето доба, годишње,
у ком свака
истина рађа и
свака лаж
убија
без милости.
у то доба,
снови су у боји,
ноге босе, да
лакше трче
по облацима.
у то доба
моје магије,
сваки је зец 
из шешира и
голубица из 
мараме и
ти рађаш,
голубицу
па зеца,
децу нашу,
наше песме,
по слуху и сећању,
на љубав.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

А ко би рек’о
да је могуће?
Да и то постоји?
Ко би рек’о?

Advertisements

3 thoughts on “Голубица и зец

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s