Еликсир

Прилази конобар. На златно-жутом, овалном послужавнику доноси чашицу пића.

„Господине…Изволите…“

„?…Нисам…“

„Нисте. Шаље Газда…На рачун куће…“

„То је, изгледа, нека ракија? Па јутро је, побогу…“

„То је Јесен, господине. Сви кажу да је блага.“

„Јесен? Овако рано? …Боја је одлична…И мирис…“

„Пије се полако. Само квасите усне…“

Не слушам га. Јесен је већ у мени.

„Господине…“

Говорим, али без гласа. Немушти језик. Прелепих боја и мириса. Благ, с времена на време топао, па потом свеж, резак. Пиће делује. Није за аперитив, одлична за меланхолију.

„Али, господине…“

Устајем. Са мене спада мртво лишће, хрпа ми је очас покрила стопала. Гледам на сат.  Јутро, а већ смркава.

„Извињавам се за овај неред, око стола. Поручите Газди да му је ова Јесен најбоља до сада. И то није до бурета, или бербе. То је до нас, гостију. Волео бих да му се захвалим, али не бих био искрен. Сви су гости, уосталом, веома незахвални. И, да…ово се пиће не пије полако.Ово се сабија. Као лек, као инјекција.“

„Да ли сте добро, господине?“

„О да. Никад боље.“

Климам ка Излазу. Јесен. Још једна од части без повода. Подилази ме нека језа од таквих чашћавања. Време је да свратим до куће, по громби. Под њим, еликсир има продужено дејство.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s