Шенлучење

Гледа ме зид. Зури у мене кроз прорезе од нечијег шенлучења.

Чини се да је прогледао у последњем рату. Има томе двадесет година. Изгледа да је био много леп док је био слеп.

Сваку му је очну јаму направило једно оловно зрно љубави. И сада он гледа кроз ожиљке, на мене, на Балкан, где је безумље ендемска болест, неизлечива.

Стооки и ја се гледамо. Ја бих њега лако омалтерисао, само да ме тако не гледа, не моли, да га оставим видећим. К’о да каже, док види, жив је, а то је нешто вредно. Је ли?

Улазим у фарбару. „Треба ми спреј. Црвени, најцрвенији“. Мало ћу, само мало, да га нашминкам. Сакрићу му подочњаке неким глупавим текстом. Рецимо: „Него, реци ти мени, хоће л’ бити рата?“

Advertisements

2 thoughts on “Шенлучење

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s