гугл транслејт

Скоро цео дан размишљам, и пишем, на страном језику. Умор који осећам након таквог једног дана врло је посебан, необичан. И тај умор има продужено дејство, попут чињенице да настављам да тражим стране речи и након времена у коме је то неопходно. У шетњи, схватим да немам пуно добрих, правих израза којима би ваљало описати неке квалитетне, готово па надреалне моменте, попут једне седамдесетогодишње бабе у жутој мајици којој на леђима ћирилицом пише: „Клуб Добојских мажореткиња“, или високу, мршаву, црнокосу жену, око четрдесет пет, која ме пресреће на улици и незаустављиво прича: „Ви сте ми се учинили познатим…не, ви сте сигурно из иностранства…данас ми је много тежак дан…не видим ни бијело маче…мој пријатељ има такав обичај…пошаље неког непознатог по мене, па посматра са стране…или са терасе…мислила сам да је послао вас…“.

Понекад ми се чини да ми се личност мења док сам на „страном језику“. Изгледа ми да спорије мислим, или макар трошим више реалног времена у тражењу најбоље речи, или у склапању реченице. То за последицу има мој утисак да сам на „страном језику“ строжији, прецизнији, можда и јаснији у изражавању. Све то ме тера да се запитам, да ли сам то ја, или је то  нека врста глуме? Имам две личности, једну домаћу и једну  страну, оне су веома сличне, али никако идентичне. Када неки сопствени текст писан страним језиком, преведем сам себи, понекад се изненадим, самим собом. Схватим, да сам текст прво писао матерњим језиком, био би засигурно мекши, сви изражени захтеви за нијансу блажи, све критике изречене да буду питкије. Мислим да би се и закључци разликовали, вероватно не у суштини, у бићу, али свакако у самој форми. А можда, можда и више од тога.

Можда та дуалност личности проистиче из чињенице да се на страном језику више трудим. Опрез, стална несигурност у то да је избор речи одговарајући, прави, производе тај умор „вишег нивоа“, али и мој инострани, или боље речено туђински карактер, који се огледа у изреченом и написаном. У питању су нијансе, али када је у питању карактер, те нијансе су веома важне, оне су попут добро или лоше постављених саобраћајних знакова…

Пуно мојих старијих пријатеља, седамдесет и више, тек сада разумем у томе што су одлучили да не користе страни језик иако су га знали, разумели, учили. Пре десетак година, тај њихов отпор мени је био чудан, подводио сам га под врсту протеста, типа, нећу у својој земљи да говорим страним језиком, или сам се наслушао рационализација типа „ја после бомбардовања не могу ни једну њихову реч да превалим“. Међутим, сада, мислим да разумем њихову тако чврсто постављену одлучност. Хтели су да остану „једно-лични“, боље речено, нису пристајали на паралелни карактер. Што ти је искуство.

Мени то не смета. А и што би, мислим да само ја ово примећујем у окружењу у ком радим, странци не знају мој матерњи језик, доста њих и сами се служе језиком који је њима стран, просто је немогуће да осете нијансе у карактеру о којима размишљам. И то је, на неки начин, забавни део овог размишљања.

Ближи се тренутак кад ћу да мало о’ладим са страним језиком. Посао се завршава, надам се и гастербајтество. И потреба да носим са собом непрекидно два карактера. Да свичујем, на дневној бази. Ред је да се, макар мало, искулира. Ред је да мноме овлада једноличје. Чини се и да је прави тренутак, вишеличје би могло да ми се свиди. А тада бих, као свако живо људско биће, био склон употреби и злоупотреби.

Или је то прилика да почнем да учим неки други страни језик, који би ми дозволио неке нове нијансе у карактеру. Мислим да је то одлична идеја.

 

Advertisements

One thought on “гугл транслејт

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s