Не знам шта је проблематично у ономе што је рекао Андрија Прлаиновић у вези системске подршке спорту? Вероватно је то истина-ватерполо клубови су у лаганом нестајању. Да систем то увиђа, природно би било да реагује и спречи изумирање клубова. Па на врху система је бивши ватерполиста, он је министар спорта. Он није реаговао на речи Прлаиновића. Зашто? Ако је неко позван да да коментар, то је министар спорта. Неће, не може, не сме, несесер, Недерланд…?

Нису само ватерполо клубови пред изумирањем. Сада, после оплимпијаде, у фокусу су тимски спортови који су освојили медаље. Шта се дешава са, рецимо, рукометом? Шта ту недостаје, обзиром на добре корене (Металопластика мушки, Раднички жене), живе легенде? Где су, шта раде, питају ли се ишта? Рукомет је бар једна, ако не и две медаље на олимпијади, али је запуштен. Остављен да изумре, попут диносауруса.

Постоји привид да имамо страшну кошарку. Ако погледамо тимове, главни играчи су из увоза. Звезда без Цирбеса, Ђенке, Кинзија, Милера…На шта личи? Да би се одржао корак са „светом“, увозимо америчке пензионере и незбринуте, израубоване од којих се тешко шта може научити. Реално, само Мега Лекс негује „децу“. Али ствар престижа је постало то који је клуб дао највише наше „деце“ за НБА пиковање, драфтовање и сличне трговинско-финансијске процедуре. И сама репрезентација је „легионарска“. Тео, Јокић, Богдановић, Калинић…Њихова вредност се изражава милинома еура или долара, али наша публика, наша деца могу да их виде само преко ТВ-а, ако иде пренос утакмице ЦСКА или Фенера…Уживо их гледају руска, турска и америчка деца. Ако би перспектива кошарке требала да почива на клубовима, на домаћој лиги, ми ту нећемо убрзо имати о чему да причамо. Можда ћемо имати две петорке у НБА једног дана, Јокић је тамо, убрзо иде Богдановић, Недовић је већ био, Тео може кад год хоће, и све је то лепо, репрезентација ће да узме још пар медаља на европским и светским шампионатима. То ће да траје док траје генерација. Али то није систем, то нема везе са суштином спорта, то је бизнис и ништа више од тога.

Први спорт који је од стране система препуштен бизнису је фудбал. И не треба се залуђивати, фудбал нам је у сваком смислу криминалан, зато што је подређен чистој трговини. Никада се неће скоцкати иоле вредна репрезентација, уколико се нешто не промени. И није основни проблем у приватизацији клубова, о чему тупи премијер. Клубови, Звезда, Партизан, Војводина итд. одавно су приватизовани, од стране групица и кланова. Само формално клубови нису приватни, али функционишу као такви. Основни циљеви нису пуни стадиони, спортски спектакли, већ искључиво трансакције, продати два-три дечака, увести два-три ислужена бразилца, аргентинца. Свака трансакција је ћар за клубове, односно људе који су у тим клубовима устоличени, питај бога којим методама. Па реално, ни трава на Маракани или стадиону ЈНА више не личи ни нашта, све је џомба до џомбе. Фудбал се системски уништава више од тридесет година. Системски, зато што систем подупире и омогућава криминалне радње.

Попут фудбала, вероватно ће и кошарка истим путем. Пуно тога зависи од новца. Новац је једнако услови. Али од људског материјала зависи услови за шта. У фудбалу су се обезбеђивали добри услови, не за више доброг фудбала, већ за више добрих трансакција. Кошарка иде тим путем, спорије, али сигурно.Остали? Одбојка је на понос нације, о ватерполу и да не говорим. Ту долазимо до онога што је рекао Андрија Прлаиновић. Можда би свака одбојкашица могла да каже исто што и Андрија, или одбојкаш. И те репрезентације су нам „легионарске“, скупе се момци и девојке пред неко велико првенство, раде пар месеци, освоје нешто или оману. Ваљају само кад освоје, кад оману, ником ништа, оправдања је безброј. А онда дође премијер и не објашњава зашто су неки, сребрни ишли у Рио бизнис класом, а златни лоу-кост летом…Не, он онда хода по води и прича о олошу, а да ником није јасно какве везе имају политички противници (то је ваљда та ј олош) са питањем зашто нам, на крају крајева, спорт изумире.

Неко би помислио да ће, ако се сутра продају и приватизују Звезда и Партизан, Србија за две године освојити Европско првенство у фудбалу, а најдаље за четири играти макар у финалу Мундијала. Али то нема везе ни са чим. Па ни један ватерполо клуб није приватни, али је олимпијска медаља златна. Ова власт једноставно не зна ништа о систему, о приоритетима, о стратегијама, о суштини. И то је тако, и то не само у спорту, то је тако у готово сваком сегменту друштва. Зато олош лако препознаје олош. И то би било смешно, да није опасно и погубно.

Ми нисмо спортска нација. Јесмо полу-спортска нација. Ми видимо само победе, али не и поразе. Потпуни спортиста носи истим жаром и победу и пораз, једнако је велики и кад добија и кад губи. А политика, она се бави искључиво „личним“ профитом. Спорт прате химна и застава, и ту политика даје себи за право да мрси. Знам, не до детаља, али знам из искуства, шта је све прошла Ивана Шпановић, или Асмир Колашинац, или Оливера Јефтић, могу само да кажем да се њихов живот, живот врхунских атлетичара који досежу светске висине обичном човеку чине лудошћу, по питању дисциплине, одрицања, психофизичких напора и, на крају, болова које носе и трпе.Најлакше је борити се са неким преко пута, ови људи се првенствено боре сами са собом. То је врх, даље нема. И ту, у тој борби, нема пара, нема патриотизма, нема нације, где би то све и како стало у њихове главе и тела? То све дође као последица њихове „лудости“ у најпозитивнијем могућем смислу. Безброј је њих изгорело у тој борби, њих нико и не спомиње, не памти. Али, нико се од њих и не жали. Они сви знају, да кад су ушли у ту борбу, да су ушли сами, да је одлука само њихова. Да је сваки пораз само њихов, а свака победа свачија, а стиче се утисак, најмање њихова.

Што систем не изађе и не каже колико држава има атлетичара, пливача, гимнастичара? Хајде да видимо прво каква је основа. Кад видимо то, видећемо има ли довољно стаза, базена и дворана. А има. Хајде да видимо колико је у атлетици, пливању, гимнастици спортиста, а колико функционера. Има ли ту неког односа, смисла? Од чега живи пливачки тренер, а од чега тренер гимнастичара? Или је тим тренерима тренерски рад алтернатива, хоби, а запослени су стално по школама или на сасвим десетим пословима. Систем није могао да плати пут у Рио тренеру наше пливачке наде, оне петнаестогодишњакиње из Панчева. Али је нација недељу дана гледала радовање Ђиласа, Дивца и његове жене из првих редова трибина у Риу. Систем је решио да плати Ђиласу, Дивцу (а можда и његовој жени), и систем је решио да не плати тренеру младе пливачице. Систем има наопака мерила вредности. Систем се брине о себи, а не о спорту и спортистима. Систему је било важно да Ђилас буде близу своје најновије девојке, систему је било важно да се види да се Дивац не разводи од своје жене. Систему није било важно да близу Ање Цревар буде њен тренер, боже мој, млада је она, има за њу времена. Мене не би изненадило да на следећој олимпијади мала Ања заплива под заставом неке Мађарске или шта ти ја знам, Русије или Аустралије. Можда никог не би изненадило. Можда би то било логично, нормално, схватљиво и објашњиво. Пошто то систему није приоритет. Приоритет је да Ђилас остане у вези, и да Дивци остану у браку…Срећа, срећа, радос’.

***

Данас је дочек олимпијаца. Нација ће бити у радости, „китиће се туђим перјем“. А шта ће бити сутра? Па наравно, СПС, тј све по старом (да неко не схвати погрешно). Систем ће још јаче да улаже у спорт, а медаље ће да доносе „легионари“ – неки нови Ђоковићи, Чавићи, Теодосићи, неки нови Прлаиновићи, неке нове одбојкашице које играју за Фенербахче (Бранкица Михајловић), Езачибаши (Тијана Бошковић, Маја Огњеновић), Vôlei Nestlé Osasco (Тијана Малешевић), Кан (Милена Рашић), Касмагљиоре (Јована Стевановић)…Мислим, систем је успео у једноме, све их је добро продао у иностранству. Ако је то био циљ, онда је систем врхунски…Можда је следећи циљ да неки нови „дочек“ буде организован ближе домовима наших врхунских спортиста, рецимо у Турској или Италији, тамо их боље и више познају, и сам „дочек“ можда буде спонтанији, природнији.

***

Наши најбољи спортисти су гастербајтери. И наши најбољи лекари су гастербајтери. И инжењери, архитекте, музичари, компјутераши…Срећом, нема олимпијаде лекара и инжењера, па да их све видимо на ТВ-у једном у четири године, и правимо „дочеке“. Кад су кретали у печалбу, не сећам се да смо им правили испраћаје. Само су њихови најрођенији гутали сузе гледајући у те авионе и аутобусе који су их односили одавде, што даље од патрије, од „система“. Наши најбољи спортисти „кидају“, а држи их међусобно другарство, атмосфера, духовитост. Не држи их „систем“, држи их интерни, прећутни договор, да „покидају“, да буду тим и да надвисе оне преко пута. Држи их спортска црта, неретко инат, инспирацију праве сами или уз помоћ тренера, који је прошао сличан или исти пут „легионара“, или га и сам пролази. То што премијер неће на дочек, да се не би „китио туђим перјем“, како каже, то је сабласна демагогија, ако не и лаж. Његова дистанца од општенародног весеља врло је чудна, али лична ствар. Његово присуство тамо био би његов израз поштовања и спортистима и народу. Али не, није реч о спашавању завејаних и поплављених. Није ту он најважнији. Камера би га само окрзнула…То би било само губљење времена. А можда и неко викне нешто (ружно) на његов рачун…Шта онда?

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s