Davore, Srbine – Peščanik

via Davore, Srbine – Peščanik

Одавно нисам видео, а у ствари прочитао, тако продуховљен аутогол. Госн Илић је овим својим текстом одувао и самог госн председника, Тому баксуза, који тек кад је напустио Рио, неком чудном силом „дозволио“ је нашим спортистима успех(е). Елем, госн Илић је баксузлук подигао на један фини, интелектуални (у покушају) ниво. Ужаси аутошовинизма…

Он каже: “ На националном јавном сервису прослављен је (можда и преко мере) успех нашег такмичара.“ Па потом баљезгарије о колективном идентитету, метонимијској трансакцији, колективном певању химне и стајању на постољу. Слатко бих положио једно сто евра да госн Илић никад није радио физичко, а ако и јесте, боље да није. Таква малициозна салва bullshit-а никако не може доћи из главе некога ко је, макар мало, рецимо годину-две дана, био у спорту, макар и рекреативном. Колико год да је државна телевизија, и како год да је обележавала успех нашег човека у белом свету, мало је. Да не кажем да се често све у славу тих успешних људи неретко и заврши на томе од стране државе (и друштва), можда још плус балкон, плус нешто пара…А човек је, буквално, дао себе и свој живот.. Но добро. Али не могу да одолим, морам да дам овде један цитат из Буке:

Za njega se pričalo da je predriblao pet igrača, ostavio loptu na gol liniji, okrenuo se prema klupi gde je sedeo trener koji ga nije voleo, jer previše dribla, poslao loptu u polje i rekao: “E, aj ga sad ti daj!”.

Ево како га даје госн Илић: „Ne znamo (nisam naišao na tu vest) da li se i u delu susedne države, u Republici Srpskoj, slavio Štefanekov podvig u Riju, kao što su se ranije proslavljali uspesi, na primer, Novaka Đokovića ili reprezentacija i klubova iz Srbije, baš kao da su ti uspesi i njihovi (istina po jednoj drugoj metonimijskoj matrici). Da li i sad građani iz jednog dela susedne države, iz Republike Srpske, Štefaneka i njegov rezultat vide kao svoje?“

Па ево, у прилици сам да јавим. Грађани из Српске виде Давора и његов резултат као свој. Случајно сам у Српској, и случајно цело јутро слушам и уживам понос и усхићење који долазе све од обичног човека, грађанина Српске. Госн Илић ће се вероватно разочарати овом чињеницом, али то је већ последица метациничне трансакције неког ирационалног унутрашњег осећаја кривице и већ споменутог, суптилног али ипак дефектног аутошовинизма.

Лицемерје постоји. Али Србија данас, реално много мање него деведесетих, нема патолошку потребу и наметање етничког колективног идентитета. Суштина је у политичкој елити, њеној необразованости, неодговорности и неукости, али и мангупској спремности да злоупотреби све и свакога. Зато се стиче утисак који госн Илић оправдано истиче: „Prvo: činjenica da možemo da se radujemo zbog uspeha Davora Štefaneka potvrđuje da je za osećanje zajedništva državni okvir jednako vredan kao i etnička pripadnost (a zapravo i vredniji od nje). Drugo: o tome da li će kolektivni identitet biti zvanično doživljen kao etnički ili kao nacionalni (u smislu privrženosti državi) ovde je arbitrarna odluka političkih elita i vlasti.“

Значи, стиче се утисак. То још увек не значи да је свет у ком живи, који промовише и намеће елита и власт, свет који влада у премијеровим експозеима, свет стварности. Реч је о паралелном свету једне малобројне касте. Та каста свакако нагрђује спољни имиџ Србије, она аутошовинистима стално даје материјал за страх и бригу. Постојање те касте и тог паралелног света је неупитно, али то не може променити суштину, општу оцену, генерални закључак.

Права штета што се госн Илић у свом тексту послужио маниром владајуће касте-искористио је тренутак. Мислим да је најчасније било испоштовати нашег олимпијског победника, Нашег Давора Штефанека. И наслов текста, хиперцинична транзиција неког његовог унутрашњег немира, да се спутати на просто, људско: Даворе, мајсторе, легендо, људино.

Ова је олимпијада, као и свака уосталом, донела неке посебности. Прва олимпијада у Јужној Америци, заустављен је растући тренд спектакуларности у организацији, трошењу пара, Русе дисквалификују због допинга они који су допинг увели у спорт (и не само допинг, већ и паре, корупцију, клађење, намештање), такмиче се и квази-земље противно свим олимијским нормама и начелима. И у свом том кошмару, човек из Србије, наш човек, који је својих тридесет година одлучио да уложи у тај комад позлате, успе у својој намери, и онда дође неки квази мудросер госн Илић да му тапше: „Даворе, Србине“. И још се пита:“…ali ima li Štefanek dobrih razloga da se ponosi nama i državom pod čijom zastavom je osvojio zlato – to bi bilo pravo pitanje.“

Мислим да је Давор то показао. Са три прста. Са огрнутом заставом преко рамена.

Тако да, госн Илић поставља питање где му није место…Све у духу времена, свако ради оно што најбоље зна…

Или се госн Илић збунио читајући хрватске портале јутрос…Хрватска, то је она, па скоро етнички чиста земља, чланица ЕУ и НАТО, на коју би се, ваљда, по госн Илићу требало угледати? Хм…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s