неко ме вуче за
рукав,
не видим,
ал’ осећам
то је покемон,
испао из камиона,
пуног експлозива,
на променади,
са које се не да
утећи,
изаћи, brexitовати,
пошто је излаз,
улаз
у пуч, у тенк
у масу
безброј покемона,
који ме сада сви
вуку за рукав.
боли ме
рукав
из њега испадају
нека, веома чудна
поглавља,
и на њихова
места улази
вода на којој
стоји мој
родни град.
неко ми цима
рукав
полицајац
држи покемона
коме је ставио пар
лисица на руке,
пар на очи и
пар на уши и
пита: „да ли је ово
твој покемон?“
не, мој је само
рукав, и боли ме
неподношљиво…
„морам и тебе да
приведем,
шверцујеш избеглог
сиријског покемона,
са француским пасошем
и енглеским умећем
вожње у контра траци,
упаркирао ти се
у леви рукав и
све време псује на
турском…“
глас се губи,
рукав отпада,
рука црни,
раме црни,
црне ми груди
и врат,
ја сам црнац и
непријатељ
америчког полицајца,
ја сам његова
последња слика и
тон.
ово је
шизофрена година
олимпијаде
у којој су
рукаве тргали
покемони.
кажу да у пустињи нема покемона
Баш тако…