бес, беса, небеса…

дао сам реч,
мало ли је?
ко је уз’о,
није зажалио,
а опет, мало му је.
и сад, кад му ша’нем,
да је врати,
не чује,
кад подвикнем,
он уши подвија,
к’о псето реп,
очи пригаси,
ко вештац,
гласно куне,
урла на Мајку, на Бога,
Сунце, Крв и Семе.
јасно је,
мојој речи
нема повратка.
ко је уз’о,
ваљано је оскрнави,
туђе слађе,
и за уво подвијено
да се задева,
и за очи смутне,
да се у њих набута
да се, редом,
Мајка окрене, редом,
Бог одбожи, редом
Сунце калаише, редом
Крв одпишава, редом
Семе прокуне,
да се спаруши,
да случајно
не прокрви,
случајно не осунча,
случајно не освешта,
случајно мајку, по мирису
млека не препозна.
дао сам реч
да на трен осетим
како је то
бити
бели анђео,
смирен од себе,
проклет од свих осталих,
који дату реч приграбише,
и опет псоваше, редом,
Мајку, Бога, Сунце,
Крв и Семе,
редом,
читав један род,
што му је књига тесна,
а камоли једна,
поклоњена реч.
И дао би, јопет,
за тај трен
смираја,
дата га реч,
неима описати,
боље до пса
што ће од ње пролајати,
на њу уши уназад повијати
и зверати, алаво околити,
да још коју кост
у чељуст уметне.
сваком свој мир.
обећање псету радовање.
сваком свој ред.
моме роду Мајка, Бог, Сунце, Крв, Семе,
да се псује,
да се случајно
не заметне.
мени мир
мој прости
једноструки ред,
тањи од најтање књиге,
тако танке да се,
по миру, без ветра,
не да поштено спалити,
а камоли ишчитати.
Знам свој мир,
свој ред,
а који је мој
род?
Чији сам?
Од чега сам?

***

Ako tražiš nekoga…ha…?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s