од сумрака до свитања

устављене речи,
у грудима,
јаке,
попут стиснутих песница,
туку по врелом ваздуху.
то је само низ уздаха.
немоћ је боје дима,
или, боље,
боје сумрака.

гледам,
у крилу свијаш клупко
мачијих репова,
то су крајеви
бесконачних лажи,
стигли на сигурно,
па се споро уплићу
да ме згаде,
обеснаже.

гледам,
од њих мора
настати ватра
у коју ћу
уронити главу,
препећи образе,
окалити језик,
скаменити очи.
претопити речи
устављене у грудима,
јаке, попут стиснутих песница.

гуши ме сопствени пепео,
а чини се, васкрсавам.
моћ је боје сунца,
или, боље,
боје свитања.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s