Стање ствари…

Већ дуже време не могу да сложим речи…мисли. Хтео бих да знам разлог(е), а опет, никако ми се не почиње то трагање. Избегавам да будем искрен према себи? Загазио сам по линији мањег отпора, а она је тако права и фина. Она је тако успављујућа…досадна. Она прија. Знам да је опасна, лоша и бесперспективна, знам да 92.74% њених корисника потврђује да је она superb, знам да сам је се гнушао до скоро…

Догађаји се нижу. Пријављују ми нове смрти, нове болести, нове „треба да урадиш…“ и „мора да урадиш…“, продужи личну карту, продужи возачку, саобраћајну, обиђи мајку и брата, пријатеље, стрпљиво их саслушај и гледај да одћутиш своје коментаре.

Пратећи своју линију мањег, у ствари најмањег отпора, можда сам стигао до суштине своје лењости. И сада, бележећи ово, као лепо васпитан, покушавам да је оправдам, рационализујем. Моје се мисли, и белешке, не тичу никога, па ни мене. Оне никоме не користе, па опет, ни мени. Мисли, а бесмислене.

Свество је свуда око мене, а ја успевам да га посматрам са дистанце. Врхунац отпора. Можда бих требао да се поносим тим досегнутим врхунцем, али не. Сукоб двоструке привлачности. Уживам у својој хладноћи и отуђености, а у исто време се срамим свега тога.

У питању је свакако умор. Не физички, онај псиићки, кучећи умор од трчања за точковима. Оно, кад пас може још, али се не трза, ни на точкове, ни на шта…

Јуче сам чекао да почне да пада киша како бих изашао из стана. Желео сам да добро покиснем. Да ме киша умије. Престао сам да се јутром умивам, бојећи се да ће чесмовача да опере све трагове претходне ноћи с мога лица. Одбијам да се јутром будим. У новом дану добијам нове пријаве смрти, болести, „треба…“, „мора…“. А опет, сна се не сећам…Колико је само бољи такав бесан од новог дана. Најбоља представа ништавила.

Све ми је патетично. Ако није патетично, онда је мелодраматично. Сви су филмови досадни (осим SF), све су књиге досадне, сви су победници болесни, сви су поражени смешни и отужни, нико, али буквално нико, није слободан, искрен, невин.

Киша је почела, па стала. Ништа није дала од онога колико је обећала. Као и све, уосталом…

Не памтим овако лоше пролеће. Идеално да почнем нечега да се бојим, да се што боље уклопим у свество. Да укинем дистанцу. Да појачам моју линију…

Ако је моје појачавање слабо, ту су Хус и Аки и остали ваљци…

Advertisements

3 thoughts on “Стање ствари…

  1. Музички прилог не функционише, али верујем да си мислио (и поставио) на ово:

    Иначе, одавно нисам прочитао овако аутентичан, искрен текст.
    И, шта рећи, Иванов бди у сваком од нас и чека да се догоди какав Ујка Вања. Још када бисмо знали хоће ли нас задести судбина др Астрова, или Војницког? Соњу, не смем да помињем.
    ЖИВ био!
    ПС. Прође све…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s