Образложење, лудом радовање…или то важи за обећање

Vlada Republike Srbije smatra da je prva faza u uspostavljanju drugačije, moderne i uspešne Srbije okončana time što su u potpunosti stabilizovane ekonomske i političke prilike, te da je za obezbeđivanje evropskog životnog standarda i utvrđivanje jasnog i nedvosmislenog puta naše zemlje u budućnost potrebna nova snaga ujedinjene Srbije sa jasnim mandatom da se reforme završe i da omoguće našoj državi da bude na ulaznim vratima evropske porodice naroda.

via Šta piše u Vučićevom obrazloženju – B92.net.

Ако су у потпуности стабилизоване (економске и) политичке прилике, логично је питање, чему избори? У рационалним, разумним друштвима, ванредни избори су последица нестабилних политичких прилика. Добар пример овоме је Италија, где су до скоро грађани излазили на изборе стално.

У реду, оставимо се логике. Логика се не сме примењивати на Србију, логика је у нашем друштву нешто попут феномена, а сусретање са њом је ређе и од најређих болести.

Потребна је „нова снага уједињене Србије са јасним мандатом да се реформе заврше…бла, бла, трућ, трућ…“. Да ли да размишљамо о „новој снази“, „јасном мандату“ или „реформама“? По систему елиминације, ако се „јасни мандат“ избаци као флоскула, а „реформе“ као нешто поприлично немушто, недефинисано и непроверљиво, остаје да се посебна пажња има обратити на „нову снагу“. Ако се пође од чињеничног стања да је „стара снага“ оформљена од двојца СНС-СПС и пријатељи (Палма, Кркобабић), плус сателити Љајић, Вулин, питање је која политичка групација треба да се избаци из клуба. Кркобабић је брже-боље променио планету око које кружи, тако да иако представља „екстремно стару“, у ствари прастару снагу, добија епитет „нове снаге“. Логично, зар не. Да није отужно, било би забавно.

Хајде још да шпекулишемо. Да ли је објашњење о „новој снази“ порука Дачићу? Испада ли СПС из кобинације? Да ли је у претходном периоду СПС накупио довољно политичког „блата“ и терета, односно, да ли је обелодањено довољно бремена социјалиста, које их оставља као „стару снагу“ неподобним за наставак унапредњавања Србије. Тешко је замислити да ће СНС даље без СПС-а, али и није немогуће. Расплет преговора ДС-а, Тадића и Јовановића, одлука о две колоне, можда је најава „уједињене Србије“ о којој говори премијер. Ван логике је да Тадић приђе Вучићу, али Србија је друштво које не функционише по принципима логике. О Чеди не треба ни говорити, он се и раније „нудио“. Треба сачекати изборе. Врло је вероватно да ће Вучић после избора применити принципе елементарне математике, и усвојити СПС ако буде имао више гласова од Тадића и Чеде, или обратно. А можда усвоји све, у пакету, тако да му опоненти остану СДС, Двери и у њима контролни механизам у виду Шешељевих радикала, који ће да их изминира у свему што се може замислити.

Визија „нове снаге“ и „уједињене Србије“ прилично је депримирајућа. Таква власт, сакривена иза јЕвропског пута, тј предсобља, имаће јасан и чист мандат, али питање је за шта? Можда за измену Устава, у ствари за избацивање Косова из Устава. То се мора урадити, ако „нова снага“ намерава да „реши“ једном за свагда питање КиМ. Да би се испунио ултиматум ЕУ, односно Немачке, у везу правно обавезујућег папира Србије и Косова, а у ствари међудржавног уговора, мора се прво почистити Устав Србије. „Уједињена Србија“ можда ће, растерећена својом бројношћу и самодовољношћу, одлучно прићи НАТО пакту, без да се пита народ. Ако имате двотрћинску скупштину, запиткивање народа постаје помало бесмислено. Бежећи од статуса „руске губерније“ Србија се тако нашла у позицији будуће ЕУ, односно Немачке покрајине. Мислим да је то коначни циљ, а и резултат те последица непримерене блискости АВ и АМ у претходном периоду.

Хајде мало симболике. Рецимо, ујка Тома је расписао ванредне изборе уочи задушница. СНС је почео кампању у Митровици, али Сремској, не Косовској. А на све то, дан-два након расписивања избора, Србији опет прете поплаве. Ове не би могле бити библијских размера, аконто претходних, ове морају бити утемељене на новорелигисјким предсказањима. Све ово, повезаност ујка Томе и задушница, почетка у Митровици, али не Косовској, те доласка новог потопа, говори да је ту негде и неки Ноје, тако преко потребан данашњој Србији. Чини се да за њега нико не зна, али то је потпуно нормално за друштво у коме сви медији служе господару. Нема никога да пронесе вест, осим вести о господару. Па тако остајемо ускраћени за разне важне вести и наговести. Ако не ускраћени, оно бар обавештени по принципу last minute-а. Рецимо, о миграцији становништва, која има библијске размере, или о активној улози Турске у одржању ИД-а, или о стварном стању, реакцијама и расположењу народа Пољске, Мађарске и других, рецимо Аустрије, по питању збрињавања избеглица. Србији се увек, у свакој прилици прети да ће морати да „хармонизује“ спољну политику са ЕУ, указујући при том да Србија мора да санкционише Русију (смешније од тога је само то што је Црна Гора увела Русији санкције), јер ако то не уради…шта? Чучи у предсобљу. У исто време, земље чланице ЕУ међусобно дижу зидове (Словенија-Хрватска, Мађарска-Хрватска, Словачка-Мађарска…) док се ЕУ прегања са Турском, том истом Турском која је, својом подршком ИД, поред УСА, значајан део узрока укупног проблема.

NEW-EUROPE-MAP-406699

И тако, све у свему, види се да је образложење за изборе „танко“. А можда је и превара. Али све то, у суштини, и није битно. Битно је да је ствар, питање, ванредних избора, воља власти. Ванредни избори су наметнути народу. Они нису потреба друштва, већ потреба владајуће друштвене елите. Образложење, исто овакво, може се направити и за следеће две године, рецимо 2018.-те, под условом да дотле јЕвропа поживи у садашњем облику.

И као што су наметнути ванредни избори, колико „сутра“, тј. после 24 априла, наметнуће се народу још што-шта, рецимо НАТО, рецимо уговор са Косовом, рецимо специјални статус за ПБМ, а можда и Санџак, за Војводину нешто, ваљало би…Све је то део једног незаустављивог процеса деструкције Српске државе и државности. Коњ трчи, без обзира ко је у седлу. Тај у седлу само треба, с времена на време, да спусти бич коњу на сапи, да га „освежи“. Коња би, по логици ствари, требало освежити храном и водом, али то важи за нормалне коње, овај Српски није нормалан, он се освежава бичем. И галамом.

Озбиљно је питање да ли је прогресивно, добро, да владајућа елита народу намеће догађаје попут ванредних избора. То је слика друштвене свести, оне исте свести о којој је АВ милион пута прокламовао да мора да се мења. Друштво које прихвата наметнута решења, није тиме аутоматски аболирано од последица тих и таквих решења. Ако су последице „несагледиве“, тим горе по то друштво. Ако решења воде ка „хомогенизацији“, то би била ваљда та „уједињена Србија“, те „новим снагама“, које су исте као и „старе снаге“, само им се мења назив, што неописиво подсећа на случај кад газда неке фирме нешто добро забаљезга, па брже боље отвори нову фирму, али је неинвентиван, па ни назив не промени већ га само уприличи, а настави да дела по старом, елем, ако је све то тако, ови ванредни избори треба да буду схваћени као нека врста референдума унапред, in advance, што би рекли браћа енглези. Наравно, актуелна власт ће прво да „овери“ себе, па тек онда следи програм, тј. објашњење гледе свих суштински битних питања. Али тада, кад је власт „оверена“, неће бити места ни прилике да се та питања „спусте“ на ниво друштва, та питања биће својеврсна приватна својина власти. Као и право, те обавеза, да власт по свом нахођењу, иста и решава. Тражили сте, гледајте…фарму, парове, звездице…националну географију, пороке Мајамија, чуваре плаже…бољи живот, Монтевидео, па и породично благо…али само гледајте. Не дирајте. Иначе, биће по прстима, по устима, по кичми, а некима можда и по глави.

Није све тако црно, мада изгледа. Треба се сетити, није тако давно било, како је све то изгледало у доба апсолутизма Цобета. И тада су, а вероватно би и данас, врхунски познаваоци лика и дела Цобета, вечити рационализатори, говорили да Цобе појма није имао шта шегрти раде, да је баба Јула била стварни владар, само је делала из сенке, да је Цобе имао најбоље могуће намере. Али, суштина је у апсолутизму. У деспотији, у рушењу до уништења, свега што је било другачије од апсолутисте, његове истине и визије. Суштина је у сужењу свести, а недостатку ширине погледа, тежине реалности, промишљања, стрпљења, мудрости.

Ова власт не крије да тежи апсолутизму. Шта више, она то каже и пише образлажући распис ванредних избора. Она то обећава нацији, друштву. Један добри студент права, бар тако кажу, одлучио је да уђе у историју. Узјахао је коња, примио се бича. Коњ је уморан, само што не мандркне, ноге би да му поотпадају, али све то није битно. Тај коњ мора да унесе овог, ако смем рећи бившег, студента права у историју. Тек кад то одради, моћи ће да мандркне. Коњу је студент обећао и сено и воду и сузе и крв и зној, нешто уз пут, нешто на крају пута. Све је до коња. Обећање, лудом коњу радовање. Али пошто је коњ добио образложење, треба да му све буде потаман. Чини се и да јесте.

Ванредни избори су, иако апсурдно звучи, још један корак даље од истинских вредности демократије, треба само сагледати контекст. Но, ако смо пали, били смо паду склони.

Зато овај пост мора да се заврши са our music is for free. Постоји потпуна корелација, и наши избори су за џ., тј our elections are for free. 🙂

 

Advertisements

4 thoughts on “Образложење, лудом радовање…или то важи за обећање

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s