Можда се зато увек када поменем реч Србин, они прво сете мржње, не знам…

Облогован се „објашњавао“ са „грађанима“ и „југословенима“. Предпостављам да је негде успут, на некој од „друштвених мрежа“, добио које кило виртуелне мржње на сопствени рачун. Он каже да је све то последица стереотипа, оног који некога ко се осећа србином изједначава по аутоматизму са особом која мрзи. Значи, по дефиницији, ако сам србин, мрзим.

Посматрано из угла србина, то је бесмислено. Посматрано из угла „грађанина“ и/или пак „југословена“ то је баш управо тако. Имамо две крајности. Али имамо и проблем са идентификацијом. Шта је „грађанин“, на пример. Или би можда боље питање било, ко је „грађанин“? Може ли србин да буде у исто време и „грађанин“, или једно искључује друго?

Ако се оголи до краја ових пар питања, чини се да је „грађанин“ одбрана од националне припадности. А шта би то понукало некога, ко је рођен као србин, да се декларише као несрбин. Ово је веома тешко и мултидисиплинарно питање. Међутим, све заинтересоване дисиплине (социологија, педагогија, психологија…) ипак би тражиле суштину у етици, у некој коначној фази закључивања. Можда звучи стармало, али пуно жила тог корена излази из породице, почетака формирања једне личности, из оног доба незасите дечије радозналости, где само од стрпљења родитеља зависи хоће ли „бланко“ свест детета добити на своја немогућа питања површне или квалитетне одговоре. У том периоду, мислим, почиње прихватање сопствене националне припадности. Исто тако, у зависности од „квалитета“ одговора на разна постављена питања, ту може почети, исто тако снажно, и незаинтересованост за сопствену националну припадност, као и само одбијање да се прихвати иста.

Школовање, прва права социјализација, представља другу етапу, али свакако најважнију. Ту су први сусрети са упознавањем природе, друштва, историјом, географијом. Политиком, свакако. Ту су први сусрети са књигом, са прозом и поезијом. Први пут ту дете чује „истине“ о страдању, патњи, злу, о слободи и чежњи за истом, а да му о томе не говоре његови родитељи, већ неки практично непознати, одрасли људи. Ту дете први пут добија прилику да само интерпретира своја схватања на ту тему, за то буде награђено или кажњено, свеједно. Добија некакав одговор који га води даље у развоју, усмерава. Ту дете, још увек дете, у својој вршњачкој групи формира своју позицију, по безброј важних питања. Готово је сигурно, мада није толико наглашено, очигледно, да и по питању сопствене националне припадности, дете заузима какву-такву позицију. Та позиција може бити јасна, неодређена или може да практично не постоји. Наравно, сама кристализација безмерно је неприметна у првим годинама школе, али како се ближи седамнаеста-осамнаеста, профилисање је све јасније, позиција све одређенија, структуиранија, чвршћа. Једноставно, зрелост.

Након школе, стиже се до раскрснице на којој стоји најважније питање у животу једног бића, одабир пута, професије. Сва друга питања бивају потиснута, све је подређено добром одабиру. Зрелост је тек прешла пар корака, али живот учи да је и тих пар довољно за добар одабир. Склоности су се развиле, интересовања постоје. Зато, у контексту личног осећаја националне припадности (неприпадања, неинтересовања), постоји довољно услова да се млада особа осећа потпуно одређеном. Поновио бих, одређеност треба посматрати шире, значи да је и осећај ненационалне припадности (или вероватно тачније, осећај националне неприпадности) треба третирати као облик одређености.

И ту бих се зауставио. Чини ми се да све до тог тренутка мржња не постоји као фактор који може утицати на ова питања. Исто тако, после те превојне тачке, мржња постаје доминантни фактор, готово опредељујући, када су питања личног осећаја националне припадности тема. Осим мржње, ту свакако не треба подценити и допринос користољубља, нарочито код великог броја „људи“ који су каснили у сазревању. Посматрајући овај крај света, уважавајући традицију, овде се, у односу на западни свет, касније сазрева. То „кашњење“ има за последицу читав низ пренаглашености у друштвеним односима, то је вероватно један осећај, комплекс сталне инфериорности који се компензује „претеривањима“, алавошћу, похлепношћу, бескрупулозношћу…Све у свему, мржња, плус користољубље, могу преобликовати, предефинисати, па и изобличити личне осећаје припадности друштву.

Када данас, са педесетак година, Облогован налети на мржњу коју ка њему одапињу „грађани“ и „југословени“, било да је облик те мржње увијен у фине обланде, било да је патос, он се сусреће са агресијом недозрелих особа. И што је још горе, то што он њима покушава да објасни, то је немогућа мисија. Он то и осећа, он каже:

Дакле у овој земљи се развио тај стереотип који је потпуно бесмислен и просто не прихватам да је нормално да ико ко држи до сопствене интелигенције може да се држи оваквог начина размишљања.

Може, Деки, и те како може. Ту те морам и сам позвати на реалност. И историјски контекст. И прегршт чињеница које су деценијама уништавале србе и на њихова места расађивале „грађане“ и/или „југословене“. Најновији хибрид су „европејци“, ти и ја би рекли „еурофанатици“, али су они ипак само „еурофили“, не показују елементе фанатизма, вероватно зато што их коригује љубав према самима себи и сопственим, најличнијим могућим користима.

Прави националиста нема капацитет да мрзи. Али је зато лажни, квази националиста опрхван мржњом. Он од ње нити види нити чује. Последица тог слепила и глувоће је тај стереотип који уочаваш. „Грађани“ и „југословени“ су ти, квази националисти. Њихова је мржња вишеслојна, веома деструктивна, али, како време показује и аутодеструктивна. У ту их деструкцију уводи шекспировско питање бити или не бити србин, које су себи поставили пре тридесет, четрдесет па и више година, и до дан данас нису успели искрено, према себи самима, да одговоре. Отуда и мржња, коју не би имали да су, којим пуким случајем остали деца. На жалост, и нашу и њихову, нису. Порасли су недефинисани, неформирани, ускраћени. И кад кажеш да их поштујеш, ђавола, не поштујеш ти њих. Ти поштујеш ту њихову отужну несавршеност и недовршеност. Ти демонстрираш стрпљење, које они немају, и ширину о којој они ништа не знају. Ти им показујеш да дух будућег времена може да се одржи на диму прошлог времена. Ти причаш језиком наших потомака, онима који не знају шта значи реч потомство.

Основни проблем „грађана“, па и „југословена“ је да се њихова бит твори на идеологији, тачније на суштински сличним идеологијама. Идеолошки занос умро је осамдесетих и деведесетих година. Титулари „грађанства“ и „југословенства“ остали су, прилично нагло без платформе, а волели би да наставе да живе на старој слави. Ту они губе додир са реалношћу, сутра би опет носили штафету (што не значи да и неће, рецимо Вучићу, за пар година), али их то не ставља у позицију да дефинишу стереотипе, и са њима се перу од одговорности за сопствену заблуделост. Сутра, кад се Европа расфронцла, имаћемо „елиту“ еурољубаца која ће наметати мантру о „вредностима“, којих већ сада нема. Хоћу рећи, док су комунисти причали, причали и само причали о комунизму, неки тамо луди Норвежани и Швеђани су вредно ћутали и правили га. Е исто ти је то и са „грађанима“ и „југословенима“.

Дуго сам „постио“, нисам писао. Размишљао сам да уштројим „политику и којешта“ на, рецимо, само „којешта“. Овде политика не станује од како су напредњаци узјахали. Овде постоји само ријалити у коме се Курта вере на Мурту. У таквим условима, држим да је смешно размишљати о политици, а нарочито о бесмислу носилаца државе и друштва. Ми смо на путу на ком су пре петнаестак-двадесет година биле државе латинске и централне Америке. Био тада мало тамо, и видео. Сада то исто гледам овде. Зато не осећам потребу да било шта забележим, једноставно, када је све обесмишљено, све је и неважно, узалудно.

Твој ме је пост потакнуо. Читајући, осетио сам код тебе мало узнемирености и нелагоде. Предочавајући њима, „грађанима“, „југословенима“, па и на даље, елџибитијевцима, „јасамшарли“-јевцима и другим -евцима сопствене ставове, добио си, претпостављам, за узврат, повратне ставове, у којима си препознао мржњу. И ма колико ти то сада смета, убрзо ће ти постати забавно. То је, мислим, очигледан пример тзв. обрнуте психологије. И то је прави стереотип. „Грађани“ и „југословени“ имају добре разлоге да мрзе. Имају ли срби, тачније Срби, такво шта? Па и кад би, хипотетички, имали, мислиш ли да би били кадри?

 

Advertisements

6 thoughts on “Стереотип

  1. Не бих ја ту ништа мењао. У ствари, драго ми је што сам те инспирисао да прекинеш “пост“ у писању.
    “Сутра, кад се Европа расфронцла, имаћемо „елиту“ еурољубаца која ће наметати мантру о „вредностима“, којих већ сада нема.“
    Можда је ово срж. У ваздуху се осећа да смрди на нову заблуду на коју су насели.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s