Обично зимско јутро

јутрос сам, опет, видео свој дах,
како одбеже, у скитњу,
што би гласно порек’о,
да му гласа нисам отео,
те прогут’о,
к’о најискренију лаж,
због које се свако
ко је икада дисао,
макар једном,
док је дисао,
пред собом постидео.
јутрос сам, опет, чуо кост
што струже о кост,
и зуб, што струже
о зуб, ту моћну музику
песка, који истиче
у бездан, или је то,
можда, божји длан,
једини од свих дланова,
који је савршено гладак
да зрно једно
не остаје, макар једно,
у линији живота,
лажној линији лажног живота,
у коме јабука увек има исту
сласт, и лист никад не пожути,
и лаж је увек црвене боје,
и дах никад не скита,
али лута, како му је воља,
и прилика.
јутрос сам се, наново,
заглед’о у Све, и то је тако
сваког јутра, по зими, око
Крстовдана, било снега ил’ не било,
било Сунца, ил’ облака,
било зиме или не,
било свега ил’ ничега.
и Све, опет, баш као и увек пре,
види се…то…Све,
тек кад га обавије дах,
облак прерађеног дима
првих дувана,
одаје га отисак
у баченом песку,
против изненадних кочења и
клизања, а у ствари
летења и лутања,
безбрижног летења и
падања,
безбрижног лутања и
бешумног хода, који
не прати шкрипа костију и
шкргут зуба,
само сенка
од обичног
човека,
човека који је
видео Све.
било светла, или не,
обичног човека увек
прати сенка,
сенка прати Све,
Све прати никог,
и ништа,
а дах, он одлази,
одлази…заувек.

Posted from WordPress for Android

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s