Прича о најбољој песми

На мом месту седи незнанац. Пије кафу и краде ми стих. Баш вечерас, кад сам спреман за најбољу песму. Ону, знаш, ону од које ти гаће саме од себе, спадају. Од које нос засврби. Помеша се ружно и лепо, горко и слатко, дан и ноћ. Не зна се ко је ко, и шта је шта. И све као, брже се дише, руке се зноје, а у ствари буди се ватра у утроби. Надолази жеља застрашујуће снаге, од које реке пресушују, а километри се смањују на милиметре. И све је могуће…Попут те, најбоље песме.

Онај још седи, дугачка му кафа. Лопов, краде из нехата. Та, најбоља песма, остаје у соцу. Нешто касније, опраће је. Заувек. Могу да је видим како увире у Босну, зачикава маглу изнад површине воде, засветлуца код Шамца, кад је прими Сава. Ту се подели на равне части, па део гура уз леву обалу, а део уз десну. Матица је без иједног стиха, она превише жури за срећом.

Стиже до Ушћа. Нису јој наудиле ни рибе, ни птице, ни врбе. Ништа. Просто, најбоља је. Не верујеш? Иди до Ушћа. Пресретни је. Док је будеш очима тражила на левој обали, ушима ослушкуј десну. И гледај. И слушај. И оног трена кад ти душа крене ка матици, знаћеш да је прошла.

Оног незнанца нема више. Конобар спрема сто. „Момак! Дај ми ту шољицу. Само да видим, нешто…“

Advertisements

6 thoughts on “Прича о најбољој песми

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s